Tоком рата на Косову и Метохији (1998 – 2000) албански екстремисти – припадници терористичке ОВК убили су и киднаповали готово 400 Срба и неалбанаца на подручју Ђаковице. Са простора целе општине протерано је целокупно српско становништво а све православне цркве, сва гробља и верски објекти су спаљени и разорени до темеља. Најмлађа жртва терора била је беба стара само девет дана, док је најстарија жртва имала 89 година.
Вековима уназад трају албанске претензије на српске територије. Ове тежње праћене су стравичним злочинима над српским становништвом а Ђаковица свакако представља једно од најстрадалнијих места српске историје. Управо су у Ђаковици почињени неки од најстрашнијих злочина над српским становништвом током читавог 20. века.
Новинска штампа седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, била је обележена чланцима и вестима о масовном силовању српских жена и девојчица од стране албанских разбојника. Ово је нарочито било изражено на подручју Ђаковице. Прве српске жртве овог краја пале су још почетком осамдесетих. Притисци на српско становништво, појединачна убиства, напади и прогони трају све до почетка рата на Космету када се интензивирају и добијају масовни карактер.
У Ђаковици је недвосмислено почињен геноцид над српским становништвом. Према попису из 1981. на подручју овог града живело је више хиљада Срба, док су данас једини становници српске националности три старице које живе у манастиру. Током рата на Косову и Метохији (1998-1999), албански терористи су масакрирали и киднаповали 392 грађана Ђаковице. Истовремено, са подручја ове општине је протерано целокупно српско становништво што јасно имплицира да је на подурчју Ђаковице спроведено етничко чишћење.
На подручју општине Ђаковица, порушене су све православне цркве и храмови. Сва црквена имовина, иконе и верски предмети су спаљени и девастирани. Православна гробља су потпуно уништена и демолирана. Посебно је страшна чињеница да су посмртни остаци одређеног броја српских покојника извађени из гробова и бачени ко зна где, при чему су српске жртве убијене и по други пут. У Ђаковици су сви културни и друштвени објекти који су били у власништву Срба, попаљени и уништени. Готово све српске куће су порушене а оне које су имале срећу да преживе сада су у власништву Албанаца. Сва српска имовина је покрадена, опљачкана и урнисана. Све ово указује да је над српском и православном културном баштиним почињен урбицид.
Данашњи грађани Ђаковице на челу са ветеранима терористичке ОВК и бројним удружењима, међу којима се највише истиче шовиниста Нусрета Кумнова, активно забрањују Србима и да обиђу своје порушене куће и гробља. Дочекују их каменицама, пиштољима и погрдним речима. О неком трајном повратку Срба, сувишно је и говорити. Главни разлози таквог фашистичког понашања јесте постојање основане сумње да се на подручју Ђаковице налази најмање 12 масовних гробница где су покопана тела киднапованих и убијених српских цивила – жена, стараца и деце. Управо из тог разлога Албанци из Ђаковице оштро се противе доласку Срба и њиховом трајном повратку. Откривањем ових масовних гробница, отворило би се питање одговорности Албанаца за 392 убијена и нестала грађана Ђаковице.
Тужно је и жалосно што су медији у Србији као и невладин сектор у потпуности заборавили Ђаковичке страдалнике. О њиховим судбинама готово да се не може пронаћи баш никакав податак. О Ђаковици се говори тек у контексту битке на Кошарама, међутим када је реч о цивилним жртвама ту влада потпуна медијска тишина и закон ћутања. Нема текстова, колумни, тв емисија, тв прилога, новинских чланака, интервјуа који би били везани за злочине ОВК у Ђаковици. Ове жртве су готово две деценије препуштене забораву. Друштво и медији годинама ћуте, као да је сасвим нормално убити старицу на кућном прагу, преклати дете или силовати девојке?! Ћутањем и игнорисањем злочина стајемо на страну злочинца и помажемо им да прођу некажњено.
За разлику од жртава у Старом Грацку или Гораждевцу, ђаковички страдалници никада нису добили ни минут медијске пажње. Сигурно да би требало подсећати на ове невине жртве и говорити о стравичним злочинима над српским народом.
