Став

До последње капи наше крви: Подивљали Вучић предаје све што од њега траже комесари и Бела кућа

„Не мења се само магарац”, паметно каже Александар Вучић. У праву је, он се није променио. Одрекао се радикалског великосрпског национализма и прихватио евроатлантски антисрпски фанатизам, окружио се мрачним типовима које је доскора оптуживао за пљачке, убиства и остали најтежи криминал, нашао је нову жену, постао је најбогатији диктатор у Европи, али суштина му је остала иста, и даље је мали, искомплексирани и похлепни несрећник с метастазираним менталним поремећајима. Сваки детаљ његове „нове” политике потиче из радикалске матрице у којој је обликован. То се најјасније види на темама на којима он паразитира већ четврт века, нарочито у односу према Косову и Метохији, тврди колумниста Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и дугогодишњи Вучићев пријатељ и сарадник

– Спреман сам да преузмем одговорност за Косово, хоћу да нађемо решење и окончамо овај замрзнути конфликт! – каже данас Вучић.

Исто је говорио и пре 20 година, кад је јуначки обећавао да ће оружјем одбранити свету српску земљу. Као див-јунак, испрсио се поред својих тадашњих партијских вођа Шешеља и Николића, и претио да ће с две четничке дивизије преко Проклетија протерати све Албанце с Косова. Није се плашио ни НАТО-нациста, како је називао своје данашње спонзоре, веровао је да ће компјутери у америчким бомбардерима престати да раде кад надлете милешевског Белог анђела, а тврдио је да једва чека да Немци пошаљу своје авионе, обориће макар једног, онда може мирно да умре.

У истом стилу застрашивао је и домаће издајнике и дезертере. Сад кука што му неко проклиње породицу, уверен да су сви заборавили да родоначелник тог патолошког дискурса није Вјерица Радета него управо он. Још док је Радета била у Социјалистичкој партији Србије, Вучић је цитирао Лазареву клетву: „…Ко је Србин и српског рода, а не дошао на бој на Косово не имао од срца порода, ни мушкога ни девојачкога, од руке му ништа не родило, рујно вино ни пшеница бела, рђом капо док му је колена”. Да појача клетве, политичке и медијске противнике прогонио је злоупотребом полиције, правосуђа и паравојних одреда.

Сад је, каже, спреман да преузме одговорност. Дирљив је тај осећај пожртвовања, али у нормалној држави требало би да одговара и за сву несрећу коју је до сада изазвао својим морбидним политичким авантурама. Примитивним националистичким паролама хушкао је у рат за Косово. Цену је платило неколико убијених хиљада војника и цивила, више од 200.000 протераних и опљачканих Срба, као и они мученици који су се одрекли нормалног живота да би остали на Космету, у највећем концентрационом логору у савременој Европи.

Вучић није сносио никакву политичку, а камоли кривичну одговорност. Напротив, у свом политикантству наставио је да злоупотребљава све симболе непотребних и узалудних трагедија, од хероја с Кошара, преко мале Милице Ракић до Славка Ћурувије. Без имало савести, сад нариче над њиховим угашеним животима, које је он скупо наплатио.

Исте илузионистичке трикове, комплементарне с његовом личном шизофренијом, Вучић примењује и данас.

– Добро је што имамо митове, лепе су приче о небеској Србији, али морамо да градимо будућност – тврди Вучић.

Док је он, горљиво и агресивно, величао митове и заклињао се у небеску Србију, неспособан да схвати те теме, стварана је мрачна садашњост у којој је држава расточена, народ поробљен и ојађен, а профитирао је он и њема сличан олош.Исту превару сада понавља, само изврнуту као рукав. Сад оптужује своје жртве да га, задојени митологијом, спречавају да поведе Србију у светлу евро-атлантску будућност.

И ту сплетку спроводи перфектно. У јануару 2015. лично је Вучић открио споменик краљу Милутину у Грачаници. На прошли Видовдан, под паролом „Повратак цара Лазара на Косово”, у центру Косовске Митровице подигнут је споменик Лазару, али уместо њега свечаност је увеличао кукавни Марко Ђурић. У јануару ове године власт је на Косово покушала да пошаље „црквени воз”, чија унутрашњост је осликана иконама, а споља порукама да је „Косово срце Србије”.

