Долар и рат

Амерички долар је до сада више пута сахрањиван, али је он још увек жив. Уочи растурања Бретон-Вудског валутног система учешће долара у светским валутним резервама се приближило 80% (1970 – 77,2%, 1972. – 78,6%). После прелаза на Јамајски валутни систем његово учешће је постепено смањивано тако да је 1995. достигло најнижи проценат – 59,0%. На таласу финансијске глобализације позиција долара је поново ојачала (1999. – 2001. његово учешће се попело на 70 – 71%), али је затим у девизним светским резервама дошло до поновног снижења специфичне тежине долара, и то до 61% у 2014.години. Свеједно, то је ипак веће од показатеља из 1995.године!

Према подацима Банке за међународне обрачуне у априлу 2010.године учешће долара, које је у операцијама на светском тржишту валута износило 84,9%, у априлу 2013. се попело на 87%. Ради упоређења: учешће евра у истом периоду се смањило са 39,1 на 33,4%. У очи пада диспропорција између позиције долара у светским финансијама и позиције САД у светској економији. САД у светском БДП-у данас учествује са око 20%. По висини БДП-а (обрачунато према паритету куповне моћи валута) Кина је већ прескочила САД, али је јуан у операцијама на светском девизном тржишту у априлу 2013.године учествовао са само 2,2%. Право учешће јуана у светским девизним резервама је непознато, али процене експерата показују да је оно много изнад 1%.

Те диспропорције јако подсећају на светску економску панораму краја 19. – почетка 20.века. Истовремено је дошло до прегруписавања у лидерству светске економије. На прво место су по обиму индустријске и пољопривредне производње дошле Сједињене Државе. За неке позиције је за друго место почела да се пробија Немачка. А Велика Британија која је у већем делу 19.века имала статус „светске радионице“ почела је да се котрља ка трећем месту у свету. Али без обзира на то – британска фунта стерлинга остаје светска валута која врши функције резервног средства и средства за међународне обрачуне. Ево како је 1913, уочи Првог светског рата, изгледала структура светских резерви према врстама валута, у %: фунте стерлинга – 47, француски франак – 30, немачка марка – 16, долар САД – 2, остале валуте – 5 (Officer, LawrenceH. Betweenthe Dollar-Sterling Gold Points: Exchange Rates, Parity, and Market Behavior. Cambridge: Cambridge University Press, 1996). Видимо да је учешће долара САД било потпуно безначајно. Диспропорција између нивоа економског развоја САД и позиције долара у светском финансијском систему била је отприлике иста као што је данас диспропорција између економског развоја Кине и позиције јуана.

Пре сто година је светским банкарима који су се кладили на долар био неопходан светски рат како би долар могао да заузме своје место под сунцем. На самом крају 1913.године Конгрес САД је под јаким притиском својих „буђелара“ гласао за формирање Система федералних резерви САД, а већ после пола године је почео светски рат. Рат је изменио однос снага највећих држава и њихових валута. Тако је 1928.године подела светских девизних резерви изгледала овако, у %: фунта стерлинга – 77, долар САД – 21, француски франак – 2 (Officer, LawrenceH.). Односно – фунта стерлинга, без обзира на нагло економско слабљење Велике Британије не само да није ослабила своје позиције, већ је чак и ојачала. Долар САД је у односу на 1913.годину нагло ојачао и чврсто заузео друго место. А остале валуте су нестале. Како би коначно победили фунту стерлинга амерички Систем федералних резерви је морао да припреми и да спроведе још један светски рат после кога је долар изједначен са златом и после кога је, у суштини, постао једина светска валута.

* * * *

Ни сада, формално, позиција долара у свету није много изгубила, али главне акционаре ФСР САД свакако узнемирава све већа диспропорција између БДП САД и позиције долара. Долар је све нестабилнији. Ако неколико великих земаља пожели, оне ће усагласити своје напоре, ујединити изворе и почети да смањују резерве долара и тако довести до рушења долара. Међутим, снага газда ФСР је у чињеници да су они увек знали када треба да коракну пре других. Тако и сада постоји више знакова да они предузимају практичне кораке не само за заштиту долара, већ пре свега за припрему великог рата. Разлога за отпочињање таквог рата „домаћини новца“ (тј. власници штампарије ФРС ) имају неколико.