АЛБАНСКИ ЗЛОЧИНЦИ СЕ ИЖИВЉАВАЛИ И НАД ДЕЦОМ
Најмлађа жртва Ђаковице била је беба ромске националности, Севдија Краснићи. Почетком јуна 1999. наоружане хорде албанских терориста упале су у село Брековац и починиле стравичан масакр. Они су упали у кућу Алије Краснићија који је био изложен незамисливим физичким и психичким тортурама, само зато што је био ромске националности. Како би га казнили, злочинци су из ватреног оружја пуцали у његову тек рођену ћеркицу Севдију. Севдија је била стара свега девет дана! Невиђени злочин „оверили“ су на зверски начин. Убијеној беби су одсекли главу!
Овај злочин је дубоко потресао како целу Србију тако и представнике међународне заједнице који су остали неми и згрожени степеном бруталности албанских екстремиста.
На подручју Ђаковице страдао је велики број деце. Петочлана породица Шутаковић киднапована је 13. јуна 1999. на путу од њиховог стана до православне цркве у Ђаковици, где су се запутили са циљем да се склоне од албанских терориста који су тих дана чинили страховите злочине. Киднаповани су Недељко (62), његова супруга Даринка (58) и њихово троје деце Радован (10), Ђорђе (16) и Александар (18). Њихова тела до данас нису пронађена а откопавањем масовне гробнице пре неколико недеља у Ђаковици, јавила се велика сумња да се управо ту налазе тела несрећне породице. У истом периоду у Ђаковици је убијена млада девојка Зиза Зека (17).
22. априла 1999. на подручју Мајиног Насеља, где су живеле избеглице из Хрватске, погинули су Предраг Илмић (14), Иван Иванчевић (7) и Марко Ивановић (4). Врелог 9. јула 1999. албански злочинци су на врло свиреп начин убили Бесарта Хасанија, дечака ромске националности, који је имао свега 9 година. Почетком новембра 1998. албански злочинци су убили Афердиту Кућишту, младу Ромкињу од 15 година.
КИДНАПОВАНИ ДОК СУ БЕЖАЛИ ИЗ ЗАПАЉЕНЕ ЦРКВЕ
Мара Поповић и њен супруг Трајко киднаповани су у Ђаковици средином јуна 1999. Према речима Светлане Миљковић, Трајкове ћерке из првог брака, Трајко је првих дана по
доласку италијанског КФОР-а, отишао у цркву Успења Богородице у Српској улици и дошао код свештеника Ненада Нашпалића где га је питао шта му је чинити. Свештеник га је посаветовао да заједно са супругом Маром оде у Велику Хочу код Орхаовца где су имали кућу, и да тамо остану. Трајко није успео да пронађе превоз па су он и супруга привремени смештај пронашли у православној цркви. Велики број српског становништва је управо овде пронашао склониште. Након што су албански екстремисти запалили цркву Свете Тројце, народ се уплашио да би слична судбина могла задесити и цркву у Српској улици. Стога, велики број Ђаковчана напушта цркву и беже на друга места. Трајко и Мара одлучују да се врате у свој стан и тада су последњи пут виђени живи. Након извесног времена, Светлана је отишла у Ђаковицу до њиховог стана али су се у њега већ уселили неки Албанци. Сви покушаји да било шта сазна о овим несрећним људима завршили су се неуспешно. Ипак, 2005. Светлана је обавештена да је Марин леш пронађен 17. августа 2000. Мара Поповић је убијена на врло свиреп и окрутан начин али околности њене смрти никада нису у потпуности расветљене. Мара је сахрањена у Великој Хочи а посмртни остаци њеног супруга Трајка до данас нису пронађени. Мара је имала 60 а њен супруг 69 година.
МАСАКР У СЕЛУ МЕЈА
Село Меја у историји је остало упамћено као велико стратиште српског народа. Ово село било је познато као велико терористичко упориште одакле су албански екстремисти често вршили нападе на српска села и убијали цивиле.
21. априла 1999. Милутин Прашчевић кренуо је са својом патролом у уобичајену контролу кроз Ђаковицу са циљем да извиди како мештани живе, да ли их неко узнемирава и каква је ситуација у граду. У том трентуку недалеко од села Меја, наоружани албански екстремисти извршили су напад на полицијску патролу. Са више од педесет испаљених метака убијени су Милутин Прашчевић (31), Бобан Лазаревић (22), Бојан Богојевић (21), Љубодраг Лазаревић (25), Насер Арифај (37).
