fbpx

Бриселски споразум – тајно и јавно деловање

5
(4)

О статусу Бриселског споразума пред Уставним судом Србије и „Уставним судом“ Косова*

Увод

После четрнаест година од рата на Косову и Метохији, власти у Београд и привремена управа на окупираном Космету и даље су далеко од решења које би прихватиле обе стране и, како се „популарно“ каже, далеко су од „нормализације односа“. Све до 19. априла 2013. године када је у Бриселу постигнут и парафиран „Први споразум о принципима нормализације односа Београда и Приштине“ (1), тј. Републике Србије и самопроглашене Републике Косово*, познатији као Бриселски споразум. (2)  Историја света показује да је промена власти, увек и промена политике, како на микро нивоу, тако и када се ради о питањима од највишег значаја за једну државу, а то су несумњиво питања њених граница. (3) Међутим, у овом раду, бавићу се питањем  независних институција, а не питањем законодавне и извршне власти које се чећше смењују и на које више утиче сам избор народа. Конкретно, институција Уставног суда веома је битна за функционисање сâмог уставног поретка, а у наставку рада детаљно ћу објаснити и зашто. На почетку бих поставила питање, на које ћу одмах дати и одговор. Да ли је Устав највиши правни акт сваке државе и да ли сви нижи правни акти треба да буду у његовој служби? (4) Одговор је ДА. Мој циљ је да покушам да објасним и анализирам како се институција која треба да служи као чувар уставности понела према једном међународном споразуму (5), или политичком акту (6) који се, у сваком случају, конкретно тиче једног дела њене територије. Поред институције Уставног суда Србије, која је за то задужена, анализираћу и одлуке косовског Уставног суда (7). Наравно, да би анализа била потпуна, потребно је изнети и садржај Бриселског споразума и његове потпоре у Уставу Србије. Да ли је Уставни суд Србије требало да реагује другачије и да ли је испунио свој задатак као најбитније, најнезависније инсититуције у држави, и како је, насупрот томе Уставни суд Косова реаговао, шта су последице? То је питање овог рада из кога ће даље проистећи многа друга, и до чијег одговора ћемо доћи једино исцрпном анализом свих пропратних елемената која су у вези са темом.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Бриселски споразум, Устав Србије, Косово* и Метохија, република Косово*, Уставни суд Србије, Уставни суд Косова, уставност, законитост, независно судство

Уставни суд Србије

Према уставу Србије из 2006. године и његовом шестом одељку који се бави институцијом Уставног суда издвајам најбитније карактеристике за ову анализу. Према речима Босе Ненадић он је „чувар устава“.(2009:127) Он је самосталан и независтан државни орган, чије су одлуке коначне, извршне и општеобавезујуће. (8) На сâмом почетку одељка о Уставном суду можемо видети његову величину, поготово ако упоредимо уставна права која према уставу поседује Он, са онима које поседују друге две гране власти. Његов најпопуларнији задатак јесте оцена уставности и покретање поступка за оцену уставности. Тиме, Уставни суд треба да буде бранилац највишег правног акта државе. Такође, било који акт који није у складу са Уставом, престаје да буде на снази када Уставни суд то одлучи. (9)  Такође, свако је дужан да поштује и извршава одлуку Уставног суда. (10) Ово је довољно речи о институцији Уставног суда и њеним дужностима. Веома је важно стално се освртати кроз рад на овај пасус, да бисмо схватили да ли је Уставни суд деловао свим својим капацитетима.

