ДИЈАГНОЗА: Синдром вође

Појава месијанског вође условљена је историјским околностима, потребом следбеника за таквим типом вође и личношћу вође. Неретко његово месијанство се јавља у доба његове егзисленцијалне кризе када уместо да спасава себе, почиње да спасава друге (племе, нацију, класу), и на тај начин одлаже свој психички слом.

Чувени француски новинар Рејмон Карлије, је у својим успоменама прву половину одлазећег века назвао добом диктатора, од којих су многи – случајно или не – изабрали титуле “вође”: Стаљин је био “вожд”, Хитлер “фирер”, Мусолини “дуче”, а Франко “каудиљо”. Серж Московици је исто време назвао “добом гомиле”, желећи да подвуче улогу масе и њеног вође у стварању историје, посебно савремене.

Појава вође резултат је збирног деловања трију фактора:

посебне психолошке структуре диктатора
одређених историјских околности
потребе следбеника за одређеним типом вође.

Вођа је проблем комуникације: не постоји вођа без следбеника. То је како каже Троцки (1879- 1940) “индивидуална понуда на колективну потражњу”. Битне одреднице његове психолошке структуре су: пројекција, порицање, осећање свемоћи уз обавезни нарцизам. Први механизам служи му да стално избацује из себе тј. пројектује на стварне, или измисљене непријатеље, деструктивну енергиј која би у случају посувраћења потпуно уништила његову личност. Порицање, с друге стране као примитивни механизам одбране, служи вожи за негирање стварности.

Аутократски вођа, за разлику од демократског, легално изабраног вољом већине бирача, и од тзв. “лаиссез-фаире” лидера, који се среће као нефомални вођа група високоспецијализованих професионалаца (хирурзи, адвокати, архитекте) обично поседује и неколико особина, које је Адорно приписао ауторитарној личности:

крутост у ставовима и нормама понашања
неспособност подношења неизвесности
склоност ка заузимању екстремних ставова
неспособност тачне перцепције другог: он се прихвата или одбацује према процени сопствене личности као узора
према следбеницима мора да испољава супериорност и доминацију.

Комуникација с вођом обично је једносмерна: одозго слално стижу наредбе, одоздо пљесак и одушевљење

Доминација: диктатори су обично ниског раста (Стаљин 163, Броз 167 см): службеним фотографима наложено је да увек снимају диктатора одоздо да би изгледао виши. И они сами, да би поткрепили осећање величине, употребљиавау низ трикова: Броз је приликом руковања с Черчилом 1944 године, држао десну руку чврсто уз тело. Тако је приморао једног од “тројице великих” да му се њему тада још увек анонимном вођи планинске гериле с Балкана -наклони! Милош Обреновић се пузећи повлачио пред Марашли-пашом. темењајући – склоност ка дивинизацији: диктатор из службене биографије брише тзв. црне мрље (порекло, мане предака), а оставља оно што би указало на његово божанско порекло (Срби се позивају на цара Лазара, а Јевреји на краља Давида). Мада у принципу, мрзе своје следбенике, морају бар јавно да се прикажу као милосливи: љубе децу, Ијуљају бебе, помажу старима. Класичан пример је прича: “Броз покрива курира својим шињелом”.

Месија је божји помазаник: “у почетку је овај назив служио за ознаку сваког који би обредом помазања у очима Јевреја, као свештеник или владар, стекао квалификацију да их води. У локу бабилонског ропства, и после њега, појам се проширује на спаситеља, којег ће Јехова послати на земљу да оснује ново краљевство у којем ће владати Јевреји… “каже Олег Мандић (Лексикон јудаизма и кришћанства).

Политички и државни вођа

Савремена психосоциолошка и психоисторијска истраживања под месијанским вођом подразумевају политичког и/или државног вођу који се појављује у одређеним, обично бурним историјским тренуцима: класичан образац месијанског религиозног и државницког вође је Мојсије, који је најзад после дугог лутања, одвео свој народ из египатског ропства у обећану земљу. Почев од рушења Храма, у првом веку наше ере, и егзодуса Јевреја, они две хиИјаде година очекују спаситеља, који ће их одвести у Јерусалим (“Догодине у Јерусалиму!).