На свиреп и окрутан начин је угашено пет младих живота а колика је била мржња албанских екстремиста сведочи нам и чињеница да је међу убијенима био и Албанац Насер Арифај. Тога дана баш никога нису поштедели! Само годину дана раније, инспектору Милутину Прашчевићу, ОВК терористи су на свиреп начин убили оца Слободана који је био цивил. Ипак, Милутин је и поред личне трагедије учествовао у спасавању више десетина рањених албанских цивила – жена и деце, који су рањени након што су авиони НАТО алијансе 14. априла 1999. бомбардовали колону албанских избеглица у селима Меја и Бистажин. Лично је помагао у евакуацији рањених цивила и на тај начин спасао на десетине живота. Учествовао је и у сахрањивању погинулих. Ипак, у “знак захвалности” албански терористи су га само седам дана касније окрутно убили. О покојном Милутину и данас сви имају само речи хвале, како Срби тако и Албанци који никада не могу заборавити његова хумана дела.
ОТЕТ ИЗ СВОЈЕ КУЋЕ, ПРОНАЂЕН МРТАВ НАКОН ЧЕТИРИ ГОДИНЕ
Ђорђе Кузмановић, по професији радник у градској пошти, одувек је имао лепе и пријатељске односе са људима свих нација. Знајући да никоме ништа није скривио одлучује да остане у свом граду. Веровао је да ће његове комшије Албанци бити уз њега, баш као што је и он био уз њих током НАТО агресије. Међутим, Ђорђе је отет 21. јуна 1999. пред очима мировних снага. КФОР и мировњаци нису се обазирали на дивљање ОВК терориста који су пљачкали, палили, силовали, убијали…Породица и родбина отетог Ђорђа чинила је све како би га пронашла, обраћали су се и КФОР-у и Међународном комитету Црвеног Крста али узалуд. Четири године касније, угашена је свака нада да је Ђорђе међу живима. Његово беживотно тело предато је породици 23. маја 2003. Ђорђе је сахрањен у Београду а његове убице никада нису пронађене.
НИ ТРАГА НИ ГЛАСА ОД СЛОБОДАНА ЈАЊИЋА
Слободан Јањић, по професији ватрогасац, рођен је у Прелову код Вишеграда. Рано се сели у Ђаковицу у којој проводи велики део свог живота. Живео је поштено од свога рада и никада се никоме није замерао. О њему сви имају само речи хвале и позитивно мишљење. Упркос кампањи етничког чишћења и прогона коју су спроводили ОВК екстремисти, Слободан одлучује да остане у својој Ђаковици. Киднапован је 18. јулна 1999. из свог стана у улици Димитрија Туцовића бр. 13. Шест дана раније послао је супругу Милену са децом да се привремено склоне док нереди не престану. Нажалост, Слободан до данас није пронађен. Имао је 53 године.
НИЈЕ ОЗБИЉНО СХВАТИО ПРЕТЊЕ
Илија Иља Јовановић, пензионер из Ђаковице, киднапован је 7. јула 1999. из свога стана у улици Маршала Тита. Имао је 71 годину. Терористи ОВК насилно су га одвели у хотел Паштрик. Неколико дана раније добијао је претње да ће га, уколико не напусти Ђаковицу, убити заједно са члановима породице. Није желео да поклекне претњама, рачунао да је нема разлога да бежи што га је коштало живота.
УБИЈЕНИ НА КУЋНОМ ПРАГУ
Српкиња Милица Векић (59) налазила се сама у стану када су јој 1. јула 1999. у касним вечерњим сатима на вратима снажно залупали припадници злочиначке ОВК. Насилно су јој упали у стан а потом је одвели у касапницу “Агими”. Петорица наоружаних албанских екстремиста касније су је одвели на брдо Чабрат и тамо је свирепо убили. Пет година касније, на том месту су и пронађени посмртни остаци ове честите жене. Милица је 8. октобра 2004. сахрањена у Ужицу.
Упркос бројним претњама којима су били изложени, брачни пар Милан (73) и Марица Сталетовић (68) упорно су одолевали притисцима да напусте свој родни град. Много пута су им на врата долазили албански екстремисти који су им претили и застрашивали их. Крајем јуна те несрећне 1999. супружници су киднаповани од стране ОВК и одведени у непознатом правцу. Ипак, четири године касније, 23. маја 2003. породици су предати посмртни остаци ових несретних људи. Милан и Марица су брутално убијени само зато што су били српске националности. Њихови џелати засигурно и данас слободно шетају Ђаковицом.