Простачки национализам Вучић је искористио, као и раније, за прикупљање јефтиних политичких поена. У организацији криминогених вођа његовог напредњачког картела, на Косову је дочекан као једини заштитник васколиког српства. Улице су окићене његовим постерима, а гладни, застрашени и уцењени Срби махали су заставицама и скандирали његово име. Шарени воз му је послужио као крунски доказ патриотизма. Иако није постојао ниједан логичан разлог за ту егзибицију, пошто годинама без проблема саобраћа редовна возна линија Краљево – Косовска Митровица, Вучић је то искористио да се представи као бескомпромисни борац и спасилац угрожених Срба. Представа за режимске медије почела је на београдској Главној железничкој станици, главни глумац Марко Ђурић се возио пет километара, до станице на Топчидеру, да би композиција била заустављена у Рашкој због претњи албанске полиције. Резултат је познат: Хашим Тачи је доказао да има моћ да оружаним снагама уђе у Косовску Митровицу и спречи српску провокацију, док се Александар Вучић промовисао у миротворца, који је, ето, свима у свету презентовао спремност да учини све што може како би се избегли сукоби које он изазива.

Иако сам максимално експлоатише националну митологију, Вучић као кочничаре обећане будућности прозива српску сиротињу која покушава да преживи на Космету. Њима су потребни храна, лекови и посао који може да им обезбеди егзистенцију. У очајању, Срби продају Албанцима хектар шуме за хиљаду евра. Власт у Србији и не покушава да им помогне, уместо да субвенционише њихову производњу новац из буџета се дели тзв. страним инвеститорима. Ниједан Србин није од Србије добио кредит да, на пример, направи пилану и прави дрвену грађу, али зато су сви добили прилику да виде споменике бившим краљевима и постере с ликом актуелног цара. За Србе нема пара, али Вучићев режим без проблема финансира Албанце из Прешевске долине који студирају у Приштини.

У Клиничко-болничком центру у Грачаници нема лекова. У складу с косовским прописима, који су дефинисани Бриселским споразумом, забрањен је увоз лекова и медицинске опреме из Србије, па Срби у албанским апотекама купују неопходне лекове. Док леже у болничким креветима, сигурно не размишљају о цару Лазару, него кукају због судбине која их је задесила.

Небеска Србија не занима много ни несрећнике којима албанске комшије краду тракторе, стоку и летину, спаљују куће, сено и све што стигну. Остављени на милост и немилост душманима, без икакве правне заштите, они покушавају само да преживе још један дан, све с надом да ће сутра наћи начин да побегну што даље из колевке српства.

Власт Српске напредне странке, Социјалистичке партије Србије и пратећих сателита успела је да Србе који су остали на Космету подели у три касте. У првој, најмоћнијој налазе се напредњачки политиканти и њихови криминогени партнери, који беспоговорно извршавају Вучићева наређења и наносе несагледиву штету српској заједници на Косову и Метохији. Они добијају легалне послове, нелегални им се опраштају, бусају се у груди српске, јуначке, док успешно сарађују са себи сличним Албанцима. Под њиховом контролом налази се напредњачко политикантско удружење „Српска листа”, преко које Вучић помаже учвршћивање државности албанске Републике Косово.

Представници „Српске листе” учествују у органима власти, захваљујући њима Хашим Тачи је изабран за председника и усвојени су многи закони и прописи који наносе трајну штету Србима. „Српска листа” је, између осталог, подржала оснивање тзв. Агенције за верификацију имовине. Прокламовани циљеви, због којих је наводно формирано такво тело, представљају само покриће за пљачку српске имовине. У пракси, Албанац који је узурпирао неку српску кућу или земљиште може да оде у Агенцију и поднесе пријаву у којој себе означава као власника. Његова пријава ће бити истакнута на огласној табли у надлежном суду, рецимо у Пећи, Ђаковици, Приштини или где год. После 15 дана, ако не буде оспорена, пријава се сматра валидном и као таква уноси у катастар. Наравно, мало који Србин, посебно ако је протеран у Ниш или Нови Сад, има могућност да посећује суд и проверава да ли се неко прогласио власником његове имовине. Ако и сазна за то, мора у судском поступку да доказује своје право власништва.

