четвртак , 24 септембра 2020

Десет питања историчарима који све знају!

4.8
(12)

Један од новијих „Политикиних“ Магазина (бр. 998, 13. нов. 2016, 3–5) доноси разговор Александре Мијалковић с проф. Радивојем Радићем, под насловом 10 питања о заблудама и фалсификатима у историји. Представљајући угледног византолога, новинарка вели да се Радић, „у својој новој књизи »Клио се стиди«, као и у претходној »Срби пре Адама и после њега«, бави управо примерима произвољности, нестручности па и бесмисла у писању о историји Срба и других народа на овим просторима, па и »народном етимологијом«, којом се замајава и обмањује јавност“.

Као човек који је помало упућен у неке проблеме српскога језика, који је „зачитавао“ многе историјске и сличне књиге из више „граничних области“ науке којом се бавио, потписник ових редова давно се срео с наводом једне познате повјесничарке да се неке идеје не могу срести у храму „božice Clio“. И убрзо се показало да се тамо не може наћи управо оно за шта се – она залагала! То исто ја не могу рећи за Радићеву књигу (нисам је имао у рукама), али могу поставити нека питања управо о ономе о чему он тако самоуверено суди.

Прво. Радић вели да 14. век представља „звездани тренутак српске средњовековне државе“, а да „све остало припада фантазмагоричним пројекцијама које су настале у кухињама псеудоисторичара, лажних родољуба и неутемељено самоуверених нeстручњака“. А у вези је с тим и питање: на основу чега Плиније Старији, у време кад је Син Божји био дечачић од 12 година, записује 27 херцеговачких племена чија су презимена и данас расута по свој Српској Земљи: Деуре, Деурићи (Deura), Дерете, Деретићи (Deretini), Дермастије (Deraemistae), Диндари (Dindari), Глиндићи / Глинтићи (Glinditiones), Сјеклоће (Siculotae), Варде (Vardaei), Денде (Denda), Шешељи (Sasaei), Шепаровићи (Separi?), Керуми / Геруми или Ћеранићи (Cerauni?), Секул[ов]ићи (Siculi), Рудињани (Rudini), Грабари / Грабљани / Грабовци (Grabaei), Колендићи (les Colentins), Буни / Буњевци (les Bunes), а Деретић наводи и више других, али ја признајем да за њих нисам чуо и не знам којим би то Плинијевим записима одговарало. Деретић те спискове није средио „технички беспрекорно“, али зар они – и такви какви су – не сведоче о томе да су Срби у Херцеговини старији макар 14 векова од „српске средњовековне државе“?

Друго. Археогенетика вели да је међу Србима најчешћа тзв. „динарска хаплогрупа“ посебно карактеристична за Балкан и, опет, „најзаступљенија у Херцеговини“ (29,2%), неки је истраживачи „доводе у везу са Илирима”, код косовских Албанаца сведена је на 2,7%, а код македонских Цигана на 3,5%. И кад смо већ поменули археогенетику, додајмо и тврдњу Анатолија Кљосова, на основу истраживања ДНК-генеалогије, да су „чланови рода R1a (тј. далеки преци данашњих Срба) на Балкану „живели пре 9–10.000 година“, да су њихови потомци „после двеста и нешто поколења избили на источноевропску равницу, где се пре око 5.000 година појавио предак савремених Руса и Украјинаца“, да су пре 4.000 година они „стигли до јужног Урала, а четиристо година касније кренули у Индију, где сада живи око сто милиона њихових потомака“. Могу ли се оспорити и археогенетика и ДНК-генеалогија иако за њих Срби нису ни криви ни заслужни?