Типичне околности у којима се појављује месијански вођа су ситуације великих друштвених турбуленција: економских криза, ратних страхота, па и елементарних несрећа. Обично се ради о економским недаћама: оне изазивају друштвену, а ова психолошку кризу, која се испољава кроз стање масивне хроничне анксиозности (стрепње и узнемирености) напетости (или како на једном месту Јован Цвијић каже: “узрујаности”). с очекивањем блиске катастрофе (апокалиптичари), стално присутне опасности и беспомоћности. Јединка се осећа напуштеном, изгубљеном, неспособном да управља, како друштвеном ситуацијом, тако и сопственом судбином: пасивно, слично базичном биолошком моделу “умртвљења”, препуста се судбини.

Од свих побројаних емоционалних стања, јединка најтеже подноси стање неизвесности: оно се сматра погубним за психолошку равнотежу и биолошки опстанак: зато она покушава на све начине да је се реши. По нашем мишљењу то стање анксиозности и дуже време неизвесности битно је у опредељењу за један модел разрешавања психичке и друштвене кризе: то је трагање за месијанским вођом.

Класичан пример за описану ситуацију је Вајмарска република у периоду од 1929 до 1933. године, економска криза је изазвала психичку: слом економског система уништио је не само нижу класу, него и друштвени стуб, тзв. средњу класу, што је изазвало политичку радикализацију. Просечан немачки грађанин, добростојећи, изненада осиромашен, нашао се у вртлогу политичке борбе између нациста, с једне, и комуниста и (донекле) социјалдемократа с друге стране. Сталне демонстрације, улични нереди, политичка убиства изазивали су у њему стање изразите узнемирености, јер он по својој психолошкој структури,која је билаблиска опсесивној (ред, тачност, штедљивост, рад) није био у стању да дуже време подноси стање неизвесности и друштвеног хаоса.

Спас од сиромаштва

Трага за спасом и налази га (бар он тако мисли) код оних који нуде брзо и радикално неутралисање кризе: кроз ауторитарни модел: Инципит Хитлер! Детаљније видети онај Лењинов. Кад се влада Керенског налазила укод В. Рајха “Масовна психологија фашизма”. Сличан је и долазак Мусолинија на власт. Јос класичнији једној од својих криза, она се током свог кратког мандата, 1917. године, стално налазила у њој, председник парламента је једном приликом (јун 1917) резигнирано запитао: “Па добро, ко може да образује владу?” Лењин је одмах узвратио: “Ми, бољшевици!”, чиме је изазвао буран смех у дворани, јер су они тада представљали малу, али добро организовану партију професионалних револуционара, која је знала да је њена једина шанса да се докопа власти стање друштвеног хаоса, кад се власт буквално “котрљавијимпсихо-историјским истраживањима основа из које се развија тежња за вођством. Наиме, једна група швајцарских истраживача (П. Ренчник, А. Ејнал и П. Сенарклен) испитивала је биографије преко три стотине политичких, војних и религиозних вођа, од почетка историје до данас, и код већине њих, посебно код религиозних, као сто су Буда, Мојсије и Исус, наишла на тај рани губитак, што се у великом проценту среће и код осталих вођа почев од римских цезара, до раније побројаних, диктатора. Овај рани губитак као да предодређује дечака за вођство: у недостатку правог оца он у фантазмима идеализије. Сличним маштањима препуштао се и млади Сигмунд Фројд (1856 – 1939), кад би после неког антисемитског испада у Бечу, а разочаран у понашање свог оца – сањарио о величини Карлагине (Феничани су били Семити), подвизима Ханибала и његовим победама над Римом, замењујући у својим маштањима њему мрски царски град Римом а Римљана Германима. улицама”. Истражујући околности раног детињства, као и интимну психолошку структуру Адолфа Хитлера, сусрели смо се са ситуацијом која је типична за овај тип вође: то је рани губитак родитеља: прво оца, а убрзо потом и мајке, што је, по но неку историјску фигуру, с којом се идентификује, желећи да сам постане “отац нације”.