„Српска листа” је прошле године покушала да укине српске факултете који су опстали на Косову. По налогу Марка Ђурића, шефа Канцеларије за Косово и Метохију, требало је да се формира универзитет у оквиру „заједнице српских општина”, која не постоји. Иако је и Славко Симић, лидер „Српске листе” покушао да то спроведе у дело, под притиском локалних Срба привремено је обустављена реализација тог плана, уз трагикомично Ђурићево оправдање да „није ни знао шта потписује”. Да је знао и да ће на томе наставити да ради показује и захтев да се српско школство усклади са косовским системом. Хтели то или не, Срби ће морати да обављају наставу по албанском програму или им неће бити признате дипломе.

Кад је Вучић дошао на власт, Срби су имали какву-такву контролу на северу Космета, где су се одржале основне институције – полиција, судство, систем цивилне заштите, платни промет, школство и здравство. Потписивањем Бриселског споразума и око 70 пратећих докумената, Србија се одрекла свега тога. Вучић дедовину у бугојанском засеоку Чипуљићи не да ником, али лако и брзо је албанским властима препустио комплетан енергетски систем, имовину и инфраструктуру Електро-привреде Србије, термоелектране и руднике.

Телекомуникацијски систем „Телекома” препустио је Албанцима, заједно с међународним позивним бројем. Превару је „покрио” празном причом о томе како уступак није учињен према Републици Косово, него „географској области”, што год то значило. С уверењем да ће трик лакше проћи, у приштинској Агенцији за привредне регистре пријавио је ново предузеће МТС доо, које не послује по српским, него косовским законима, при том орочено на две године, после чега ће морати да на тендеру покуша да добије лиценцу. Почетком овог месеца Срби су добили прве рачуне тог МТС-а, и то не у динарима, него у еврима, што потврђује да је у пракси укинут српски платни промет.

У општинама са српском већином нису организовани локални избори у оквиру Србије, већ се незаконито одржавају „привремени органи власти”. Истовремено, вољом власти из Београда, Срби су принуђени да учествују на косовским изборима. И не само што учествују, него „Српска листа” проглашава уверљиву победу, до које је дошла на исти начин као и Вучић на председничким изборима – насиљем, претњама и подмићивањем. Иако је у београдским режимским медијима вођена кампања против Рамуша Харадинаја нико неће бити изненађен кад управо представници „Српске листе” уђу у коалицију с његовом Алијансом за будућност Косова. Ако се то и не деси, „Српска листа” је већ учинила више штете Србима него све албанске партије заједно.

У Грачаници, где је „Српска листа” на власти Срби су изгубили већину, а тај тренд више не може да се заустави.Уосталом, једина мера успеха политике коју воде власт у Београду и њена косовска филијала јесте број повратника. Дакле, нула. Више Срба је убијено прошле године, него што се вратило од 1999. То показује и бесмисао парола о потреби да се не решавају статусна већ животна питања. Приоритетна тема је заиста решена, живота нема, бар не у цивилизиваним условима.

Другу касту чине Срби који су схватили да од Србије не могу да очекују никакву озбиљну подршку, па су, помирени са судбином, пристали да се асимилују у косовско друштву и државу. Ту опцију бирају углавном млађи људи, који не желе да буду монета за политичко поткусуривање власти у Београду и Приштини. Растерећени националног патоса, без обзира на етничку и верску припадност, спремни су да буду прва генерација „Косовара”, држављана независне Републике Косово.