Из свога стана у улици Милоша Обилића бр. 3 киднаповани су супружници Мићо (64) и Радмила Петровић (60). Мића је био пензионисани полицајац али и судија поротник у Општинском суду у Ђаковици. Према изјави комшинице, након упада припадника ОВК у стан Петровића чула се велика бука. Супружници до данас нису пронађени.
Јован Лазаревић (89) и његова супруга Љубица (75) имали су много пријатеља свих националности и сви у Ђаковици су их знали као добе и поштене људе. Увек су помагали свима и живели са својим комшијама у миру и слози. Били су изузетно угледни и поштовани људи. Ипак, звери у људском облику упале су у стан Лазаревића и одвеле ове старе људе у непознатом правцу. Обоје су свирепо убијени. Посмртни остаци Јована су пронађени четири године након отмице у масовној гробници код Подујева а сахрањен је 18. септембра 2003. у Младеновцу. Јован је рођен у Скадру и он је најстарија евидентирана жртва са подручја Ђаковице. Посмртни остаци Љубице још нису пронађени.
Српкиња Драгица Биберџић (76) убијена је на врло свиреп и окрутан начин у својој кући. Иако ова жена никоме није представљала баш никакву опасности, албанским зликовцима је сметала њена национална припадност. Звери у људском облику убиле су је на окрутан начин а да за то никада нису ни одговарали. Живот једне честите жене угашен је на врло окрутан начин. Резултати обдукције су показали да је смрт Драгице Биберџић наступила услед прострелних рана нанетих из ватреног оружја.
Средином јуна 1999. отета је и Соба Видосава (69), пензионерка родом из Шавника. Према изјави њене комшинице, Собу су најпре злостављали и малтретирали припадници ОВК након чега је насилно одведена у непознатом правцу.
У Ђаковици је тих дана окрутно убијена и Милка Ичевић (73), родом из Даниловграда. Убили су је на врло свиреп начин албански зликовци као и већину Ђаковчана. Сличну судбину доживела је и пензионерка Драгица Петричевић (73), иначе мајка истакнуте уметнице Мире Косовке. Према подацима Фонда за хуманитарно право, Драгица је насилно одведена из свога стана у улици Милоша Обилића од стране припадника злочиначке ОВК. Последњи пут је виђена 4. јула 1999. и налази се на евиденцији несталих лица.
Брачни пар Живко (61) и Десанка Петковић (58) су крајем јуна 1999. насилноодведени из свога стана у улици Славка Ђорђевића од стране припадника ОВК а њихови посмртни остаци до данас нису пронађени. Истоветну судбину су доживели и супружници Милорад (60) и Зорка Радовановић (54) из села Осек Хиља. Они су уједно били и последњи Срби из овог места. Отети су средином јуна 1999. и до данас нису пронађени.
На свом кућном прагу из ватреног оружја, мучки су убијене Црногорке Десанка Илић Нишевић (56) и Станка Шћепановић (69). Једина кривица ових жена била је њихова национална припадност. То им комшије Албанци никако нису могли опростити. Десанку је након доласка међународних снага на Космет, из њене куће истерао комшија Албанац. Несрећна жена је одлучила да привремено склониште пронађе код своје куме Милице Векић. Нажалост, обе су окрутно убијене. Тим ОМПФ-а је установио да је узрок смрти Десанке Илић, прострелна рана нанета ватреним оружјем у пределу груди и левог кука. Установљене су такође и повреде у пределу главе и леве бутне кости. Десанкино тело је на улици пронашао Италијнаски КФОР. Почетком јуна 1999. из свог стана у Ђаковици отета је старица Ружица Штакић (65). Њени посмртни остаци до данас нису пронађени.
Старца Велимира Кнежевића (75) пресрела су 5. августа 1998. два Албанца док је ишао код лекара. Они су га брутално мучили па убили а његово беживотно тело пронађено је сутрадан у оближњем каналу. Старица Марија Иванчевић (77), иначе избеглица из Хрватске, отета је 1. маја 1999. на подручју Ђаковице и до данас није пронађена. Слична судбина задесила је и старца Илију Карановића (74) који је нестао месец дана касније након упада албанских екстремиста у његов стан.
