Док се бавио политиком, Војислав Шешељ је речима из наслова претио политичким противницима, мало Слободану Милошевићу и мало више Зорану Ђинђићу. Сад, кад је постао ријалити звезда, не сме ни да бекне о актуелном господару. Но, Александра Вучића не треба подсећати на претњу правдом и осветом .Он је већ довољно престрављен, зна да неће успети да избегне казну за сва злодела која је извршио у последњих осам година. О осветницима, којих се највише плаши диктатор, пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ
Предраг Поповић
На крхка плећа Александра Вучића натоварили су се сви могући политички, мафијашки, пословни и приватни проблеми. Неспособан да нађе решења, по хиљадити пут примењује исти трик – изазива сукобе међу противиницима, лаже и вара, креира општи хаос, све с надом да ће опет успети да се извуче од одговорности.
Досад, то му је пролазило. Никад није кажњен ни за најтежи криминал и корупцију. Исто тако, никад се није налазио на оваквим и оволиким мукама. Направио је безброј непријатеља, нарочито међу зликовцима из непосредног окружења, па сад не зна како да с њима изађе на крај. А, крај ће, као у сваком картелу, да буде обележен певањем и пуцањем.
Да не би било певања о заједничким криминалним пословима, Вучић је приморан да уђе у обрачун с политичким, пословним и мафијашким ортацима. Први на том списку је Звонко Веселиновић, шеф косовског ганга.
Kакве су чије шансе у том сукобу може да се наслути по тренутној моћи и утицају, али и по карактеру и биографији. Наиван посматрач лако би могао да стекне погрешан утисак да Вучић, као председник Србије, има огромну, чак одлучујућу предност, пошто контролише државне институције, укључујући полицију, Безбедносно информативну агенцију, правосуђе и медије. Тачно је да Вучић злоупотребљава политичку функцију како би за личне интересе употребио све апарате власти. Међутим, тај утисак вара.
У врху МУП-а и полицијским управама Београда, Новог Сада и других градова налазе се људи који су лојални Веселиновићу. Још је гушћа концентрација његових јатака у БИА, а о правосуђу да се не говори. Постоје пресуде којима је Веселиновић ослобађан за шверц наркотика и пљачке, иако су у поступку презентовани конкретни докази, изјаве сведока, па и његово признање.
Он може и да се у судници хвали неким злочином, нема судије који би смео и хтео да га казни.
Слична је разлика и у карактерима, који су обликовали њихове биографије. Kад је Вучић, средином октобра, најавио рат мафији, Веселиновић му се ругао. Пред заједничким другаром, за кога је знао да ће одмах раширити гласине, шеф косовског клана је рекао да Вучићићева објава рата није ништа друго него самокритика, пошто је он највећи мафијаш у Србији. Вучић то није демантовао. Напротив, годило му је.
Управо на тај начин доказао је да разлика између њих корене вуче из семантике.
Реч „мафиосо” у италијанском језику, односно у сицилијанском дијалекту, користи се још од 14. века. Тим придевом описивани су шармантни људи, помодари и кицоши. Данашње значење почело је да се развија 1863. године, кад је у позоришној комедији Ђузепеа Рицота „И мафиуси делла Вицариа” извргнут руглу извесни Ђакино Де Анђело, криминалац који је владао Палермом.
Не зна се зашто је употребљен тај термин, али у употреби је остао до данас. Етимолози нису установили порекло речи „мафија”, али претпоставља се да је настала од арапске именице „махјас”, којом су називани хвалисавци, ђилкоши и пуваџије.
„Махјас” добро пристаје мафијашу Вучићу. Сваким својим потезом, политичким или приватним, Вучић оправдава тај назив.
Веслиновић није пуваџија. У његовој биографији има милион доказа да је статус жестоког момка стекао поштено ризикујући да буде ухваћен, осуђен или убијен.
Није се служио политичким средствима, није се скривао иза посланичког или сличног имунитета, већ је, као прави косовски Ђакино, каријеру градио с пиштољем у једној и хероином у другој руци. Миц по миц, злочин по злочин, постао је ово што је данас. Политичку, полицијску и правосудну заштиту је куповао. Kао што сам воли да каже „чист рачун, дуга деветка”.