Трансформацију, подржану од стране међународних институција, политички амбициознији и активнији појединци почели су кроз разне невладине организације. Уместо решавањем проблема народа коме припадају, они се баве заштитом људских права, промовишу мулти-култи друштво, ЛГБТ популацију и слично. Њихове активности доприносе промоцији албанске Републике као слободне, демократске државе у којој мањине нису угрожене. Тај пример следе и многи други Срби, који тешка срца, са још свежим успоменама на погроме из 1999. и 2004, узимају косовска документа. Као „Косовари” могу да рачунају на правну заштиту, могу да раде, путују и да се лече. Такви Срби улазе у институције косовског државног система, па чак и у тзв. Безбедносне снаге, како се еуфемистички назива војска Косова. Почетком јула дипломирала је нова класа у којој је било 57 Срба и тројица Црногораца, који су положили заклетву Косову.

– У складу са препорукама безбедносног сектора и у сарадњи са релевантним институцијама ради се на трансформацији Безбедносних снага у Оружане снаге. Нико на Косову, у региону, а ни шире, не треба да се брине у вези овог природног и неопходног процеса. Сигуран сам да ћете након трансформације, ви, припадници свих заједница, наставити да достојанствено служите у интересу заштите суверености Косова, заштите имовине и вашег наслеђа. Ви и данас доприносите у изградњи и у очувању регионалне и глобалне стабилности – похвалио је подобне српске војнике у војсци Косова њихов врховни командант, председник Републике Хашим Тачи.

Сваки од тих Срба – војника који ће оружјем бранити суверенитет независног албанског Косова – сигурно је током сукоба изгубио неког члана породице, али то га не спречава да своју будућност гради у сарадњи са убицма из УЧК. Неко ће њихов избор схватити као издају, а неко као логичан одговор „мајци Србији”, која се прва одрекла њих, па су јој одговорили истом мером.

Вучићева власт у том смеру, косоварском, гура и припаднике треће касте, коју сачињава сиротиња расута по селима. Иако угрожени по свим нивоима – економски, политички и безбедносно – расути по планинама опстају Срби које чешће посећују разбојничке банде него хуманитарци. Већина остаје на својим имањима јер не зна како и где да побегне, а има и оних које одржава инат, напросто неће да оду са земље својих предака, да напусте гробља у којима и њих чека затрављено место.

Временом, такви Срби ће нестати. За старије ће се побринути биологија, а млађи неће имати избора, мораће да прихвате косовско држављанство и да националну припадност негују у своја четири зида.

У том пројекту значајну улогу има Српска православна црква. Као што је СПЦ кроз историју делила судбину свог народа, тако и после 1999. траје хаос у који су се, под политичким притисцима, утопиле и многе владике. Непосредно после бомбардовања и протеривања око 200.000 Срба с Космета, владика рашко-призренски Артемије први је пружио руку Хашиму Тачију. Тада га је Вучић оптуживао да је шиптарски слуга и издајник српства. Десет година касније, кад је Артемије протеран с Косова, Вучић га је хвалио као последњег заштитника српства, а сад је на то заборавио и пружио подршку тзв. епископу Теодосију.

Што су Вулин и Ђурић спроводили на политичком нивоу, то је Теодосије радио на верском. Уценама и подмићивањем обезбедио је подршку за своје екуменистичке потезе, који у потпуности прате смернице из Београда. Верници лаици могу само да посматрају раскол у Цркви, док свештеници и монаси спас траже у бекству с Космета. У многим манастирима, где је доскора било по десетак монаха, остао је по један или два, тек да се не угасе кандила. Пред ускршње празнике ове године, Високе Дечане су напустила тројица монаха, али СПЦ се није ни огласила, а камоли да је нешто предузела како би спречила пут у пропаст. Вучићев режим подржава тај процес, стимулишући одвајање Цркве од народа. За обичан свет, који балансира на ивици егзистенције, власт нема пара, не може да му помогне храном и лековима, али за Теодосијеве бизнис-комбинације увек се нађе колико је потребно. По моделу који је заживео у осталим српским епархијама и на Космету се цркве и манастири претварају у дестилерије за производњу алкохолних пића.

Црквено предузеће „Патријаршијска добра” управља виноградима у Сремским Карловцима и годишње произведе око 25.000 литара вина које се продаје у флашама украшеним грбом СПЦ. Трговачки рафови у ланцу „Делез”, као и у региону, пуни су дуњеваче из манастира Ковиљ, шљивовице из Жиче, виљамовке из Лелића, Бишње и Сукова. Од 600 регистрованих винских брендова, сто потиче из српских манастира. У Тврдошу се произведе око 300.000 флаша вина „Вранац”, „Шардоне” и „Мерлот”.

У винарији манастира у Високим Дечанима годишње се направи око 50.000 литара вина од грожђа из Велике Хоче. У предузетничком духу игумана-бизнисмена Саве Јањића развијена је и производња „манастирског – хиландарског” хлеба. Иако је братство Хиландара издало саопштење у коме се оградило од продаје таквог хлеба, он се и даље продаје с благословом епископа Рашко-призренског.

Пре неки дан, под паролом „обнове светиње” у манастиру Бањска, код Звечана, обновљена је пивара.

– Позивам Србе све и свуда и све грађане Србије да посете наше светиње и народ на Косову и Метохији да дођу и да пробају ово фантастично бањско пиво – рекао је Марко Ђурић на отварању пиваре.

– Као што је некада свети краљ Милутин устројио ову обитељ и дао села потребна за живот овог манастира, ево и ми у наше време потврђујемо да исто дело чинимо, да смо на истом путу и да не одступамо од задужбинарства наших владара, архиепископа и патријарха који су целу земљу српску посејали светињама – додао је владика Теодосије, наругавши се и краљу Милутину и окупљеним Србима, који би се више обрадовали отварању народне кухиње, него манастирске пиваре.

Тачи, Харадинај, Курти и остали албански терористи-политичари не би успели тако ефикасно да униште све српске вредности на Космету како је то урадио Вучић. Током преговора под патронатом Европске уније, Албанцима је дао све што су тражили, а заузврат је добио бајку о „заједници српских општина” и загрљаје Кетрин Ештон, Јоханеса Хана и Себастијана Курца.

Кроз историју, Србија је често губила суверенитет над Косовом и Метохијом, али први пут је један српски владар добровољно и пресудно утицао на утврђивање туђе државности на тој територији. Издвајањем Косова из правног система Србије дефинитивно је окончан процес стварања албанске државе. После тога, од Србије нико неће и не треба да тражи признање независног Косова. Посао који су у крви започели терористи УЧК завршио је актуелни председник Србије, исти онај који је позивао у нови бој на Косову. Са истом страшћу ускоро ће почети да позива на промену Устава, како би се из Преамбуле избацила обавеза одбране Косова и Метохије, односно државног интегритета и суверенитета Србије.

Упоредо за затирањем српства на Космету, Вучић се окружио опскурним ликовима из тог краја. У напредњачком картелу значајну улогу имају Јоргованка Табаковић, Милосав Миличковић, Зоран Милојевић Зеља, Дејан Костовић, као и Звонко Веселиновић. Поред њих, у Београду је стасала цела плејада бизнисмена, крупних грађевинара и трговаца, који преко СНС-а долазе до уносних послова, а завичаја се сете само кад у кафанама певају „Ко да ми из душе узме Косово”.

Ипак, Вучићу ваља признати да је према Србима с Космета задржао доследан став, као и према свим грађанима Србије. Не прави разлику, и њих уништава једнако жестоко као и остале. У време владавине Слободана Милошевића опозиционари су вртели погрешну мантру – на Косову је дошао на власт, на Косову ће је и изгубити. Милошевић је ратовао за Косово, изгубио га је, али с власти је пао у Београду. Тим путем иде и Вучић. Његове преваре и издаје изазвале су трајне последице по Косово, али то ће бити само део рачуна који ће му се испоставити у Београду. Као што је и сам најавио, мораће да преузме одговорност. Док се то не деси, Србима је свеједно где живе, у Призрену, Параћину или Опову, за њих нема будућности док се не суоче с прошлошћу чији је најмрачнији симбол Александар Вучић.