Преломни тренутак у животу будућег месијанског вође је егзистенцијална криза, која изазива снажно нараштање унутрашње тензије и потенцијалну опасност од психолошког и биолошког краха.

Назиру се могућа психоза, самоубисиво, или брзоразвијајућа телесна болест. То осећање растуће унутрашње опасности, праћено је опсесивним понављањем, “Спасавај се, спасавај се!”. У једном тренутку долази до первертирања идеја “спасавати себе” у “спасавати нацију” и Иичност будућег вође доживљава снажно унутрашње просветљење и спасење: месијанство ће одложити неминовни крах.

Хитлер је све споменуте етапе помно описао у “Мајн Кампфу” у октобру и новембру 1918. године он је био животни десперадос: поражени војник поражене нације, без породице дома и занимања. Није имао где да се врати, јер није имао жену, децу, блиску породицу, кућу: није знао ништа друго да ради, сем да слика на малим форматима бечке грађевине, и да то продаје по улицама. Био је тек отпуштен из болнице у Пасевалку, у којој је лечен од слепила насталог после напада бојним отровима, од Енглеза. Изгледа да се радило о психогеном слепилу: лечио га је тада чувени немачки неуролог и психијатар др Ферстер који му је улио идеју о томе да је он човек коме је намењена изузетна судбина и само од његове воље зависи да ли ће је и остварити. Своју унутрашњу катарзу, почетком 1919. године. Хитлер помно описује као одлуку да се посвети политици и да крене на пут спасавања Немачке.

Тако је ова одлука одложила психички и биолошки крах. Месијански вођа не показује знаке већег душевног поремећаја, све до тренутка док га следбеници прате: јер, ако би га они напустили онда би даље његово битисање било без сврхе: он не би, у том случају, имао кога да спасава и води до обећане земље!

Они га, бар у прво време, одусевљено прате, јер верују да ће разрешити њихово осећање несигурности и неизвесности, те кроз његову личност постижу раније пољуљану психичку равнотежу. А оног тренутка кад – бар неки од њих – увиде да их он брзим корацима води ка паклу, сувише је касно: вођа иза себе има силазан репресивни апарат помно пази на јеретике, који почињу да сумњају и питају се: “Да ли је он одиста син Божји?”

Повратка више нема: губитак следбеника -што месија добро зна -значило би његов крах. Један недавни психосоцијални експеримент којег се многи сећају самоубиство припадника секте “Храм народа” у Гвајани 1979. године. био је трагицна потврда овог правила: велечасни Џонс је 998 својих следбеника натерао у самоубиство, више бржим нарастањем унутрашње напетости и страха од непријатеља, који ће или прво мучити, а потом њих и њихову децу поубијати да су радије попили понуђени цијанкалиј, него се препустили тако ужасној судбини, коју им је Џонс предочио. А узрок тог масовног суицида било је осипање следбеника и напуштање вође Џонса; без њих, он је знао да је даље његово битисање немогуће. Радије су изабрали смрт него предочене страхоте.

Код месијанског вође нема средњих решења и компромиса, он јасно поручује следбеницима да га морају пратити до краја, или им следује крај!

Хитлер је стално понављао: “Ја никада нећу попустити и капитулирати”, што је 30. априла 1945. године и остварио, извршивши самоубиство. Али предходно је уништио око педесет милиона људи и разрушио скоро целу Европу. Ипак, највећи злочин направио је немачком народу, који га је пратио буквално до краја.

Крајње сажето, аутор је покушао да опише настанак и битисање једног од често сретаних политичких вођа-месије-указујући на то да се неретко дешава да се у њему нагло рада месијанска идеја кад се налази у животној кризи из које један пут води ка психози, суициду или телесној болести, а други ка месијанству као спасењу. Одлучивши да спаси нацију уместо да спаси себе, он је одложио свој егзистенцијални крах. Крах ће уследити онда, кад га напусте следбеници јер месија без следбеника – није месија.

Аутор: прим др Владимир Адамовић

Стетескоп.инфо