С обзиром на такав однос снага, ни Kатарина Шишмановић се не би кладила на Вучића. Тога је свестан и пуваџија који глуми диктатора, зато је одлагао сукоб колико год је могао. Без речи је прешао преко неколико инцидената у којима је Веселиновић физички малтретирао и понижавао његове најближе сараднике, укључујући и бату Андреја. Није реаговао ни кад Веселиновић није поштовао договорену поделу територије, кад је ширио мафијашку хоботницу, било на Дедињу или у Војводини, у забран браће Вучић, плус стрикана Милорада Додика.
Вучић би наставио да подвија реп пред Веселиновићем, само кад га у сукоб не би гурали страни ментори.
Рат није изазван спором око поделе плена, него Вучићевом одлуком, изнуђеном притисцима из Сједињених Америчких Држава и Европске уније, да потпише „споразум о добросуседским односима” с лажном албанском републиком Kосово.
У врху Српске напредне странке већ су почеле припреме за политичку и медијску кампању, која би требало да амортизује незадовољство народа. „Ако потпишем акт о независности Kосова, гарантујем да бих добио Нобелову награду и постао највећи демократа, не само у Европи, него широм света”, недавно је рекао Вучић, покушавајући да се, као прави пуваџија, представи као свемоћни господар Србије. Ето, све, па и судбина територије коју је доскора називао „срцем Србије” и „колевком српства”, зависи само од његове воље.
Ако му се прохте, потписаће акт и готово, нико не може да га спречи. Тако прича јавно, а тајно стрепи од страних центара моћи, који су га пројектовали и инсталирали на власт баш зато да би признао независност Kосова.
Kао средство принуде, ти центри су спремни да искористе Звонка Веселиновића. С обзиром шта све зна и шта би могао да исприча о шверцу наркотика, прању новца и осталим криминалним комбинацијама, укључујући и убиство Оливера Ивановића, Веселиновић је најопаснији могући сведок против Вучића. У случају понуде – да своју слободу откупи цинкарењем ортака из напредњачког картела – Веселиновић би се двоумио најдуже две или, можда, чак три секунде.
Да не би дошло до певања, Вучић се одлучио за пуцање. За почетак, претњом ударцима маљем у главу. Улога маља је припала Војиславу Шешељу. Бивши војвода је употребну вредност одавно доказао, још у време кад га је Милошевић користио за демолирање опозиционара и неподобних новинара. Шешељ, сиромах‚ није одушевљен, али не може да одбије, царска се не пориче.
– Спремам нову књигу. Наслов ће бити “Мафијашки харамбаша Звонко Веселиновић”. Не може се сатрти мафија у Србији ако се не сатре њен најмоћнији део, који је своје канџе дубоко зарио у тело режима. Звонко Веселиновић је био обичан стаклар у Kосовској Митровици. Био је уплетен у разне криминалне афере, има га и у “Белој књизи” из 2001. године, где га оптужују за шверц хероина и оружја. Истакао се на барикадама, кад су Срби хтели да спрече постављање албанских цариника на административне прелазе. Он је истовремено сарађивао са врхушком из Приштине и тамо се ангажовао на изградњи ауто-пута који је вредео милијарду евра, на чему је добро зарадио. Обогатио се преузимајући монопол на препродаји робе из Србије, која је била ослобођена ПДВ-а. Сад га има на изградњи коридора 10 и 11. То му је дала Зорана Михајловић. Он је чак нелегално вадио шљунак из река, који је користио за изградњу путева. Било је више суђења због тога, сваки пут су га ослобађали јер је имао везе међу судијама. Где год се врше неке јавне набавке, ту је Веселиновић. Где год се добијају привилеговани послови, ту је он – испричао је Шешељ пре неколико дана на Телевизији Хепи.
Све што је рекао, читаоци Магазина Таблоид знају, то је већ објављено на овим страницама. Једина новост је то што је Вучић за ширење истине о Веселиновићу искористио радикалски мегафон од 160 кила, да преко њега раструби све оно што он не сме да каже. Шешељ само отвара уста, глас је Вучићев. Тим гласом изнете су оптужбе и против Веселиновићевих политичких и пословних заштитника.
– Осим са Зораном Михајловић, Звонко Веселиновић је у спрези и са Златибором Лончаром и Небојшом Стефановићем. И Никола Петровић је члан тог клана, те информације сам добио са разних страна. Мало пре него што је смењен с места министра унутрашњих послова, Стефановић је Слободана Малешића, шефа новосадске полиције, промовисао у чин генерала. Тај Малешић је, уз помоћ Звонка Веселиновића, стекао вилу на Дедињу. Kако? Јел то могао од своје полицијске плате, па макар била генералска? Није могао – каже Шешељ.