Бриселски споразум пред Уставним судом Србије

Да бисмо разумели понашање Уставног суда Србије (11) у вези са текстом Бриселског споразума, као и крајњу одлуку Суда, неопходно је прочитати „Закључак“ Суда. (12) Такође, пре донетог „Закључка“ важно је знати да је Суд прошао кроз одређени број догађаја чију хронологију даје Дејан Мировић.(2019:129) Аутор сматра да постоје многе нелогичности које одају утисак да се са процесом оцене уставности калкулисало и одуговлачило. Такође, како сматрају и Мировић и Чавошки и Марковић, примењивање Споразума догодилo се веома брзо, и конкретно је његова имплементација оно што „Закључак“ Суда чини неодрживим. Када погледате табелу датума и временског периода у ком је Суд радио на томе да донесе одлуку о уставности, уочићете да је тај процес трајао од 8. маја 2013. чак до 10. децембра 2014. (Мировић, 2019:129) У том периоду, док је Уставни суд „размишљао“ да ли је нешто уопште уставно или није, извршна и законодавна грана власти је донела сопствену одлуку и својим поступцима показала да је у пракси она та која одлучује о уставности. Наиме, Влада Србије је 22. априла 2013. донела закључак о овом питању који није објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“ (13), а убрзо је, 26.априла 2013. године, Народна скупштина Републике Србије по хитном поступку донела Одлуку о прихватању извештаја.(14) Међутим, грађани Србије нигде нису могли да виде текст Извештаја, са Бриселским споразумом као саставним делом тог текста. (Прица, 2015:231) У циљу доказивања да је Суд одуговлачио са доношењем одлуке о уставности, Мировић наводи да је Влади Србије по жељи Суда, требало око месец дана, да приложи превод Бриселског споразума који иначе има једну страницу (15 кратких чланова).(2019:131) Чавошки лепо напомиње, да је нејасно зашто после толико времена, Влада и Народна Скупштина Први споразум крију „као змија ноге“. (2016:16) Занимљиво је и оно што наводи Прица, да је Влада Србије упутила и предлог да се одлука Суда о уставности одложи док се не донесе Закон којим ће се одредити „аутономија аутономне покраније КиМ“ (15), што је Суд обио, јер би, лично верујем нашао на велико негодовање у народу. Насупрот томе послужио се другим средствима. (2015:236)

Иако се чини да су Влада и Скупштина у великој мери допустиле да се Устав Србије директно прекрши (16), ипак крајњу одговорност сноси Уставни суд, као институција која би требало да има највећу моћ у свакој демократској држави. Када је Суд, најзад, одлучио да достави одговор Предлагачима (17) на предлог о оцени уставности, урадио је то у форми Закључка, чији ћу састав покушати да изложим на што једноставнији начин. Суштина одговора Уставног суда предлагачима састоји се у томе да Суд „ОДБАЦУЈЕ“ да оцењује уставност Бриселског споразума из разлога што он: није међународни уговор и није општи правни акт унутрашњег права. Тако, Суд на почетку одбија да се бави сâмим члановима Споразума, који у сваком погледу нарушавају Устав Републике Србије, у шта може да се увери свако од нас, чак и они у потпуности правно необразовани. Предлагачи су се служили аргументом да је Бриселски споразум неуставан међународни споразум, јер крши члан 8. из Устава Србије, и нарушава границе Србије. Уставни Суд је нашао начин да побегне од оцене уставности, тако што је оценио да Споразум није међународни. Насупрот томе, Суд је одлучио да је споразум „политички акт“ који је који је резултат одређене фазе политичких преговора са представницима привремених институција самоуправе на Косову и Метохији. На основу овога, Суд каже да има право да Влади да аутономију у погледу неких питања која се тичу вођења политике. Такође, у „Закључку“ се напомиње и да све што је у форми „међународног“ мора бити у складу са Уставом. (18) Ја бих запитала Суд, да ли то значи да оно што не носи етикету истог, не мора да буде у складу са Уставом? Милош Прица ово назива веома „нејасном аргументацијом, без дубљег образложења“. (2015:234)

Исцрпнији одговор на ово даје Коста Чавошки, у излагању пред Уставним судом 24. јуна 2014. на јавној расправи. Чавошки је у споменутом тренутку тражио одговор на три питања: Да ли је Бриселски споразум политички или правни акт? Ако је правни, да ли је општи акт који подлеже судској контроли уставности? Ако је општи да ли је међународни? (2016:16) Одговор на прво питање је: Бриселски споразум је правни акт. Чавошки ово образлаже тиме да су из Бриселског споразума проистекле правне норме, које су обавезујуће и које производе правне последице. Ради се о томе да је на основу Бриселског споразума, донета гомила решења и аката, који директно утичу на промену система и поретка на Косову* и Метохији. Последице тих аката су велике, од конкрете промене животних услова, статуса запослених у државним институцијама, судија, посебно полиције, до тога да људи на Косову и Метохији више не могу да добију пасош, возачку или личну карту Републике Србије. (2016:16) Такође, када наша власт покуша да правно створи „Заједницу српских општина“ (19), она се позива управо на правну основу Бриселског споразума. (Чавошки, 2016:16) У основи овога лежи одговор и на друго питање. Чавошки закључује да, чим се једним актом уређује много других, он је општи. (2016:18) И на крају, у одговору на то да ли је овај споразум међународни, Чавошки каже да јесте, поготово по својој форми. (20) (2016:18) Чавошки, на крају каже да, чак и ако бисмо посматрали Бриселски споразум као политички акт – како то захтева Уставни суд, онда бисмо морали, све што је произашло из њега да сматрамо ништавним правним актима. Самим тим, морао би се извршити повраћај у претходно стање живота грађана Косова и Метохије. (2016:18) Такође, Чавошки закључак уставног Суда поприлично ставља у шах-мат позицију када додаје да чак и ако је Бриселски споразум политички акт, доношење појединачних аката на основу политичког акта, јесте „тешко кривично дело злоупотребе службене дужности због којег се кривично одговара и робија“ (2016:18)

Такође, у „Закључку“ се Суд позива на резолуцију СБ УН 1244, (21), а дволично негира уставну битност сâмог Бриселског споразума. И ако су се судије Уставног суда намучиле да у „Закључку“ стоје иза званичног става да Србија не признаје Косово* као независну државу. Ипак су кроз разне примере покушали да докажу како Европа и свет ипак то чине, де факто или де јуре. Супротно овоме, Предлагачи говоре да је парафирањем овог споразума, Србија де јуре признала државу косовских Албанаца. (22) Такође, у прилог томе да Бриселски споразум не може бити међународни уговор, Суд наводи да је кључно што то није договор између две државе. Због тога, једна држава (Србија) не може склапати „међународни“ уговор са сопственом аутономном покрајином. (23)  И ако се овај став Суда на прво поглед чини одрживим, Марковић се са њим не слаже. Он наводи да су потписнице споразума држава Србија, и Европска Унија као међународна организација. Међутим, уколико прочитате споразум, схватићете да се у свих 15 тачака дефинишу односи Србије и једног другог ентитета – Косова. Због тога, Марковић закључује да је уговорна страна ипак Косово*, што се поготово види у члановима 13, 14 и 15 Споразума, у којима се спомињу „две стране“. И тако доглазимо до закључка ко су праве уговорне стране. Јер уколико имамо члан Бриселског споразума где „две стране“ једна другој неће блокирати напредак ка ЕУ (24), јасно је да ниједна од те „две стране“ није ЕУ. Из тога, закључује Марковић, Србија и Косово*, две су стране симулованог међународног уговора. (2016:22)

Сматрам да је важно, као  најрелевантнији извор, укратко представити свако издвојено мишљење судија који су гласали против овог Закључка. (25) Оливера Вучић је у свом издвојеном мишљењу, пажњу посветила ставу Суда да је Бриселски споразум политички акт и ставу да Суд није надлежан за оцену уставности политичких аката. Са обе тврдње се није сложила. Као и ранији наведени аутори који се баве овим питањем, Вучић негира да је споразум политички акт, јер производи правна дејства, и у његовом спровођењу је донето више општих правних аката. Опет се у средиште пажње поставља   имплементација споразума, која сама по себи оповргава закључак Суда. Такође, и судија Драган М. Стојановић, позива се на догађаје који објашњавају да је Бриселски споразум прилично жив, и да је као такав донео појединачне акте и спровео локалне изборе на Косову и Метохији. Стојановић говори, да поредак који је створио Бриселски споразум на Косову и Метохији – директно нарушава и крши Устав Републике Србије. Он додаје: „Једини начин да се успостави стање сагласно Уставу јесте касација Бриселског споразума“. Катарина Манојловић је својим издвојеним мишљењем објашњавала да је мишљење стручњака приликом доношења „Закључка“ Уставног суда, изостало.

