Српска православна црква прославља данас Светог Великомученика Георгија – Ђурђевдан, у спомен на дан када је овај светитељ пострадао 290. године нове ере.
Георгије је рођен у другој половини Трећег века у Малој Азији и као веома млад постао је војвода у војсци римског императора Диоклецијана. Бранећи хришћанску веру и противећи се прогонима хришћана, Диоклецијан је бацио Георгија у тамницу и осудио га на најтеже муке.
Видевши да муке не моге да сломе ни тело ни Георгијеву веру, Диоклецијан је одлучио да га помилује под условом да принесе жртву римским божанствима.
Георгије је на кипу, којем је требало да принесе жртву, начинио крсни знак, након чега се статуа многобожачког идола распрснула. Видевши ово, Диоклецијанова жена Александра је узвикнула: “И ја верујем у Георгијевог Бога!”, на шта Диоклецијан нареди да им буде одрубљена глава, што је и учињено.
Осим Ђурђевдана, овом светитељу се чини помен и 16. новембра – на Ђурђиц, дан преноса моштију у цркву у Лидији, Георгијевом родном месту.
На иконама Свети Ђорђе се представља у војводској одежди на коњу (Ђурђевдан) или стојећи (Ђурђиц), како убија аждају, са женским ликом у позадини.
Обичаји и веровања
Ђурђевдан је у српском народу празник са највише обичаја, који се разликују по садржини од региона до региона.
Овај празник сматра се за границу између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве. За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.
Како се сматра се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе, давно су сељаци палили велике ватре “да би заштитили себе и село”.
Ако загрми…
Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро – да ће бити плодна година, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша – да ће лето бити сушно. Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године.
Увече, уочи Ђурђевдана, обичај је да неко од укућана накида зелене гранчице у најближој шуми и да њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били “берићетни”. Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.
Такође, оплету се венчићи од “ђурђевског цвећа”: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана.
У појединим местима праве се крстови од лесковог прућа. Такав крст се потом оставља у њиви или башти како би били заштићени од града.
На Ђурђевдан се многи и купају на реци и то пре него што сване. Да би били здрави и јаки, људи су се пре купања китили цвећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем.
Ђурђевдански уранак
Исто тако постоји обичај да се пре зоре крене на “ђурђевдански уранак”, на неко згодно место у шуми, на пропланку или поред реке. За ову згоду обавезно се припрема јагње на ражњу, а они који су за то задужени оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. На уранцима се млади опасују врбовим прућем “да буду напредни као врба”, ките здравцем “да буду здрави као здравац”, копривом “да коприва опече болести са њим”, и селеном “да им душа мирише као селен”.
На Ђурђевдан не ваља спавати, “да не би болела глава”, а ако је неко спавао “онда на Марковдан да спава на том истом месту”.
Обичај је и да жене и девојке донесу увече кући воду са кола воденичнога, такозвану “омају” како би са њих “свако зло и прљавштина отресли и отпали”. У врч ставе и различито биље, а нарочито селен, да преноћи, па се ујутру њом купају у градини поред селена и поред осталог цвећа.
Вестионлине