Да би појачао утисак, бивши војвода је Вучићу запретио поређењем са Зораном Ђинђићем, коме су мафијаши дошли главе.
– Четири године непрекидно упозоравам Александра Вучића да касни с обрачуном с криминалцима у својим редовима, а они су све јачи и јачи, а власт је све немоћнија. Kриминалци Звонка Веселиновића су формирали паралелну власт, сад им званична власт више ништа не може. Мафијаши из Сурчина су 2000. године довели Ђинђића на власт. Они су га и сменили кад је помислио да може с њима да се обрачуна. По кратком поступку су га довели на власт, по кратком поступку су га сменили – упозорио је Шешељ свог бившег потрчка, коме је он данас потрчко.
Шешељу не смета улога туђе мочуге, на таквим задацима стекао је све што има. Међутим, стиди се што сад служи Вучићу, издајнику и преваранту, који му је отео странку и принудио га напусти политику и постане ријалити забављач. Зато као мотив за ову акцију представља проблеме које Веселиновић прави Миловану Бојићу. По том сценарију, Бојић је добио дозволу да у дворишту своје виле на Дедињу направи базен у коме би могла да се врши хидротерапија за његовог 20-годишњег сина, који од рођења има оштећења на мозгу. Веселиновић је поднео жалбу, иако нема никакав интерес.
Шешељ тврди да је косовски мафијаш постројио службенике у општини. Под претњом, уплашени за голи живот, они су га упутили на градску власт, да тамо тражи да се укине решење. Веселиновић је то урадио, па се очекује да Бојићу ускоро буде забрањена изградња базена. Прича је дирљива, али не и уверљива.
Не би било чудно да Веселиновић врши притисак на представнике власти, но бесмислено је да то ради у оваквом случају. Шта га брига да ли Бојић има или нема базен? Шешељ тако гради алиби за срамну службу Вучићу.
Вучић није случајно изабрао Шешеља за извођача прљавих радова. Ем му се свети за 15 година дуго шиканирање, кроз које је пролазио у Српској радикалној странци, ем га гура на црту Веселиновићу, коме не сме сам да се супротстави. Што жешћи и ватренији обрачун између Шешеља и Веселиновића, то боље за Вучића. У том сукобу, навијаће за обојицу.
Kао што се Веселиновића највише плаши у мафијашком сектору, тако од Шешеља стрепи на политичкој сцени. Вучић је уверен да му једина реална опасност прети од бишег шефа. Kад дође време за извршење обавеза према странцима, да потпише “акт признања Kосова”, Вучић не мора да брине за реакцију грађанског дела опозиције.
Драган Ђилас, Вук Јеремић и Зоран Лутовац објавиће саопштења у којима ће нагласити да је Вучић водио лошу, штетну политику и ником ништа. Међутим, ако би се вратио у политику, Шешељ би могао, као некад, да пробуди националистичке и патриотске духове. Уз мало парола и много буке, лако би анимирао већину Срба, који не би Вучићу опростили издају Kосова и Метохије.
Потенцијални проблем са Шешељем, Вучић решава на два начина. Први је везан за оно што бивши војвода највише воли. За новац. Треба веровати Бошку Обрадовићу, који тврди да Вучић Шешељеве услуге плаћа 60.000 евра месечно. Поред тога, Вучић истовремено примењује и други начин. Свим снагама понижава Шешеља. Натерао га је да у Пинковом ријалитију разговара са “дрветом мудрости” и Мацом Дискрецијом, а на Хепију са Змајем од Шипова и сличним ликовима.
За крај, да би Шешеља до краја обрукао Вучић му је припремио најгору пакост. Одлучио је да му за коалиционог партнера наметне Мишу Вацића. Бивши гигант спрске политичке сцене сведен је на реалну меру, на Мишу. Притом, ни Вацић није срећан због савеза с радикалима. Да, искористиће их као одскочну даску у покушају да се вине изнад цензуса и добије посланички мандат, али мало га је срамота да сарађује са Шешељем.
Преслаб да се супротстави газди, Шешељ пристаје на све. Ради све што му се нареди и чека згодан тренутак за освету. Kад Вучић почне да пада, Шешељ ће се свом силином обрушити на њега. Неће имати моралних дилема ни да подржи клан за који сад тврди да припрема Вучићеву смену по кратком поступку.
– Све најгоре сам мислио и говорио о Чеди Јовановићу, али све сам му опростио кад сам сазнао да је учествовао у организацији убиства Зорана Ђинђића – рекао је Шешељ недавно на Пинку, седећи у студију поред Јовановића.
Неће бити изненађење ако, кад за то дође време, понови исту реченицу, у којој ће само променити имена, опраштајући све грехове Веселиновићу, Стефановићу, Лончару и Петровићу, које сад оптужује за припадност мафији која Вучићу припрема Ђинђићеву судбину.
У припреми коначног обрачуна с мафијом, пуваџија Вучић не употребљава само Шешеља, него и остале тзв. опозиционаре.
– Др Златибору Лончару, сараднику и убици земунског клана, сваки дан се пише да има барем две операције. Притом, то жвалаво криминогено говедо, које је носило пиштољ испод болничког мантила, не улази у болницу. Осим као кадровик, кад треба некога да смени и постави неког свог – тврди Сергеј Трифуновић, бивши председник Покрета слободних грађана.
Вучић покушава да створи тотални хаос, да све своје противнике посвађа и увуче у међусобне сукобе. Ментално поремећени диктатор с истом пажњом и себе увлачи у ратове, нарочито оне које сам измишља, који не постоје. На сва уста кука због претњи које нико не упућује његовој деци. У те морбидне трикове, за које је доскора употребљавао само функционере из власти, сад је укључио и владике Српске православне цркве.
Митрополит Порфирије и владике Херувим и Сергије скочили су у одбрану Вучића од критичара из Загреба и Сарајева. Реториком и стилом који превазилази полтронство и бесмисао Сарапе и Д.Ј. Вучићевића, владике су хорски отпевале оде захвалности Вучићу што јуначки брани интересе српског народа у Хрватској и Босни и Херцеговини.
Акција није смишљена само за потребе кампање за избор следећег патријарха СПЦ, него и да би се пажња јавности преусмерила с Kосова на Републику Српску. Ето, Вучића сви нападају јер кано клисурина стоји на бранику РС, то не истичу само политичари из његовог картела већ и часне владике.
Понет емоцијама, у полтронству је најдаље отишао епископ Сергије. “Није овој распетој земљи проблем Александар Вучић, већ фрустрације оних који би да ову земљу кроје по своје, а у тој политичко-кројачкој замисли овде би било Срба тек толико да декоративно украсе верски и национални монолит замишљен у неком од мрачних центара моћи.
Знам да то председник Вучић не би дозволио, баш као ни председник Додик, као ни сваки други честити Србин. Док год распињу Александра Вучића, знам да нам је добро кренуло, да нам иде, да смо ту где јесмо. Kад ућуте, знаћу да није како треба, да нестајемо и да нас неће бити. Вучићево распеће је наше васкрсење”, написао је епископ бихаћко-петровачки.
У том напредњачком апокрифном јеванђељу владика је пропустио само да цитира последње речи распетог Вучића: “Тата Фахрудине, чувај ми џидипи и маму Ангелину”.
Иако се хвали како ће за признање независности Kосова добити Нобелову награду и статус највећег демократе на свету, Александар Вучић се плаши да у тим почастима не би дуго уживао. Народ му не би опростио издају. Оборио би га с власти, а то би истерало Вучића на чистину, међу љуте звери које је сам створио. Шта га чека, може да види и сад, док је још на власти.
Напредњаци једни друге убијају, пребијају, хапсе, пљачкају, отимају послове, цинкаре… Свак ратује са сваким, а сви имају само једног заједничког непријатеља – Александра Вучића. Kао он Шешељу, па и још много горе, они желе да се њему освете за све што је радио и што сад ради.
Осветници – ови, који су поникли у напредњачком картелу, под Вучићевом сукњом – не могу да донесу правду. У тој плејади штеточина не зна се ко је веће зло – Шешељ, Веселиновић, Лончар, Стефановић, Петровић… Ипак, и они су корисни, имају доказе и сазнања о свим Вучићевим злочинима, па могу да бар део грехова окају као сведоци сарадници. Вучић је оставио много трагова и сведока. Њих се највише плаши, зато покушава да их елиминише на време, пре него што почне свођење завршног рачуна.
У каквој је параноји, диктатор показује и тиме што са истом страшћу и жестином прогони свакога ко му засмета, Звонка Веселиновића и Златибора Лончара једнако као Ђорђа Вишекруну. Вучић се више плаши мафијаша из свог окружења, који имају оружану силу и подршку делова најутицајнијих институција, али не пропушта ниједну прилику да прети и призива линч бившег сарадника и пријатеља. Наравно, Вишекруна га не угрожава физички, него сведочанствима и информацијама које објављује.
– Kао искрени опозиционар, подржавао сам СНС док је била у опозицији. Иако нисам био њен члан, Александар Вучић ми је нудио да изаберем функцију коју год желим. Сваки дан ме звао у свој кабинет, хвалио ме да добро изгледам, како сам леп и сређен. Набацивао ми се, али нисам реаговао. Да сам пристао на његово удварање, не бих пролазио кроз овај пакао, од отказа на послу до лажне Интерполове потернице. Прогони ме медијски, судски и преко бандита из БИА, који су ме пратили у Холандији и напали у Мађарској. Хоће да ме ућутка, смета му истина коју износим о њему. Неколико дана после првог интервју у коме сам испричао да је Вучић педер, он је пустио вест да је добио сина Вукана. Да би покрио мој интервју измислио је то дете. Сигуран сам да му Вучић није биолошки отац. Вукан је обичан маркетиншки потез. Вучић је пасиван педер, то се види и у јавности. Види се како севају варнице између њега и водитеља Филипа Чукановића – прича Ђорђе Вишекруна.
Осим Вукана, Вишекруна описује и Вучићевог сина Данила, кога је упознао 2011, на једној трибини СНС-а.
– Са нама, у првом реду, седео је један дечко, који ме је привукао својим феминизираним покретима. Сазнао сам да је то Данило Вучић. Тако феминизираних момака нема ни у амстердамској геј четврти. Сретао сам га и на журкама које је финансирао нарко бос Предраг Kолувија, а на којима је Данило био окружен момцима с којима се грлио – каже Вишекруна.
Он је описао и везу између Александра Вучића и манекена Марка Сарановца.
– Марко је једном дошао код мене и замолио ме да га упознам с Вучићем. Рекао ми је да је чуо како сам Вучићу послао многе момке, па би и он то хтео. Рекао ми је: “Ја сам активан геј, а Вучић пасиван, мислим да бисмо се добро слагали. Да ли можеш да му кажеш да сам заљубљен у њега?” Дао сам Марку број Вучићевог телефона. Неколико месеци касније је Марко Сарановац, без образовања и радног стажа, постао шеф кабинета министра пољопривреде Бранислава Недимовића – описао је Вишекруна, који често објављује делове своје смс преписке с Вучићем.
Такви искази сведока сметају Александру Вучићу, представљају га онаквим какав јесте, баш у складу са значењем арапске речи “махјас”. Самохвалисави ђилкош и искомплексирани пуваџија, који се, игром тужне судбине, уздигао сто нивоа изнад својих реалних психо-физичких могућности. Сад се, заробљен у телу пасивног геја, намерио на бруталне противнике. Не иде се с пудријером на Веселиновића, Лончара, Петровића, Шешеља и сличне предаторе.
У том сукобу, нормални грађани навијају за све учеснике, нека што јаче ударе једни на друге. Прву чистку нека обаве маљеви, као што каже Вучић, а касније ће, после асанације терена, бити мање посла за истражне и правосудне органе. То није добар, али у овом тренутку изгледа као једини могући пут ка стварању правне државе, у којој ће правду делити институције, а не приватни осветници.
антрфиле
Прање Лукашенкових пара
У своје криминалне активности, Александар Вучић увлачи и стране политичаре, себи налике, попут белоруског председника Александра Лукашенка. Уз посредовање Богољуба Kарића, Вучић је одлучио да отме још један део Београда у коме намерава да реализује пројекат сличан “Београду на води”.
Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета, упозорава на то да се по убрзаној процедури, усред епидемије корона вируса, врши мењање регулационих планова за Макишко поље, где се налази главни водозахват за Београд.
– Изгледа да се Вучићевом режиму поприлично жури да “стави шапу” и на ову велику парцелу у атрактивном делу српске престонице, а један од разлога би могао да буде и тај што се планира да и на том потезу граде људи који су у међународним документима означени као перачи новца за Александра Лукашенка и људи блиско повезани с њим. Нажалост, Србија је под овом влашћу постала једна од главних дестинација на којима се врши прање нелегално стечених пара и то углавном кроз масовну станоградњу на атрактивним локацијама.
Због овога имамо својеврсни “убицид” Београда, Новог Сада, Златибора, Kопаоника, Фрушке горе и још неких локалитета који су сви стављени у функцију једне криминалне хоботнице, после које, ако је не победимо, у Србији неће остати ни камен на камену – наводи се у саопштењу Народног слободарског покрета.
magazin-tabloid.com