Једини који је давао аргументе и на чијим аргументима се Закључак Суда темељи јесте др. Родољуб Етински. „Устав не садржи прописе којима забрањује постојање правног система и устава Косова и Метохије, косовске законе, косовску полицију и косовске судове. Зашто би, онда, прописи Првог споразума у којима се помиње косовски правни систем, устав, закони, полиција или судови, били супротни Уставу?“ (26) Суд, наравно, у свом закључку, није ове речи представио баш овако, све је то лепо упаковано, у један дугачак текст, који, како сматрају све издвојене судије, предлагачи, и сви наведени аутори, директно нарушава уставни поредак државе Србије. Ако само упоредите Устав Србије и наведену реченицу Родољуба Етинског, видећете многе нејасноће, и ако се у Уставу, заправо, не забрањује ништа „косовско“, свакако да се забрањује све што није „српско“, „народно“ и „грађанско“ (под чим се подразумева држава Србија и њена територија као једна целина). Лично, сматрам да је најисцрпнији одговор на питање „међународности“ споразума, и на питање колико је он „политички“ дала управо Катарина Манојловић. И, када бисмо прескочили њена детаљнија објашњења због ограничености овог рада, дошли бисмо до главног термина који сам већ споменула и за који сматрам да сасвим урушава „Закључак“ Уставног суда. Ради се о термину имплементација, који спомињу скоро сви аутори који се противе Закључку суда. Имплементација или увођење, спровођење, представља линију која Бриселски споразум од „мртвог слова на папиру“ претвара у међународни уговор, политички, општи правни акт. Влада Републике Србије је 26. маја. 2013. прихватила План примене Бриселског споразума (ово је било пре одлуке Суда да не треба да се изјашњава о уставности Бриселског споразума). Тада је власт државе Србије – у целини – прешла је црвену линију. Ово је био поступак који је допустио да сви даљи правни акти, остају изван надлежности Уставног суда Србије. Међутим, одлука Суда која долази после свега наведеног, јесте коначна издаја државе, народа, територија и Устава.

Бриселски споразум пред „Уставним судом“ Косова*

Бриселски споразум у целости никада није био предмет о ком се судство самопроглашене државе косовских Албанаца (27) изражавало. У старту, све релевантне власти Косова* прихватиле су овај споразум као „међународни“. У одлуци Уставног суда Косова (28), која се тиче Споразума о стварању Асоцијације/заједнице српских општина (на темељима Бриселског споразума) (29) и преклапања овог Споразума са косовским Уставом (30), налазе се следеће тврдње: „19. априла 2013. године, премијери Републике Косово* и Републике Србије су потписали „Први међународни споразум о принципима који регулишу нормализацију односа између Републике Косово* и Републике Србије“ (у даљем тексту: „Први међународни споразум“).(Уставни суд Косова*, 2015:13) (31).

Такође наводи се још и: „Први споразум је ратификован као међународни споразум, 27. јуна 2013. године, од стране Републике Косово* преко Скупштине и објављен у Службеном листу Републике Косово*. Стога, за постајање овог међународног споразума део унутрашњег правног система и његово спроводење потребно је установљење горенаведене Асоцијације/Заједнице.“ (Уставни суд Косова*, 2015:18) На почетку сам хтела да наведем више него основна неслагања између државе Србије која сматра да је Бриселски споразум закључила са Европском унијом и Косова које себе посматра као независну страну и државу потписника међународног уговора, са чим се Србија и њен Уставни суд могли смо да видимо, не би сложили. Међутим, слагање или не слагање по овим питањима од стране државе Србије, постаје поприлично ирелевантно, мајући у виду да после оваквих тврдњи Косова*, Србија остаје нема, а преговори, споразуми, имплементације и уговори, настављају да се доносе.

