fbpx

Да ли је могућ глобални рат, сукоб између САД и Русије?

0
(0)

Започињање рата по принципу Наполеона – „прво се упустити у озбиљну битку, а касније ћемо видети“ – није више могуће због тога што ниво разорности стратешких система наоружања неће омогућити да се очува локални карактер рата

САД током последњих двадесет година потпуно укинуле правила игре, дипломатију и међународно право, али нису укинуле памет и здрав разум. А то значи да оне схватају (посебно посматрајући Путина последњих година) да ће и њих – ако се нешто такво и деси – такође без правила почети да уништавају. Односно, оне су постале таоци сопственог система

У САД данас једноставно нема финансијских и људских снага за нешто веће од локалних ратова на сигурно. Билионски дугови више не могу да се повећавају, самосвест Американаца држи се само на магичним формулама и неће издржати ни први судар са реалним светом, будући да је лепо осећати своју изузетност поред камина, у топлом и у благостању, са чашом Хенесија, али у земуници испод рушевина много је теже

ПИТАЊЕ могућности глобалног рата САД са Русијом већ је много пута постављено. То питање није излишно и у сваком случају захтева одговор. Дакле, да ли је тај рат могућ или није?

Данашња ситуација у Украјини освојеној од стране САД – марионете, разбојничка власт, убиства цивилног становништва, жена и деце да би се та власт задржала, а такође и читав след догађаја који су претходили краху Украјине (Либија, Ирак, и т. д.) већ су много пута поставили питање о могућности глобалног рата САД са Русијом.

Треба почети од главног питања. Ради чега данас започињати рат? За шта да се ратује?

Постоје три видљива разлога: борба за тржишта, борба за право да се буде у праву у својим идејама и да те идеје имају приоритет, и на крају, само ради тога да Русија више не постоји.

Формално су сва три разлога делимично тачна. Али, ако се ближе погледа, онда глобални, а не локални рат данас више не ствара тржиште, већ га уништава. Тако је било у послератној Европи која није могла ништа да троши, а САД које нису страдале у рату почеле су да пропадају због претераног нагомилавања и пораста папирне новчане масе.

Тај проблем су успели да реше само помоћу Маршаловог плана, избацивањем вишка новца у Европу и његовим повезивањем са доларом. Позив француског либерала Ф. Гизоа „Enrichissez-vous!“ („Богатите се“) више никога никуд не зове, јер се преко хлеба не тражи погача, западноевропско друштво се налази на граници својих потрошачких могућности.

Људи имају све (сем среће) и зато их је бесмислено примамљивати будућношћу још једне машине за прање веша, тим пре што се у рату за ту машину може изгубити све што се има.

Што се тиче идеја, њих САД једноставно немају, будући да разговори о „америчкој изузетности“ у духу „бити Американац, значи да сав остали свет мора мени да угађа“, нису идеја већ обузетост за коју се не може гинути.

Свесно свођење свих великих идеја и дела до нивоа поп-популарности, по речима Г. Розенберга, придавање „кичу интелектуалне димензије“ и истребљивање великих дела културе њиховим забавним верзијама, лишили су САД и цео Запад способности да покрећу велике идеје.

Сем тога, оне немају за кога да се покрећу. Понављајући за М. Фуко тезу о „смрти човека“, западноевропски, а за њим делом и амерички социум сложио се с тим да нема човека, већ да постоји марионета која се активира било чиме. Управо тог „било чиме“, нашло се у изобиљу.

Самим тим се социум неминовно сложио са укидањем истинских права и слобода човека. Прецизније речено, конкретне слободе су жртвоване за апстрактну слободу „за трибине и песнике“ (Гисдорф), за „натписе на фронтонима јавних зграда“ (Седијо). Та апстрактна слобода брзо је добила форме лоше схваћене толеранције и првобитне митологије, чије се стварање и вирусно ширење подударило са активним развојем телевизије.

Зато данас озбиљни европски интелектуалци објашњавају и тумаче оно што се већ десило, мире прошло са садашњим, емитују зраке разума уједначено на читав дигитални свет и држе умна предавања, али по њима више нико не проверава историјско време.

А пошто нема идеје, нема духа, онда нема за шта ни да се ратује. Писац и филозоф Ален (Емил Огист Шартје) писао је да се потреси, револуције (читај, ратови) „дешавају у име духа и усмерени су против кувара“. Односно, рат не почиње у име човека увређеног у сервису за хемијско чишћење или пониженог у заводу за социјално осигурање, него у име оних који су устали због неправедног уређења света.

Они који први постану свесни себе као продукта те неправедности, спремни су да се у име будућности одрекну свега што их повезује са прошлошћу. Односно, рат је неизбежна жртва.

У садашњој ситуацији управо кувари нису спремни ништа да жртвују, дакле, нису спремни ни да ратују. По уверењу И. Хајзинга, осећање супериорности (на којем се може градити идеја освајања и стратегија) увек се заснивало на култури. А ако нема праве културе онда нема ни правог осећања супериорности.

Последњи разлог је, заправо, апстрактан, тим пре што Русија не може да не постоји, што и у Америци разумеју. А ако се чак за тренутак замисли да ће тај задатак бити постављен, онда ће се за „непостојање Русије“ морати платити сопственим непостојањем.

Да и не говоримо о томе да током последњих деценија искуство САД показује да се нико не упушта у рат немајући априорну сигурност у победу. Започињање рата по принципу Наполеона -„прво се упустити у озбиљну битку, а касније ћемо видети“ – није могуће због тога што ниво разорности стратешких система наоружања неће омогућити да се очува локални карактер рата.

Није случајно Х. Кисинџер још 1970-их почео да говори о немогућности преношења војне силе у политички утицај, а та теза ни данас није изгубила своју актуелност. Нуклеарно обуздавање овде уопште нема никакве везе.

Сем тога, треба се сетити да су САД током последњих двадесет година потпуно укинуле правила игре, дипломатију и међународно право, али нису укинуле памет и здрав разум. А то значи да оне схватају (посебно посматрајући Путина последњих година) да ако се нешто такво и деси и њих ће такође без правила почети да уништавају. Односно, оне су постале таоци сопственог система.

Шта је још важно да се схвати одговарајући на горе постављено питање?

Други светски рат (као делимично и Први) десио се зато што је била сакупљена огромна енергија људи и идеја. Немачка је по сваку цену желела не само реванш због Версаја, реванш који је претпостављао не само брз повратак на предратну моћ Немачке, него и кретање даље, ка освајању читавог цивилизованог света.

СССР је стремио ка новом, пре тога невиђеном свету свеопште среће и праведности, решавао је задатке које чак није могао ни да замисли и био спреман на то да се непријатељско окружење не предаје тако лако.

Управо је енергија коју смо поменули омогућила Немачкој да прво освоји Европу, а затим да дође до Москве. А Совјетски Савез замало што није успео да уради то исто – имао би довољно снаге да дође до Ла-Манша да нису САД, које су енергично сакупљале жетву коју нису ни сејале и које су Хирошимом и Нагасакијем јасно алудирале на Трећи светски рат, ако се ми не зауставимо.

Амерички научник М. Шери писао је да је крајем 1945. Обједињени обавештајни комитет САД одредио двадесет совјетских градова као објекте „погодне за нуклеарно бомбардовање“.

Како би рекао Станиславски, данас нема „над-задатка“, над-идеје, нема енергије неопходне за рат – она је сва потрошена у обнављању после либералног геноцида (у Русији) и у размишљањима о томе шта би се још могло купити за време шопинга и како сачувати новац (у САД и Европи).

Управо тежња за комфором убила је енергију која би могла у рату да се излије. Сем тога, за рат су потребна искрена осећања. Мржња, гнев, очајничка жеља да се преживи, љубав према Отаџбини и према блиским.

Али данас, захваљујући том истом комфору и упрошћавању савремене културе, једноставно није остало искрених и снажних осећања. У друштвеној свести радост, узвишено осећање, уступило је место задовољству, а огроман број људи који су много пута осетили задовољство не само да готово и не осећају радост него јој и не теже.

Исто тако не траже љубав (прецизније, у њој траже само задовољство), а пошто су заборавили да воле, заборавили су и да мрзе. Зато нема стимуланса за ратовање, јер у најодлучнијем тренутку неће победити непријатељ, него ће надвладати кукавичлук, страх да ће се изгубити управо комфор.

Иначе, у овом приступу сасвим је јасна улога САД у отпочињању грађанског рата у Украјини. То је управо испољавање кукавичлука, покушај да се од себе удаљи нарасла моћ Русије и да се нивелише могући конфликт.

Рат почиње онда кад неког притерају уз зид, а може се ићи само напред, јер назад нема куд. Шта се раније говорило човеку кад се „занесе“, кад посрне, кад учини грешку или прекршај?