Милић Пантовић (75) отет је са супругом Славком (72) и сестром Милевом (75) из своје породичне куће након што су у њу упали наоружани албански екстремисти у окриљу ноћи 10. јула 1999. Сво троје су одведени у непознатном правцу и тамо окрутно убијени. Милић је био тешко болестан али то није омело албанске звери да се иживљавају над недужним људима. Посмртни остаци троје Пантовића до данас нису пронађени и они се воде као нестали.
12. јуна 1999. из куће у Брековцу, припадници ОВК су насилно одвели Милицу (69) и Милку Славковић (72) која се затекла у гостима. Обе жене се воде као нестале а њихова тела до данас нису пронађена. Истог дана, на кућном прагу у родној Ђаковици, окрутно је убијен старац Милош Стојановић (73).
29.октобра 1999. припадници терористичке ОВК киднаповали су петорицу Срба који су кренули из Ораховца у Ђаковицу како би се пребацили у Црну Гору. Албански војници су их најпре зауставили а потом прилисно одвели у непознатом правцу. О њиховим судбинама до данас нема никаквих информација. Породице несталих и киднапованих готово двадесет година живе у неизвесности и стрепњи. Тога дана киднаповани су Звездан Мојсић (1973), иначе син бившег истражног судије у Ораховцу, Будимир Баљошевић (1944), Негован Дедић (1967), Станиша Миленковић (1953) и Горан Столић (1974).
21. јуна 1999. неколино униформисаних припадника ОВК киднаповали су Милорада Јовановића који је кренуо у оближњу пекару да купи хлеб. Они су га насилно увукли у црни аутомобил и одвели у непознатом правцу. Његови посмртни остаци су есхумирани 30. септембра 2002. а резултати обдукције су показали да су узрок смрти вишеструке повреде нанете ватреним оружјем у пределу трупа и десне руке.
Крајем јуна 1999. албански екстремисти су упали у кућу тешко покретне старице Јованке Столице (86) и мучки је убили након вишесатног мучења и малтретирања. Њена кућа је опљачкана а потом спаљена а посмртни остаци старице до данас нису пронађени. На списку несталих особа налази се и име Стојанке Суботић (50) из Дреновца која је киднапована од стране припадника ОВК из своје породичне куће. Из свога стана у улици Цара Душана, отета је старица Смиљана Стевић (70). Њу су након бројних тортура киднаповали припадници ОВК а потом је одвели у непознатом правцу. И Словенка Марија Миљковић (70) дуго је одолевала притисцима и претњама албанских екстремиста. Ипак, у касним вечерњим сатима једног октобарског дана у њен стан су упали униформисани албански војници који су је малтретирали, злостављали па убили.
Иста је судбина задесила и српске цивиле Данета Свилара (48), Лазара Вукасовића (64), Радована Рачића (61), Слободана Петровића (34), Јована Маљковића (50), Момчила Милића (49), Војина Пековића (55), Миленка Кабаша (36), Драгутина Крстића (66), Зорана Антонијевића (32), Јована Бороту (51), Зорана Гарића (36), Дарка Воларевића (22), Давора Воларевића (24), Спасоја Пековића (58), Радета Гаговића (44), Здравка Радуновића (43), Драгана Бороту (37), Вељка Фолића (50), Милорада Ристића (53), Томислава Стајића (42), Светозара Томића и Миливоја Вуковића (61) који су нестали или су убијени на ужем подручју града Ђаковице.
Албански екстремисти су током агресије убили и три лица бошњачке националности: Шефкет Цановић (57) најпре је киднапован и мучен а потом пронађен обезглављен; Џана Софтић (67) је киднапована и до данас није пронађена а Берат Мушовић (34) је масакриран на улици средином јуна 2000. године. Ђаковица је уједно и највеће стратиште Рома током рата на Косову и Метохији. Албански екстремисти без милости су убили и киднаповали велики број цивила ромске националности, међу којима је било жена, деце и стараца. Убијени су Бинак Бакрај (60), Халит Бећа (22), Фадил Белули (25), Мухарем Дамјани (43), Сил Голуба (51), Муса Гуга (65), Гани Хајризај (43), Бесарт Хасани (9), Хаџи Хаџију (70), Шпенд Хаџиу (39), Авдул Имерај (48), Шкељзен Камбери (20), Смајл Кпузи (44), беба Севдија Краснићи, Афердита Кућишта (15), Звездан Љушај (28), Елвер Мустафај (20), Бесим Рамоци (22), Реџа Шаља (22), Сабахета Зека (20), Зиза Зека (18) и Шкељзен Зуберај (37). Посмртни остаци прилично великог броја убијених до данас нису пронађени и они се воде као нестали.