Тако је Уставни суд Косова*, на предлог тадашње председнице, одлучио да се бави једином темом која није у интересу државе Косово*, а стоји у Бриселском споразуму, то је тема везана за првих неколико чланова Споразума, и тиче се успостављања Заједнице српских општина (32). Па је 25. августа 2015. године донет Споразум о заједници српских општина на Косову*, који почива на Бриселском споразуму (као што смо раније наводили Бриселски споразум има правну природу управо јер је из њега произашла гомила оваквих споразума). Већ се у првом члану може приметити неуставност и незаконитост овог споразума у односу на уставни поредак државе Србије јер се спомињу „закони Косова*“. Сумњам да било који ентитет који није држава или унија држава може имати сопствене законе, а посебно не једна аутономна покрајина. Ово је било само девет месеци након тога што је Уставни суд Србије одбацио да оцењује уставност Бриселског споразума, па се питам зашто је није покренуо било када касније, у овом тренутку? Разлика у ова два законодавства, огледа се у томе да, када је Уставни суд Косова* затражио од подносиоца да приложи спорни документ на свим званичним језицима државе Косово* (Уставни суд, 2015:2), то је учињено у року од једног дана. Са друге стране сетите се Владе Републике Србије која је један лист Бриселског споразума преводила око месец дана.

У одлуци Уставног суда Косова* (33) стоји да неке од одредаба Споразума о формирању ЗСО нису у складу са косовским уставом. Свако спомињање ЗСО као „правног ентитета“ није у складу са Уставом, јер ниједна јединица локалне самоуправе не сме самостално да врши јавне функције. Такође спорно је и што би ЗСО била у хоризонталном нивоу са званичним властима, а како се наводи, то је немогуће јер држава Косово* није конфедерација (Уставни суд Косова*, 2015:7). Непрестано се наводи да се Суд не слаже са делом споразума где стоји да општине неће моћи да напусте ЗСО када то желе – нисам могла да пронађем такав члан, нити у верзији на српском нити у верзији на енглеском језику, које сам приложила (Уставни суд Косова*,2015:8). За неке ауторе у оквиру Одлуке, то што би у оквиру имена Заједнице стајало „српска“, не може се подржати, јер етничка припадност не спада у домен општинске власти или функција у вези са њима. (Уставни суд Косова*, 2015:10)

Уставни суд Косова* између осталог наводи да Заједници не може бити поверено овлашћење да промовише интересе српске заједнице на Косову* у односу са централним властима. (Уставни суд Косова, 2015:30) Такође, уставни суд Косова налаже да ЗСО неће имати право да предложи амандмане на законодавство и друге уредбе, али да може покренути поступак пред Уставним судом Косова*. (Уставни суд Косова*, 2015:31) Наведени чланови у Споразуму, који су у вези са финансирањем ЗСО, Суд налази као уставне.

У закључку који Уставни суд доноси на ову тему, највише пажње се односи на Статут, који је део и Бриселског споразума и којим се уређују сва спорна питања у вези са конкретном Заједницом српских општина. Свакако да ће Статут (ако икада буде усвојен) морати да буде прављен по мери косовских* закона и устава, јер је та Заједница део унутрашњег правног система Косова – од тренутка када су Бриселски споразум прихватили као међународни. Такође, у закључку стоји да неки елементи нису у складу са Уставом, али верујем да су правници у оквиру косовског законодавства предвидели да ће споразум о стварању ЗСО и све тачке Бриселског споразума у вези са тим, остати само мртво слово на папиру. Уставни суд Косова*, обавезао се да ће уколико дође до дефинисања Статута о Заједници/Асоцијацији, он сам покренути поступак уставности. (Уставни суд Косова*, 2015:36)

Закључак

У приложеним изворима и документима које сам нашла на тему Бриселског споразума, па чак по њиховој бројности можемо начелно закључити о односу две стране у погледу жеље да он заживи. Скупштина Косова* је (уз само 3 гласа против) донела Закон о ратификацији Бриселског споразума – као међународног. (34) Тиме га је учврстила у правни систем  „државе“, од ког даље, логично, није хтела да одступа. Такође, све даље одлуке и понашање косовског правосуђа, сматрам сасвим оправданим, логичним и рационалним одлукама које раде на постизању државног циља. Косовско* правосуђе и институција Уставног суда, која је своје задатке схватила озбиљно, раде озбиљно на јединој ствари која у некој малој мери уништава њихове државне циљеве и суверену државу. То је за мене лично, са гледишта будућег политиколога, сасвим оправдано. Са друге, за некога ко је Србин, и ко поштује званични став своје државе да је „Косово* неодвојиви део Републике Србије“ и Устав своје државе по ком су границе Србије недељиве и јединствене, морам да будем субјективна и критична према званичним институцијама. Уколико постоји неко ко се још увек пита да ли је Уставни суд Србије урадио свој задатак и да ли је деловао капацитетима који му по Уставу припадају, замолићу га да се осврне на мој главни аргумент који сам покушала да провучем кроз цео рад, и који сам нашла код сваког аутора који се бавио овом темом. Аргумент који апсолутно оповргава Закључак Уставног суда Србије да је Бриселски споразум политички акт, а не општи нормативни или међународни документ, јесте његова имплементација. Просто речено, Косово* је од објављивања Бриселског споразума, добило право да буде држава, а то право су му дали држава Србија (Скупштина и Влада) и на крају Уставни суд који у сваком погледу није урадио свој једини посао. Убрзо по објављивању споразума одржани су албански избори на окупираном Космету, расформирана је полиција и цивилна заштита (35) Србије.