Треће. Ако су Срби у шестом/седмом веку стигли с Балтика на Балкан и одмах се распоредили од делте Дунава на истоку до Трста на западу и прекрили сав Хелм заједно с грчким острвима, и ако о томе сведоче многе ономастичке чињенице, како се може разумети тврдња антрополога и палеопатолога Србољуба Живановића да се немачка наука одрекла своје „теорије“ о досељењу Срба испод северноевропског леда, а да та вест до српских научника још није стигла?
Четврто. Свему о чему овде говоримо могли бисмо додати и неке необичне антрополошке чињенице за чије је „увођење у игру“, опет, заслужан С. Живановић. Он вели да Поморавље и Сусак (а то је оно чакавско острвце у групи Црес–Лошињ истурено према пучини) припадају истом антрополошком типу и да он допире до словеначке границе у околини Бузета. Тиме се потврђује оно што о томе вели и дијалектологија: чакавштина и штокавштина типолошки припадају истом дијалекатском масиву, с тим што се чакавштина развојно подударила са старом штокавштином и обе „заостале корак“ за новом штокавштином. У том смислу нешто су компликованији односи с кајкавштином будући да се она дијалекатски одређује као словеначка, а антрополошки је ближа Чесима и Словацима него Хрватима и Србима. И у вези су с тим и питања: како и када Срби стигоше од делте Дунава до Трста? И има ли за то и других потврда?

Пето. Има их, и то много, и у Далмацији и дубље по њеном континенталном залеђу, а тичу се српских православних цркава којих је било много и које су биле много старије него што прегрејана правашка машта може поднети, чиме се потврђује да је тамо, у време њиховога грађења, било сасвим неспорно присуство Срба – као што се присуство Хрвата тешко може доказати. О томе сведочи мноштво разноврсних чињеница, а ми ћемо овде од њих издвојити само неке од оних које се односе на Далмацију: таква је Црква Св. Петке у Доњим Биљанима, заселак Вељани, код Бенковца, чији би се настанак, према првим експертским проценама, могао везати за 9. до 11. века; експерти су, међутим, тој цркви прикључили и „једно двадесетак“ сличних око Нина и Задра, као оне у Ражанцу, Поседарју, Шибуљинама, у Уздољу код Книна док се у оној у Мокром Пољу помиње име „ктитора Бодина, српског цара чије се царство распало 1.102. године“. Те наводе темељито потврђује и Ђ. Јанковић везујући неке од њих за 4. столеће, као што су оне у Сутивану, Салони, Билицама, Тепљуху, Уздољу, Мокром Пољу, Придрази, а припадају им многе и у дубљем континенталном залеђу, од Поуња до горњег тока Врбаса. Наведеним појединостима додаћемо овде и неке друге, које ће посведочити да се на далматинским просторима (као ни другде по штокавштини), од апостолских времена до пре једног века (прецизније – до онога хрватског Католичког конгреса 1900) о Хрватима не може говорити.

О Србима – може. Осим најстаријих црквица које сведоче о раној јевангелизацији Срба и њиховом присуству не само по Далмацији него и по другим зонама данашње Хрватске, посебно ће посведочити и још једна крупна историјска појединост: „У уговору из 1308, склопљеном између Карла од Валоа и краља Милутина, а који се чува у Паризу, преведеном на српски језик пре скоро 150 година, пише да је краљ Милутин владао и Далмацијом и Хрватском. О томе ни речи у нашим историјама, али се зато глатко одбацују предања о оснивању манастира Крупе на Врбасу, Далматинске Крупе, Крке, Драговића, у то време, као митоманија“.
Шесто. Један мали арбанашки политичар из Прешевске долине „зна“ да је у време „кад су Срби дошли на Балкан“ Београд био „стопроцентно албански“, али не зна да је његов сународник Селим Пуљаха, пре више деценија, утврдио да крајем XV века од Пећи до Ђаковице Арбанаса није било више од – једног процента! И не зна да по Косову и Метохији, као ни по црногорско-арбанашком пограничју, никад није било ни једног јединог арбанашког макротопонима (а да их и по Арбанији и данас има много мање него српских или, рецимо то неутралније, словенских).

Те појединости помињем зато што Радић вели да „поједини псеудоисторичари… убеђено тврде да Албанци потичу с Кавказа и да су се одатле најпре населили у Арабији, да су потом преко Средоземног мора стигли на острво Сицилију, а одатле, опет преко мора, на Балканско полуострво“. Ако сам добро разумео то Радићево извођење, он мисли (као и многи други историчари и лингвисти) да су Арбанаси балкански староседеоци, али би у том случају морао одговорити на питање како то да се њихови најстарији помени на Балкану везују тек за крај XI века, а да их је било на Синају, потврдила су истраживања грузијских научника, који су у тамошњем Манастиру Св. Катарине пронашли један њихов палимпсест из средине Х века (по томе су Арбанаси били много темељитије уписани у историју културе и духовности него што је то њиховим потомцима пошло за руком током скоро десетовековног присуства на Балкану).