1.Газде Система федералних резерви морају да воде рачуна о потражњи и цени свог производа. Добровољно „трчање за доларом“ у Европи завршено је још пре пола века. Не види се ни рационални економски стимуланс у свету због кога би тај свет сакупљао доларе. Јер маса долара која се штампа преко СФР данас је много већа од онога што произведе економија САД. А златне резерве САД мада су највеће на свету (преко 8000 тона) покривају само део масе „зелембаћа“, тако да једино што преостаје је да се читавом свету натура „роба“ коју производе Федералне резерве, и то на силу. Једино обезбеђење долара данас нису оружане снаге САД, чија је главна функција да обезбеде одржавање потражње за „зеленим папирићима“. У САД је класична војна индустрија одавно трансформисана у војно-банкарску индустрију.

2.После растурања Бретон-Вудског валутног система уместо њега се појавио Јамајски валутни систем који представља систем нафтног долара јер је седамдесетих година прошлог века дошло до везивања долара за нафту (тј. нафта је продавана искључиво за доларе). Нафта је и данас база доларског система. Иако Америка данас већ скоро уопште не зависи од увоза нафте, она ипак контролише земље у којима се нафта вади. Циљ је да се не дозволи да се у трговини црним златом пређе на неку другу валуту. Зато Вашингтон и прибегава (када је то неопходно) војним операцијама у регионима у којима се експлоатише нафта. И то најпре на Блиском и Средњем Истоку. Моамер Гадафи је свргнут и зверски убијен само зато што је при наплати нафте прешао са долара на евро, а планирао је да пређе на златни динар.

2.Када је курс долара почео да пада Америка је, како би ојачала долар који је слабио, укључила све полуге моћи (операције на дестабилизацији политичке ситуације у разним деловима света; грађански и регионални ратови). Уколико се гледа на тај начин, онда се Америка, без обзира на њену велику економску деградацију, претвара у вештачко „острво стабилности“. Капитал из различитих делова света почиње да се усмерава према њој, те тако доприноси расту курса долара. А шта ће Америци висок курс долара? Одговор је лак.

Прво, САД добијају могућност јефтиног увоза за обезбеђивање унутрашње потрошње. Штампарија новца, заједно са завишеним курсом америчке новчане јединице, представља идеалан услов за постојање државе-паразита.

Друго, уз помоћ скупог долара Америке (тачније – власницима ФСР) се омогућује да јефтино купују природне изворе, предузећа, некретнине, остале активе. Такав систем долара ће власницима ФСР бити потребан све док се цео свет не нађе под њиховом контролом.

3. „Власницима новца“ (главним акционарима Федералног система резерви САД) може да затреба не само регионална, већ и глобална дестабилизација, односно светски рат. Она треба да доведе до међусобног уништења свих потенцијалних конкурената Америке или, ако не то, а оно бар до њиховог слабљења. Вашингтону је потребан (тачније – Федералним резервама) само моноцентрични модел света. Тај модел не може да се постигне без великог рата. А светски рат ће омогућити да се реше многи економски проблеми Америке који све јаче прете да за њу могу да постану критични.

На пример –државни дуг САД је крајем 2013. већ износио 104,5%. А за Европу, која се већ неколико година налази у дужничкој кризи, тај показатељ је нижи. У земљама зоне евра он је крајем 2013. износио 92,6%. Ништа није боље ни са спољним дугом Америке. У августу 2014.године релативни ниво тог дуга је износио 107% БДП-а. За опслуживање дугова троши се све већи део прихода. Данас у трошковима буџета САД камате за државно дуговање нису велике (око 7%), али су и у америчкој економији као резултат постојања програма „количинског смањења“ (КС) оне биле чисто симболичне. Програм КС се затвара, а трошкови за опслуживање државног дуга и свих осталих дуговања нагло се повећавају. У таквој ситуацији владајући кругови САД ће сигурно да се присете приче од пре сто година. Уочи Првог светског рата Америка је већ била на првом месту у свету по индустријској производњи, али је истовремено имала и гигантски спољни дуг (највише је дуговала Великој Британији). Први светски рат је кардинално изменио ситуацију. Сједињене Државе су постале највећи чисти међународни кредитор. Истовремено су њихови главни савезници у рату – Велика Британија и Француска постали њени највећи дужници. После Другог светског рата Америка је сакупила 70% светских резерви злата (без Совјетског Савеза). Такво јачање САД је омогућило да се долар легализује као светска валута (одлука међународне конференције у Бретон-Вудсу из 1944.године).