Међу првима који су применили Бриселски споразум били су Високи савет судства (17.06.2013.) и Републички јавни тужилац (14.06.2013.). Недавно је један новинар, интервјуишући свој добро обавештеног колегу упитао да ли Загорка Доловац стварно постоји и да ли је ико икада видео. Изгледа да нико није видео ни Загорку Доловац, ни све верзије Бриселског споразума, али се „на терену“ види учинак невидљивих.

Анђела Рабреновић, Геополитика.ру

***

ФУСНОТЕ:

(1) У даљем тексту Бриселски споразум
(2) Херетикус, стр. 5, уредник
(3) Види: Устав Републике Србије, члан 8, о територији и граници Републике Србије
(4) Види: Устав Републике Србије, шести део, одељак „Уставни суд“
(5) Уставни суд Србије у предмету IУо-247/2013 одбацује тврдњу да је Бриселски споразум „међународни“
(6) Уставни суд Србије у предмету IУо-247/2013 назива Бриселски споразум „политичким актом“
(7) Косовски* Уставни суд званична је институција на територији самопроглашене републике Косово*. Косовски званичници су независност Косова* прогласили 2008. године, на шта Србија до данашњег дана није пристала. Тренутна ситуација у Уједињеним Нацијама што се тиче држава које признају републику Косово* као независну (са последњим повлачењем од стране републике Науру), цитирам Ивицу Дачића је следећа: 93 државе Косово* признају као независно, 95 га признају као део републике Србије, и 5 држава је уздржано. Датум: 01.12.2019, иста листа, са измењеним бројем земаља „на једној и другој страни“ стоји на сајту Министарства спољних послова Косова*.
(8) Устав Републике Србије, члан 166.
(9) Устав Републике Србије, члан 168.
(10)Устав Републике Србије, члан 171.
(11) У даљем тексту Суд
(12) У предмету:  IУо-247/2013 изнет је „Закључак“ Суда, односно његова одлука по питању оцене уставности Бриселског споразума
(13) Садржина Споразума је на овај начин заувек остала недоступна јавности!
(14) Одлуку о прихватању Извештаја о досадашњем процесу политичког и техничког дијалога са Привременим институцијама самоуправе у Приштини уз посредовање Европске уније, укључујући процес имплементације постигнутих договора, Одлука је објављена у „Службеном гласнику РС“ (бр. 38/13)
(15) Допис 05 број 010-10232/2013 од 18. децембра 2013.
(16) Прица даје детаљну листу чланова Устава који су погажени Бриселским споразумом, стр. 232-фуснота бр.5. То такође чини и Мировић стр 71. Марковић говори да споразум у 4 питања крши Устав и законе Србије(2016:24)
(17) 25 народних посланика су поднели предлог за оцену уставности пред Уставни судом
(18) Предмет:   Iуо-247/2013
(19) Члан 1 Бриселског споразума
(20) Исти текст на два одвојена листа папира. Чавошки (2016:18) и Прица тврди да је ово неуобичајена форма доношења, са обзиром да је изостављена ратификација као обавезни правни пут за оснажење међународног уговора. (2015:231)
(21) Предмет: IУо-247/2013 погледати и став Међународног суда правде о овом питању
(22) Исто.
(23) Исто.
(24) Члан 15 Бриселског споразума
(25) Боса Ненадић, Оливера Вучић, Катарина Манојловић Андрић, Драган М. Стојановић, њихова издвојена мишљења можете наћи у часопису Херетикус, лично сам их читала као део предмета IУо-247/2013, налазе се у продужетку одлуке Суда
(26) У издвојеном мишљењу Катарине Манојловић
(27) У даљем тексту Косово*
(28) http://gjk-ks.org/wp-content/uploads/vendimet/gjk_ko_130_15_srb.pdf пресуда у случају КОi/150
(29)  http://www.politika.rs/scc/clanak/336759/Tekst-sporazuma-o-Zajednici-srpskih-opstina-ZSO-na-Kosovu
(30)  http://www.kushtetutakosoves.info/repository/docs/Ustav.Republike.Kosovo.Srpski_cyr.pdf
(31) Пресуда у случају КОi/150
(32) У даљем тексту ЗСО
(33) У даљем тексту Одлука
(34) 27.јуна 2013  у скупштини Косова* изгласан је Закон бр. 04/L-199 о ратификацији (страна 12 Уставни суд Косова пресуда у случају . Koi30\15)
(35) О тим процесима детаљно пише Дејан Мировић (2019:143)

***

РЕФЕРЕНЦЕ:

Влада Републике Србије, у служби грађана. Текст Бриселског споразума. Сајт посећен: 25.11.2019 https://www.srbija.gov.rs/specijal/283757
Влада републике Србије, у служби грађана. Текст Устава Србије из 2006.Сајт посећен: 25.11.1019  https://www.srbija.gov.rs/view_file.php?file_id=2391&cache=sr
Ненадић, Боса. 2009. „Уставни суд Републике Србије у светлу Устава из 2006. године“. Revus, 11:127-150
Уставни суд Србије, издвојена мишљења судија. „Закључак- предмет
IУо-247/2013“. Посећено: 07.12.2019 http://www.ustavni.sud.rs/page/predmet/sr-Cyrl-CS/11165/?NOLAYOUT=1
http://www.ecmikosovo.org/uploads/Constitutional-Court-Decision-23-December-SRB.pdf Одлука нашег суда о заједници српских општина
Прица, Милош. 2015. „Коментар судске одлуке“. Зборник радова правног факултета у Нишу. 54,  69:229-244
Уставни суд Косова*, Пресуда у случају бр. Koi30\15, 2015 (1-36). Сајт посећен: 08.12.2019. http://gjk-ks.org/wp-content/uploads/vendimet/gjk_ko_130_15_srb.pdf
Уставни суд Косова*, издвојено мишљење судије у случају . Koi30\15, 2015 (1-14) сајт посећен: 08.12.2019 http://gjk-ks.org/wp-content/uploads/vendimet/KO130-15_MM_SRB.pdf
Устав Републике Косово*, Сајт посећен: 08.12.2019. http://www.kushtetutakosoves.info/repository/docs/Ustav.Republike.Kosovo.Srpski_cyr.pdf
http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/3746235/nauru-povukao-priznanje-kosova.html Интервју, Ивица Дачић – ко је признао Косово*, а ко није
http://www.mfa-ks.net/politika/484/lista-e-njohjeve/484 и листа шта каже косовско* министарство спољних послова
Мировић, Дејан. 2019. Бриселски споразум: хронологија и последице. Београд: CATENA MUNDI
Чавошки, Коста. 2016. „Неуставност Бриселског споразума“. Hereticus, 14: 13-20
Марковић, Ратко. 2016.“О уставности и законитости Бриселског споразума“. Hereticus, 14: 21-27
Споразум о заједници српских општина, Брисел, 2015. http://eeas.europa.eu/archives/docs/statements-eeas/docs/150825_02_association-community-of-serb-majority-municipalities-in-koso… превод, Политика“
http://www.politika.rs/scc/clanak/336759/Tekst-sporazuma-o-Zajednici-srpskih-opstina-ZSO-na-Kosovu сајт посећен: 09.12.2019

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Србија у корона матриксу

5 (11) Пандемија коронавируса оголила је недисциплину грађанства у борби против заразе која је букнула …

Домаћинства у Србији потрошила две милијарде динара на залихе

5 (1) Домаћинства у Србији су за непуне три недеље потрошила две милијарде динара на …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *