Дијаспора у Београду: Никад није било горе

Сва отворена питања која оптерећују однос матице према српском расејању остала су иста, а временом су нека додатно продубљена. Овако би могао да се сажме став представника српске дијаспоре који су јуче говорили на Дану дијаспоре, организованом на Универзитету Сингидунум у Београду, већ трећи пут заредом.

Малобројни представници власти, а изостао је најављени министар културе Владан Вукосављевић, остали су прегласани у тврдњи да држава има активан однос према дијаспори и да је отворена за решавање свих питања. Нека од њих су уважавање расејања као равноправног дела српског народа, очување идентитета, право гласа и жеља да помогну економском и културном развоју своје отаџбине.

Остала стара подела

– Однос матице и дијаспоре је можда најгори у последњих 17 година. Ми нисмо превазишли ни основни проблем, а то је подела на “Ми” и “Ви” – рекла је Олга Даниловић из Беча, некадашња потпредседница Српског уједињења.

Она истиче да подела не долази само из матице већ и од људи из расејања. Ипак, позвала је присутне да замисле да се Јевреји деле на оне у Израелу и у дијаспори или да то учине Пољаци чија је дијаспора увелико помогла да ова бивша комунистичка држава постане економски и демократски уређена земља.

Матица нема програм

Српска дијаспора је последњих деценија неколико пута стављала на знање и папир шта хоће преко разних својих организација, али одговори надлежних институција су изостајали. О томе су сведочили Мајкл Ђорђевић из Конгреса српског уједињења и Никола Лончар из Теслине научне фондације из Филаделфије.

– Конгрес српског уједињења је још у време власти Коштунице и Ђинђића упутио меморандум са тачкама како да се успоставе мостови обнове и напретка у односу Србије и њеног расејања, али одговор никада није стигао. Данас су проблеми у односу на деведесете године још порочнији, у неку руку и опаснији, да сам ја у свој говор дописао и “Србија – бити или не бити” – рекао је Ђорђевић.

Он је дефинисао наталитет, асимилацију дијаспоре и проблеме дијаспоре као три кључне тачке које морају бити системски решене како би био изграђен мост између дијаспоре и матице који не би био понтонски као у годинама рата и санкција, већ чврста и трајна грађевина.

Никола Лончар такође чека одговоре на осам тачака од пре две године које су проследили Теслином народу и његовим институцијама.

– Овде кажу организуј се, а ми прво чекамо одлазак Тита, па Слобе, па дођоше демократе и тако редом и све је горе и горе. Све мора да дође из матице. Ми још немамо српски национални програм, па чак ни дефинисан национални интерес. Када ће то бити јасно дефинисано? Ко треба да сачини тај национални програм? Да ли ће бити укључена и дијаспора – навео је нека од питања Лончар, али и пример да је шест година јурио држављанство за свог сина.

– Имали смо министарство за дијаспору које је укинуто, потом канцеларију која је такође укинута, сада управу, али нико од нас не зна шта они раде – овако је Олга Даниловић описала деградацију државних институција које се баве дијаспором, истичући да то даје слику о смањењу интересовања матице за дијаспору.

На тврдњу председника Матице исељеника и Срба у региону Миодрага Јакшића да Влада Србије води активну политику према расејању, наводећи да постоји управа за дијаспору и мрежа озбиљних ДКП-а, Олга Даниловић је подсетила да су управо све те институције и Закон о дијаспори из 2009. настали на иницијативу српских организација у расејању као што је Конгрес српског уједињења.

Остао само шалтер на кванташу

– Сада имамо само шалтер на кванташкој пијаци. Када идемо са аеродрома тамо идемо да се пријавимо да смо стигли у земљу. Немамо више ни исправе. У Васиној 20 су сабили канцеларију Томислава Николића за сарадњу с Кином и Русијом, поред оноликог СИВ-а, па више немамо ни салу за састанке – описује Никола Лончар.

Он каже да би дијаспора била тотално отписана да нема СПЦ, где се окупља.

– Не морамо да будемо укључени у политички живот, али сва наша деца су крштена и ми настојимо да им сачувамо српски идентитет. Држава мора то да препозна и преузме озбиљне иницијативе како би се дијаспора идентитески сачувала и културно и економски повезала са матицом – рекао је за “Вести” Лончар.

Трагедија отаџбине

Дугогодишњи конзул у Чикагу Деско Никитовић отишао је у критици и корак даље. Он је рекао да се брине да су ти односи на најнижој тачки од 1945. Оценио је да је то поражавајућа чињеница, а да се брине и што се не чини ништа да се то поправи.

– Ја се нећу вратити у отаџбину, али видим какву трагедију проживљава Србија, а то је да ово што има на длану и не мора да плати – потенцијал у дијаспори, не користи како би васкрсло српско име – рекао је Никитовић.

Он је навео да је док је био конзул имао људе запослене у конзулату који нису били уписани у бирачки списак. Као добар пример успешно решеног односа матице према дијаспори Никитовић је навео Ирску. Он је подсетио да је прва жена председник ове државе познате по бројном исељеништву као прву тачку свог програма ставила управо повратак Ираца у Ирску.

– Шта хоће ти у дијаспори, то је питање које се често чује у матици. А то је за људе у расејању највећа увреда, јер хоће право на добро име – поручио је Никитовић.

Страх од повратка најпаметнијих

Академик Зоран Радовановић, који је говорио уместо најављеног председника САНУ Владимира Костића, испричао је на које проблеме је наилазио у покушају да неке од најбољих својих студената докторанада из иностранства уведе у академски живот Србије.

– Морао сам тешко да се борим за своје најбоље студенте који су докторирали и постигли завидан успех на универзитетима у иностранству. И када смо успели да их вратимо овде, непријатељско окружење према њима је остало. Немци имају много већу дијаспору него ми, али када треба они их лако врате у Немачку. Код нас је проблем с окошталим друштвеним сектором заснованим на прошлим временима када се зазирало од доласка нових перспективних научника. Заправо и даље имамо прикривено самоуправљање у одлучивању које спречава повратак најумнијих – рекао је Радовановић.

Ј. Арсеновић – Вести