Уколико САД буду знале да постану једини бенефицијар трећег светског рата проблем њених старих дуговања ће сам по себи да ишчезне. У том случају ће Вашингтон моћи да из свог биланса једнострано отпише дуговања других земаља, произвољно одређујући које су земље „кривци“ за настанак тог рата. Новчана потраживања земаља „криваца“ према Америци ће се отписивати по дефиницији по којој су поступиле земље Антанте у односу на Немачку на Париској мировној конференцији 1919.године. Шта више, Америка као победник ће моћи да од „криваца“ захтева репарације и контрибуције. Слично ономе што су учиниле земље Антанте на поменутој конференцији у Паризу.

* * * *

Трећи светски рат ће принципијелно бити другачији у односу на било који рат за који је свет знао до сада. Он ће почети без званичне објаве. И мада све до краја ни ми сами нећемо схватити, највероватније је да је тај рат већ почео. Користећи најамнике (приватне војне компаније), ослањајући се на пету колону у појединим земљама, уз активно коришћење технологије „мајдана“, прикључивањем масмедија којима влада Вашингтон, објавом економских санкција и сл. тај необјављени рат се води под заставом борбе против тероризма, „радикалног исламизма“, „руске агресије“, кршења људских права и т.д., и т.д.

У току тог необјављеног светског рата „ власници новца“ – акционари ФСР решаваће досадашње проблеме долара. На пример, под заставом борбе противтероризма и „прљавог новца“ САД могу да изврше „новчану реформу“. Њена суштина је једноставна. Систем федералних резерви штампа нове доларе и организује њихову размену за стару „масу зелембаћа“. При том они који дају старе доларе треба да дају и поуздане доказе да је тај новац стечен законито. Контролни филтри могу да буду толико строги да лавовски део тих долара неће проћи „испит“ и претвориће се у „сметлиште новца“. Тиме ће нестати и проблем „доларског брега“ који притиска ујка Сема. Међутим, за САД ни та варијанта није идеална јер истовремена пљачка читавог света може да друге земље натера да у међународном обрачуну користе своју националну валуту, те да праве регионалну валуту и да потпуно одбију да користе долар.

Тако се испоставља да у трећем – необјављеном – светском рату могу да се користе и друге економске методе. На пример, без обзира што је „зелена маса“ потпуно преплавила цео свет, куповна моћ долара на тржишним берзама је довољно висока. Не осећа се никаква претња да може доћи до хиперинфлације. А све је врло једноставно. Лавовски део читаве производње штампарије долара иде на финансијска тржишта. Али постоји 101 начин да се та већ поменута финансијска тржишта преусмере или чак потпуно ликвидирају. У том случају ће комплетна „зелена маса“ прелити робна тржишта, и тада ће доћи до хиперинфлације која се може упоредити са оном, какву је доживела Вајмарска република почетком 20.година 20. века. Од куповне моћи садашњег долара у најбољем случају ће остати 1%. Катастрофа? Зависи. Јер у том случају код оних који у својим рукама држе билионе долара, по читавом свету, у рукама ће се наћи само ђубре. Само у Кини су златне резерве већ премашиле 4 билиона долара, при чему је само у папиру најмање једна трећина. После тога ће Америка извршити новчану реформу и увести нов долар који ће имати вредност. Пре отприлике пет година активно је дискутовано о проблему могућег извођења такве „новчане реформе“, само је уместо новог долара тада договарано да новчана јединица буде „амеро“. Претпостављало се да ће то бити јединствена валута за три земље: САД, Канаду и Мексико. Варијанта замене долара у „амеро“ још увек може да се реанимира, али за то је потребна врло велика подршка моћи Вашингтона.

Било како да било – не треба уопште рачунати да ће у свету доћи до смањења нестабилности. А та нестабилност истовремено представља испољавање слабости долара и агонију власника штампарије новца у Систему федералних резерви. Као рањена звер они ће се борити до краја. Ако се још до пре кратког времена говорило да Вашингтон натура свету „хаос који се може контролисати“ сада је потпуно очигледно да се хаос извлачи испод контроле.

Уосталом, и оба претходна светска рата су се завршила другачије него што су планирали банкари који су их започели.

 

Валентин Катасонов, Фонд Стратешке Културе