Да Арбанаси не могу бити балкански староседеоци, осим поменутих топонимијских појединости, сведоче и многе лексичке чињенице, одн. природа многих њихових лексичко-семантичких система. О томе је проф. Селишчев донео мноштво потврда, а ја овде помињем само две изразитије: да су староседеоци, Арбанаси би морали имати „своју“ рибарску терминологију, а она је – српска: lopatε ‘весло’; vozit ‘веслати’, vozitár ‘веслач’; koritε ‘чамац од издубеног дрвета’; mrezε, merezεjε ~ мрежа; vllak ~ влак; kosh ~ кош (или каткад латинска: peshк, pishk < piscis ‘риба’). И анатомска лексика у арбанашком језику у знатној мери преузета је из словенског корпуса (trup, turp ~ труп; kots [гег.], koskε, kotskε ~ кост, коска; gεrl’ats ~ грло, грлат; grušt ~ прегршт, грсти; gεrbε ~ грба), а у њеним оквирима налази се чак и онај сегмент који се тиче тзв. „интимне анатомије” (kotš ‘penis’ ~ кочањ ‘стабљика купуса’, а раније и ‘membrum virile’; pitš ‘vulva’; sisε ‘женске груди’, а тако и: kúrvε, kurvjár, kurvár ~ курва, курвар; kutškε ‘проститутка’ ~ кучка. Све то сведочи да Арбанаси не могу бити балкански староседеоци, а они специјалисти који све знају објасниће нам и порекло наведених лексичких чињеница и путеве њихове стабилизације.

Седмо. У светлости поменутих чињеница могу се осмотрити и такве арбанашке фантазме као што је, рецимо, она да је Милош Обилић био Арбанас, а заборавља се она да је и Скендербег био – Србин.

Осмо. Код Срба се у истраживањима битних националних научних дисциплина специјалисти много не мешају у своје послове па се почесто отварају могућности да се у њихову науку укључују мајстори од разноврсних других заната. Тако се, рецимо, догодило да расправу о Арбанасима као „лажним Илирима“ у САНУ организују филозофи (с Михаилом Марковићем као медијатором) јер се тога нису сетили историчари, али је и то изгубило сваки смисао кад је публиковање зборника саопштења са скупа „препуштено“ мање квалификованом издавачу и тиме се организатор одрекао и гостију које је у кућу позвао и багателисао све оно што је од њих чуо.

Девето. Тврдњу да је Србима Винчу и Лепенски вир (не знам куда ће се денути Етрурци) приредио „неки други народ“ мора се доказивати тек кад се оспори и докаже неутемељеност археогенетике и ДНК-генеалогије, које – видели смо то – тврде да су Срби ту где се сад налазе били и пре 10.000 година (остао ми је у памћењу и податак, из неког другог извора, да су они и старији за 1.000–2.000 година) и све о чему говоримо указује на то да су Срби на Балкану староседеоци, не бих тврдио да су „народ најстарији“, али би они научници који све знају морали указати на неки други који би од Срба могао бити старији.

Десето. Последње је питање банално: је ли срамота припадати најстаријем народу, посебно ако се ради о народу-носиоцу и народу-сведоку једног од највиших духовних узлета које је свет запамтио. Народу који је изнедрио, рецимо, Николу Теслу и/ли Милутина Миланковића. (И у вези с тим сад додајем податак који је недавно саопштен, не знам по којим изворима: Срби чине 0,1 проценат светске популације, а међу 10 најзначајнијих умова у историји цивилизације нашла су се 2 Србина. Претпостављам да су то управо Тесла и Миланковић)
А другима остављао да се у људско памћење уписују злочинима.

Драгољуб Петровић (Нови Сад)

ВасељенскаТВ

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Kако је и зашто фалсификована историја Срба – Александар Митић (видео)

4.8 (6) Александар Шаргић и Александар Митић износе праве мотиве фалсификовања историје Срба објашњавајући када …

Група германоромантичара НИЈЕ СКУПИЛА ХРАБРОСТ да изађе на ТВ дуел о српској историји

4.6 (25) Позивам професоре Александра Палавестру, Радивоја Радића и Николу Самарџића на јавну дебату о …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *