Чему стратегија развоја аграра без пара?!

Слабе тачке свих досадашњих развојних докумената пољопривреде били су и остали начини финансирања и скупи производи

Од августа прошле године пољопривреда има нову стратегију развоја, али чему такав развојни документ када за његову реализацију нема пара. Донет је у време фискалне консолидације, када је буџетско стезање каиша погодило и аграрни буџет, тако да је и ова визија развоја још једно мртво слово на папиру.

Министарка пољопривреде и заштите животне средине Снежана Богосављевић-Бошковић пре неколико дана рекла је да та област годинама пролази кроз тежак транзициони период и да је суочена са изазовом, који се, пре свега огледа у томе како се припремити за велику тржишну утакмицу с пољопривредом Европе.

У том погледу би, ваљда, стратегија требало да нам помогне и отвори нове правце развоја. Да ли ће и када та стратегија заживети?

Милан Простран, агроекономски аналитичар, каже да је стратегија исувише општи документ, а да нам конкретизација предстоји „нижим” документима, а то су национални програми за пољопривредни и рурални развој чије усвајање тек предстоји. Не би ваљало, каже он, да и та два документа буду уопштена.

– Уколико се конкретно не наведу извори финансирања пољопривреде и модели да се та опредељења постигну, не видим да ће бити развојног помака. Не можемо се само ослонити на средства из ИПАРД фондова Европске уније поготово што чујем да су намењена само за велике фармере. Проблем је како финансирати мале произвођаче којих је чак 95 одсто, а ми немамо решење за њих, односно како од њих направити робне произвођаче. Ако се то питање не реши све остало су лепе жеље – каже Простран.

По његовим речима, најболније питање је наша конкурентност. Цена производа. Иако можда звучи као шала, по речима нашег саговорника, најконкурентнији смо у производњи сирак метле и метли и за то смо четврти произвођач у свету. Сирак гајимо на 2.000 хектара, а извеземо чак 98 одсто производње.

– Конкурентни смо и у производњи малина. У ЕУ, иначе, постоји прећутна подела рада. Пољска је најбоље искористила ИПАРД фондове и сада производи чак 2,5 милиона тона јабука. Италија произведе 2,4, а Кина 34 милиона тона. Поређења ради ми смо 2013. године, која је била рекордна, произвели 340.000 тона. Бугарска је узела много новца од ЕУ за уљарице, а Чешка је лидер у производњи мака на 75.000 хектара – каже Простран.

Простран указује да нам је сточарство у великој кризи. Ниска нам је продуктивност, а тржиште либерализовано. По крави годишње произведемо 2.500-3.000 литара млека, а у ЕУ је просек шест до осам хиљада литара. У ЕУ је све млеко, дословце свих 100 одсто које је у промету екстраквалитета, а код нас свега 35 до 40 одсто и зато смо мање конкурентни и можемо млеко да продајемо само у окружењу. Поређења ради, Хрватска је две године пред улазак у ЕУ, имала чак 93 одсто млека екстракласе.

С друге стране суочени смо да се нека тржишта отварају, па затварају. Због санкција ЕУ Русији отварају се извозне шансе, а изложени смо и притиску увоза хране из ЕУ на наше тржиште.

– Није спорно да ћемо наставити с класичним ратарским и сточарским производњама. Наша шанса је да произведемо оно што други не могу и то квалитетније и јевтиније. Да то буду неки локални сиреви специфичног укуса, заштићене рецептуре, сматра Простран.

Вукосав Саковић из удружења „Жита Србије” каже да је добро што је примарни циљ стратегије повећање производње, али да би волео да чује које држава мере нуди које ће помоћи да се до тог циља стигне. Стратегија пољопривреде је, по њему, озбиљно урађена, али…

– Код нас производња, нажалост, више зависи од времена, а не од стратегије. Да би се повећали приноси мора се уложити у агротехнику, а новца за то нема и зато све остаје мртво слово на папиру. Ако се очекује да пољопривредни произвођачи сами остваре напредак, онда смо ту где смо. Ако желимо да идемо брже требају нам веће субвенције. Неко ће рећи лако је бити паметан, али где су паре – каже Саковић.

По њему, слаба тачка нашег аграра је сточарство и ту највише заостајемо. Међутим, све мере које држава предузима су, каже, само гашење пожара. Проблем је, сматра, и што наши сточари нису конкурентни. Како неко у Холандији или Немачкој може да произведе месо јевтиније него код нас и да га прода у Србији, уз плаћене трошкове транспорта. По Саковићевим речима разлог не могу бити само државна давања, већ и то што они имају већи прираст, бољи утрошак хране и друге боље параметре. Зато нашим произвођачима треба помоћи да постану конкурентни, а ко не постигне европске резултате у продуктивности, не уме то да ради нека се бави другом производњом.

– У ратарству најлошије резултате постижемо код пшенице и још се нисмо приближили приносима из деведесетих, а треба да постигнемо европске стандарде. Наши конкуренти су нам, међутим, у међувремену одмакли – каже Саковић.

Јована Рабреновић, Политика