Британска резолуција о Сребреници „плагијат” оне о Руанди

Александар Вучић још није саопштио хоће ли на двадесету годишњицу Сребренице стајати раме уз раме са неким од најутицајнијих светских политичара, али му је Ћамил Дураковић можда скратио муке поруком да не долази у Поточаре ако Насер Орић 11. јула буде у затвору. Како год да преломи, српски премијер наћи ће се између чекића и наковња критике, било у земљи било код западних савезника. Начелник Општине Сребреница својим „ултиматумом” му је можда и нехотице у критичном тренутку дао већи маневарски простор.

Дураковић иде и корак даље – страхује да би британска резолуција о Сребреници могла да буде нека врста преваре, замазивања очију Бошњацима, по принципу „дајте нам Орића, ево вам резолуција”.

Колики је домет овог документа, шта прети онима који би и после забране порицања геноцида оспоравали размере злочина и да ли ће се убудуће о Сребреници говорити као о Холокаусту? Хоће ли бити санкционисани сви међународни експерти који се не слажу са пресудом Међународног суда правде о Сребреници?

Америчкианалитичар Едвард Херман у књизи „Масакр у Сребреници: докази, контекст, политика” наводи многе слабости у аргументацији судија Хашког трибунала и критикује то што се исти стандарди неће применити у случајевима где су Америка и Велика Британија починиле агресију и побиле велики број цивила, као у Ираку. Позива се и на изјаву Мадлен Олбрајт у време док је била амбасадорка САД-а у УН. На питање новинарке телевизије „Си-Би-Ес” да ли је „цена” од пола милиона умрле ирачке деце као директне последице економских санкција наметнутих овој земљи 1990. године била „исплатива” (што је више деце него што је убијено у Хирошими), Олбрајтова је одговорила да је „вредно тога”.

Херман оптужбе да се бави „историјским ревизионизмом” и „порицањем геноцида” сматра „дубоко политичким”. Американац Филип Корвин, који је 27 година радио у Уједињеним нацијама, а у време догађаја у Сребреници био цивилни координатор мисије УН у БиХ и највиши политички службеник УН у Сарајеву, сматра да чињенице говоре да је број од осам хиљада убијених, којом се најчешће манипулише у међународној заједници – неодрживо претеривање.

„Не би било претерано рећи да су неки новинари и амбициозни политичари начинили каријере као промотери ове оптужбе”, оцењује Корвин. Према његовим речима, аутори низа извештаја о Сребреници у УН и ван њих, брижљиво су избегавали да интервјуишу оне познаваоце који би рекли оно што они нису желели да чују.

„На пример, аутори првог опсежног извештаја УН о Сребреници, издатог у јесен 1999. са насловом ‘Пад Сребренице’, никада нису интервјуисали мене, иако сам био високи званичник УН у Босни у време преузимања Сребренице. Нисам био једини кога су занемарили ови састављачи политички коректне историје”, каже Корвин.

Бивши министар спољних послова СРЈ Владислав Јовановић каже да има много геноцида које је покрила тама, о којима не жели да се прича, и пореди Сребреницу са Катинском шумом, где је руска полиција убила 22.000 пољских војника, што нико није ни покушао да квалификује као геноцид, па чак ни Пољска. Масакр у Сребреници је неопростив и треба да буду процесуирани кривци, али то, према Јовановићевом мишљењу, није геноцид, јер у Сребреници је намера била осветничка, што је такође недопустиво, али није било убијања жена и деце. Према његовим речима, једна од најспорнијих тачака британске резолуције јесте инсистирање да се забрани свако порицање геноцида. „Ствара се недодирљива мантра –не смете да сумњате. То је страшно. Пресуда Хашког трибунала о геноциду само значи да је пресуђено у судском смислу. Не могу се затварати уста људима да политички мисле о било чему. То је завршен процес за правосуђе, али није за даље преиспитивање, јер људски ум мора стално да иде напред. То поништава сву теорију о људским правима”, сматра Јовановић.

Српски званичници себи не би могли да допусте да поводом британске резолуције кажу оно што је турски председник Ердоган рекао после изгласавања Резолуције о геноциду над Јерменима у Европском парламенту ове године: да ће му „на једно уво ући, а на друго изаћи”. Бивши амбасадор СРЈ у УН Павле Јевремовић каже да је веома важно да Србија питању о резолуцији УН приђе одмерено, те да се дипломатском акцијом дође до прихватљивијег текста, али без утицаја дневне политике.

„Биће дебата поводом резолуције и логично је да неко од чланова може прећутно или у договору са нама да изађе са амандманом који ће отклонити недоумице које би биле провокативне за нас или за било кога у региону”, каже Јевремовић.

Председник скупштинског Одбора за КиМ Милован Дрецун сматра да је нацрт резолуције „покушај злоупотребе једног злочина у политичке сврхе”.

„После 20 година ништа се није променило. Брисел, Лондон и Вашингтон или немају довољан политички осећај или немају потребу да својим капацитетом и ауторитетом заиста допринесу помирењу у БиХ”, оценио је Дрецун, који сматра да је у нацрту исказан једностран приступ, будући да се не обраћа пажња на злочине које су муслиманске снаге починиле над српским становништвом.

Писци нацрта резолуције о Сребреници скоро да су преписали Резолуцију 2150 о Руанди, коју је Савет безбедности донео поводом 20 година од злочина у тој земљи. И тамо пише да се безрезервно осуђује свако порицањеовоггеноцидаи да се позивају државе чланице УН да развијуобразовнепрограме који ће усадити будућим генерацијамалекцијамаизгеноцида,како би се помоглоспречавању будућих геноцида. Дословно се употребљавају исте формулације, само што уместо Руанда стоји Сребреница. „Поздрављају се напори држава чланица да се кривично гоне оптужени за геноцид, позивају се државе којејош нисуратификовале Конвенцију о спречавањуи кажњавањузлочинагеноцида или јој приступиле да то што пре ураде и да, где је то потребно, промене национално законодавствокако би испунили своје обавезе као чланицеУН”.

Јелена Церовина, Политика