НОВУ КЊИГУ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА НАРУЧИТЕ НА 064/123-2702

А 1. Крв тате Фатмира, Сељима или Фахрија

Политички аналитичари, психолози и психијатри, баш нико не може да објасни патолошку трансформацију Вучића радикала у Вучића напредњака. Иако, на први поглед, крајње различитих ставова по питању Косова и Метохије, оба Вучића стварала су услове за уништење Срба на тој територији. У недостатку рационалних објашњења, кад је и медицина постала немоћна, појавиле су се медијске спекулације о националном пореклу Александра Вучића. Пошто здрав разум не може да протумачи његов албански шовинизам, усмерен против Срба, узроци се траже ДНК анализом.

– Како ми се зове отац? Неки Фатмир или Сељим Сељими? – запитао се Вучић недавно у једном телевизијском интервјуу, тобож не знајући ко је Фахри Муслиу.

Првенствено због изразите физичке сличности, али и због острашћених антисрпских ставова које деле њих двојица, познаваоци односа међу београдским новинарима старије генерације осумњичили су Муслиуа да је биолошки отац актуелног господара Србије. Без обзира на приче о блискости краљице мајке Ангелине с тадашњим колегом са РТВ Београд, та теза делује сувише натегнуто, пошто је Муслиу пристојан човек, господских манира.

Међутим, један пензионисани службеник Државне безбедности тврди да је још пре двадесетак година, кад је Вучић привукао пажњу Службе, лично извршио ДНК анализу. Уз детаљне описе поступака помоћу којих је дошао до Вучићевог и Муслиувог бриса, он тврди да су резултати анализе били позитивни.

За грађане Србије и нарочито Космета није ни битно да ли је то тачно. Није битно ни Вучићу, свеједно да ли му се отац зове Анђелко, Фатмир, Сељим или Фахри, његове политикантске авантуре у црно су завиле милионе Срба, Албанаца и других народа у региону.

Предраг Поповић, Таблоид

фото: @DZANGRIZAVA.BABA

До последње капи наше крви: Подивљали Вучић предаје све што од њега траже комесари и Бела кућа

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

�оментара

  1. AV se samo prividno promenio. U suštini sve je isto. Devedesetih kad je ceo svet vrištao protiv Srba, kad je trebalo neprekidno govoriti o dogovorima, o pomirenju itd. on je svojim nacionalističkim izjavama dolivao ulje na vatru. Danas, kad se situacija potpuno drugačija, kad više nema onolike histerije, niti namera da se Srbija bombarduje ili na drugi način kažnjava, on ide u susret zahtevu svake belosvetske i regionalne šuše na štetu Srbije, zalaže se za besmislene dijaloge ili monologe itd. U njegovom ponašanju postoji nedvosmislen kontinuitet: sve je usmereno na to da se Srbiji nanese najveća moguća šteta. Njega, Šešelja, Draškovića, Miloševića i sl. trebalo je umlatiti još početkom devedesetih, a ne putstiti ih da nam se izredjaju na raznim nivoima vlasti. Mi smo svi, ili većina nas, instinktivno osećali da sa njima nešto nije u redu. Izjava o sečenju ruku sa zelenim barjakom, javno zalaganje za granicu Virovitica-Karlobag i 100 za jednog Srbina, sve to nisu normalne izjave. Ko još takve stvari glasno proklamuje iako vidi da se njegovim izjavama slade svi neprijateljski raspoloženi mediji? Samo onaj ko želi da nanese zlo Srbiji, da je zavije u crno, raščerupa, opljačka, unazadi, uništi. AV mora da bude uhapšen i da mu se sudi. U krivični zakon mora da se vrati smrtna kazna za dela protiv naroda i države (izdaja, neprijateljska delatnost, špijunaža itd.) i ako je ikako moguće za lažno predstavljanje, jer su ustaše preplavile Srbiju rasporedivši se svi na mesta gde se donose važne državne odluke. Po tom zakonu AV će biti prvi na smrt osudjen kao primer svima ostalima. A onda polako, redom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!