После ослобађања сиријског града Алепа међу рушевинама су пронађена документа која потврђују да су исламисти оружјем били снабдевани и са Балкана, највише из Босне и Херцеговине и из Србије. Из Босне су им стизали минобацачи званично намењени Саудијској Арабији, а из Србије аутоматске пушке за које, упркос томе што имају серијске бројеве, у “Застави” нико не зна коме су биле продате – могуће је да су биле намењене Саудијцима, а можда и Уједињеним Арапским Емиратима. О овим својим открићима у британском дневном листу “Тхе Индепендент” писао је 19. јула новинар и ратни извештач Роберт Фиск.
У подруму бомбардованог Ал-Каидиног складишта оружја у Алепу, прошле године сам пронашао гарантни лист из фабрике оружја у Босни, са на свакој страни руком исписаним именом једног од њихових руководилаца, Ифета Крњића. Лист је био послат у јануару 2016. са Балкана у товару од 500 комада минобацача од 120 мм. Недавно сам у шумовитом делу Босне пронашао господина Крњића који је казао да је његова фирма послала то оружје у Саудијску Арабију.
Потврдио је да су потписи у гарантном листу његови и додао: “То је гаранција за 120 милиметарски минобацач по НАТО стандарду. Испорука је ишла у Саудијску Арабију. Била је део пошиљке од укупно 500 комада. Добро памтим ту испоруку. Саудијци су почетком 2016. дошли у нашу фабрику да би лично извршили инспекцију оружја.”
То је запањујуће. Крњић (који је са 64 године од недавно у пензији, а био је директор контроле у фабрици БНТ-ТМиХ у Новом Травнику) не само што је препознао свој потпис , већ тврди како се сећа посете саудијских званичника и војних лица који су контролисали минобацаче пре њиховог слања у Ријад и упорно тврди како су имали легалне сертификате о крајњем кориснику које је његово предузеће прибављало и од сваког другог купца. У тим документима се гарантовало да ће оружје бити коришћено само од стране оружаних снага земље купца.
Пет стотина минобацача је велика испорука. Већина европских држава нема толико комада у својим магацинима. А бар неки од њих су завршили у рукама исламистичког Нусрах Фронта, Ал Каиде, који се на северу Сирије бори против Башара ал Асада и то шест месеци после њиховог слања из Босне удаљене преко 1.500 километара. Пошто су минобацачи напустили Босну 15. јануара 2016. са гаранцијом БНТ-ТМиХ фабрике на 24 месеца (која су документа у поседу редакције „Тхе Индепендент”-а), у Алепо су морали да стигну пре краја јула исте те године, када су снаге сиријске владе потпуно опколиле енклаву коју су држале јединице различитих исламистичких група.
Када је редакција “Тхе Индепендент”-а замолила саудијске званичнике да објасне како су документа стигла до источног Алепа, њихова амбасада у Лондону је одговорила како “Краљевина не пружа практичну или било какву другу помоћ било којој терористичкој организацији (укључујући Нусрах и Исис) у Сирији или било којој другој држави”, а моје тврдње је назвала “нејасним и необразложеним”. Тврде како је Саудијска Арабија “водећи глас у међународној заједници који позива на дипломатско решење кризе у Сирији, док истовремено са нашим суседима и савезницима радимо на савладавању снага екстремиста”. Нису, међутим, коментарисали гарантни лист и контролне купоне за које их “Тхе Индепендент” и ја замолили да их прегледају.
У току последње фазе опсаде Алепа у 2016. години сиријске и руске снаге су на Западу биле оптуживане за свакодневно бомбардовање цивилних области у источном делу града, а видео снимци су редовно приказивали мртве и рањене мушкарце, жене и децу. Истовремено су исламистички браниоци града (од којих је већина касније напустила подручје сходно договору са сиријским званичницима о евакуацији из провинције Идлиб) узвраћали ватром на западни део града које су држале снаге лојалне Асаду.
У недељама после предаје терориста у источном Алепу средином децембра 2016. нашао сам гомиле упутстава за коришћење митраљеза и минобацача, а сви су били на енглеском. Такође су ту била документа о слању оружја и књижице са инструкцијама за коришћење наоружања из Босне и Србије. Био је и један папир у вези слања артиљеријских граната из Бугарске. У дубоком подруму треће зграде у Ансарију (делу Алепа), на којој је преко фасаде на арапском било написано “Војска светих ратника” (муџахедини), нашао сам празне кутије против-оклопног наоружања, из “Хугхес Аирцрафт Цомпанy” у Калифорнији. Све кутије су имале магацинске бројеве који је почињао компјутерским кодом “1410-01-300-0254”.
Сво ово оружје, доспело је до Асадових противника и исламистичких фанатика, преко режима у “пријатељским” односима са Западом. Док се правдао како ће морати да тражи документа о коначном кориснику пошиљке минобацача из 2016. године, Адис Икановић, директор фабрике у Новом Травнику, тврдио ми је у својој канцеларији како је већина извоза његовог предузећа ишла у Саудијску Арабију. Ни на каснији мејл који је требало да га подсети да ми пошаље обећану документацију, никада нисам добио одговор.
Милојко Брзаковић, директор фабрике оружја “Застава” у Крагујевцу, гледа упутства за употребу оружја које сам пронашао у Алепу – међу којима је и инструкција на 20 страна за моћну аутоматску пушку “Цоyоте МО2” коју производи његова компанија – па ми каже да “нема ни једне државе на Блиском Истоку која није куповала оружје од ‘Заставе’ у последњих 15 година”. Сложио се са мном да су документа која сам му показао, укључујући и упутство на 52 стране за машинку М84 од 7,62 милиметара (које сам, као и само оружје, такође нашао у рушевинама Алепа) штампана у “Застави” у Србији, као и да су Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати купци оружја које производи “Застава”. То је све што сам успео од њега да сазнам.
Крњић ми је потврдио како је испорука оружја за Саудијску Арабију била контролисана од стране ЕУФОР-а и да је испорука ишла преко аеродрома у Тузли и оног у Сарајеву. У току разговора ми је рекао: “НАТО и ЕУ су нам дали зелено светло за овај посао.”.
И Адис Икановић, садашњи директор фабрике БНТ-ТМиХ, ми је потврдио како они смеју да продају оружје искључиво државама које су на „белој листи” НАТО-а. Исто као и Брзаковић у Србији и он тврди како је за извоз неопходан међународни сертификат о коначном кориснику. Обојица се. међутим, слажу у констатацији како нити могу, нити су у обавези да проверавају да ли њихово оружје заиста завршава у држави наведеној у сертификату, или иде даље.
Роберт Фиск, Таблоид