У геноциду који је спроводила терористичка ОВК нису били поштеђени ни Ашкалије ни Косовски Египћани. Звери у људском облику без милости су прекинули животе Рамадана Халилаја (23), Мухамета Кике (36), Фитима Краснићија (20), Демлуша Говедарија (16), Бекима Мазрекуа (16), Кујтима Нуке (15), Фаика Ћаве (16), Џемаљија Смаће (23), Сила Азе (15), Шаћирија Берише (30), Кујтима Имераја (18), Бинака Јолаја (81), Мухарема Јолаја (25), Хасана Тафе (33), Бинака Зајаја (31) и Ибрахима Зекаја (56).
АЛБАНСКИ ЕКСТРЕМИСТИ МАСОВНО УБИЈАЛИ И АЛБАНСКЕ ЦИВИЛЕ
На подручју Ђаковице, припадници терористичке ОВК убили су чак 39 цивила албанске националности. Неки су страдали због тога што су отворено стали у одбрану својих комшија и што су одбили да учествују у убијању и прогону Срба, Рома и других неалбанаца. Други су страдали из чисто баналних разлога као што су добри односи са Србима пре или након рата. Па тако, од злочиначке руке убијени су Насер Арифај, Ибер Ибрај, Иса Ибрај, Исуф Ибрај, Јакуп Ибрај, Мухамет Ибрај, Кујтим Ибрај, Пјетер Ђини и његова супруга Ага Ђини, Бинак Бакај, Сулејман Бајрамај, Неџмедин Бедра, Хисен Ахмети, Ибрахим Махмути, Марија Нуши, Ндрек Нуши, Пашк Ћерими, Фазли Силај, Лудовик Икај, Реџеп Укшини, Рива Укшини, Томе Балај, Мехмет Бериша, Нду Ћупи, Бећир Морина, Есат Краснићи, Хил Пјетри, Хисен Битићи, Мустафа Османи, Кујтим Пниши, Скендер Руста и многи други грађани албанске националности. На подручју Ђаковице, НАТО агресор је убио 82 албанска цивила, међу којима чак 18 деце.
У ЂАКОВИЦИ МАСОВНО СИЛОВАНЕ ЖЕНЕ И ДЕВОЈКЕ
На подручју Ђаковице, забележени су бројни случајеви силовања од стране припадника терористичке ОВК. Међу жртвама сексуалног насиља било је много жена и девојака српске, ромске али и албанске националности! Један од најпознатијих случајева сигурно јесте силовање малолетне Ганимете Тафај од стране војника Рамуша Харадинаја у хотелу Паштрик. Ова девојка је заједно са још шест жена и рођака насилно одведена са свадбе и затворена у логор ОВК. Тамо је мучена и силована више пута. Истоветну судбину су доживеле и остале жене и девојке. На подручју читавог Косова и Метохије постојало је 144 логора ОВК где су затварни, злостављани, мучени и убијани цивили српске, ромске и неалбанске националности. На подручју Ђаковице било је десетак оваквих приватних затвора и логора.
О злочинима над српским становништвом у Ђаковици ћути се и не говори пуних 19 година. Не само на Косову и Метохији, већ ни у самој Србији. Ако се и спомене Ђаковица, обично је реч о херојима са Кошара али о стотинама убијених и несталих цивила баш нико не говори. Поставља се питање зашто се развио овакав однос према жртвама? Зашто медији, политичари, невладине организације али и обични грађани прећуткују и заташкавају стравичне злочине над својим народом?
Ђаковица представља град са највећим бројем несталих, након завршетка сукоба на Косову и Метохији. Оно што је Сански Мост за српски народ у Босни и Херцеговини, може се рећи да је Ђаковица за Србију – град несталих!
Још тежа и болнија чињеница од убиства и масовних отмица јесте чињеница да за ове злочине до данас нико није одговарао. Да ли заиста животи Срба не вреде баш нимало? Да ли је оправдано убити Србина јер свакако нико неће одговарати за ове злочине? Ова питања и даље муче и прогоне породице српских жртава али и сваког нормалног човека.
Извор: Удружење киднапованих и несталих на Косову и Метохији – “Отета Истина”
https://istinapravda1000.blogspot.com/2018/07/akovica-secanje-na-zrtve-albanskog.html