„Како си могао? Па, ти си православац! Како си могао? Па, ти си комсомолац! Ти си комуниста! Ти си војник! Како си могао? Па, ти си совјетски човек!“

Сетимо се познате сцене из „Новеле о правом човеку“, када Комесар наговара Мересјева да се после губитка ногу не предаје:

„Па, ти си совјетски човек! А он је на „Фарману“ летео! Зар је то авион?! То је полица. Али, Алексеј, ти си совјетски човек!“

Или крај приповетке „Не постоји у попису“:

„Затим је генерал нешто тихо рекао. – Наведите ваш чин и презиме, – превео је Свицки. – Ја сам руски војник“.

Значи, постојао је баш тај „зид“ уз који је увек било могуће притерати човека, довести га у положај кад даље нема куд да се повлачи, кад треба или завршити, или се одрећи Христа, система идеја, своје земље, односно, човек је или успостављао име човека, или га је коначно губио.

Данас такав зид нико нема, нема Запад, САД, код нас се срушио пре двадесет година, а нови се за сада није појавио, мада све иде ка томе. Зато ни код нас, ни на Западу нико не зна шта рећи човеку који краде, изневерава, лаже, пропада, издаје земљу, и опет не жели да иде у рат: „Како можеш? Па ти си…“

Ко? Шта ставити уместо три тачке? Нема зида. А то значи да се може бесконачно одступати измишљајући стално нове поводе за оправдање нових и нових грешака и прекршаја. Обратите пажњу шта се пише у светским новостима – стално се бескрајно правдају. Зашто су прислушкивали пола света, зашто су убили мирне људе, зашто се не поштују споразуми и т. д.

Постоји још један проблем, по речима Д. Икеда „рат је – начин коришћења изобиља огромне индустријске моћи друштва“. Рат – то је веома скупо.

За њега у САД данас једноставно нема финансијских и људских снага. Билионски дугови више не могу да се повећавају, самосвест Американаца држи се само на магичним формулама и неће издржати ни први судар са реалним светом, будући да је лепо осећати своју изузетност поред камина, у топлом и у благостању, са чашом Хенесија, али у земуници испод рушевина много је теже.

Зато не чуди да се данас у разговорима о рату стално рачуна колико ће то коштати. А сила која рачуна расходе пре него што почне рат – никада га неће отпочети.

Сем тога, не треба заборавити значајну мисао Х. Арендта о томе да је „забава основни облик постојања савремене културе“. Културе у најширем смислу.

Стратегија САД током последњих година уверава нас да они бескрајно забављају и растерећују од брига своје потрошачко друштво огрезло у шопинзима нудећи им локалне ратове, терористичке нападе, претње, потресе, Окупирај Вол-стрит и т. д. Чак се тајфуни и урагани уклапају у тај тренд.

Међутим, глобални рат може да буде забава само до одређене, веома ограничене мере, када почињу глад, болести, нема интернета, „Старбакса“, а има шансе да се уместо кроасана прогута ракета, онда више нема жеље за забавом и игром.

Због тога тешко да је могућ глобални рат. То уопште не значи да нема оних који теже ка њему. Зашто?

Они мисле да ће рат одговорити на сва питања, заборављајући мисао већ поменутог Ј. Хајзинга, да је „веровање у сврсисходност рата у најбуквалнијем смислу сујеверје, остатак прошлих епоха културе“.

Они не виде излаз из ситуације у коју су сами себе довели, а због безизлазности спремни су да предложе колективно самоубиство имајући чудно уверење да ће сами они преживети и процветати на згаришту.

Ипак, у последњем моменту и они ће све разумети.

 

Пише: Борис ЈАКЕМЕНКО

Превела Ксенија Трајковић

Факти

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ЦИА покрадено толико тајних података да до данас не зна шта јој је све покрадено

0 (0) * Тврди да је тобоже (у задњој години обамине владавине) постало могуће зато …

Патрушев: Нове западне вредности претвориле су се у наметање целим народима – не само туђег погледа на свет

5 (2) * Прекоокеански „партнери“ улажу огромне напоре да разбију систем вредности у Русији, који …

Један коментар

  1. Pa vi jos uvek verujete da postoje tradicionalni ratni sukobu.Postoje menog suptilniji nacini da se dodje to cilja.imamo na primer bioloski rat,izgladnjivanjem postepeno na tanane sto bih rekli,hrana sve skuplja plate sve manje posle izvesnog vremena se umire sto usled nedovoljnog unosa hranjivih materija pa malo stresa depresije eto resenja i postignutog cilja,infrastrukrura netaknuta a naroda nema svi na groblju.Ako vam se primer cini poznat niste pogresili,da Srbija je u pitanju…..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *