Србија

Досије Шешељ: Сви његови затвори и све његове издаје

Издао је свог “политичког оца” Добрицу Ћосића и кума Вука Драшковића. Они сујевернији ће рећи да је тим ударцима Драшковићу и Ћосићу набацио на себе проклетство, због чега су му касније окренули леђа они које је створио – Томислав Николић и Александар Вучић и направили СНС.

Да је неко други био у питању сцена би можда била кафкијанска. Затворска амбуланта сарајевског ЦЗ-а, затвореник окружен полицајцима. Тетурајући се, увелико изгубљене снаге, одбија се од једног до другог, покушавајући да их размакне од себе. Полицајци стежу обруч око затвореника. Везују га за кревет. Један му је стегао нос, док су други покушавали да му размакну вилицу. Коначно, када су и то успели, гурнули су му левак у уста. И сипали – супу.

Тако се давне 1984. године окончао први затворски штрајк глађу Војислава Шешеља, у то време новопеченог дисидента чији је случај, управо због штрајка глађу и петиције коју су потписивали југословенски интелектуалци, постао планетарно познат, и чиме је отпочела вероватно најспецифичнија политичка каријера модерне српске политике. Човека кога између осталог карактерише то што је највише политичке узлете остваривао по изласцима из затвора.

Тридесет година касније Војислав Шешељ поново је на слободи. Некада је, у време СФРЈ, са смешним оптужбама излазио пред судове који озбиљно раде, а у Хагу се с озбиљним оптужбама нашао пред судом који ради смешно. Са мисијом је отишао у Хаг, а вратио се са јединим фактором који му је недостајао у креацији мита српског хероја – издајством њему најближих, све уоквирено у колоритну слику која је пратила његову политичку каријеру исцртану бућкуришем сачињеног од апсурда, козерије и страдања. И њега и Србије. Биографија овог човека – којој би се с правом дало тепати досије – много говори зашто се све баш тако догодило.

Једна од највећих мистерија везаних за лик и дело Војислава Шешеља је како је уопште “испливао” као важан политички фактор, као предводник ренесансе српског национализма, с честим претпоставкама да је својим радикалним испољавањем истог, заправо, требао да “огади” ту идеју већини становништва.

Тек, према документима који су ископани у босанским архивима – а чија аутентичност није до краја потврђена – наводи се да је Шешељ још 1979. у докуметнима тамошње безбедности заведен као информатор са кодним именом “магистар”. Према тим докуметнима, Шешељ је брзо избрисан са списка сарадника.

Шешељ је на себе скренуо пажњу још на студијама, као дипломац Правног факултету у Сарајеву, после студија које су трајале само две године и осам месеци (било је то 1976. године) да би магистрирао већ 1977. године. Магистарска теза, иначе, била му је “Марксистички концепт наоружаног народа”. Већ тада се наметао као геније који ће променити нешто – докторирао је у Београду 26. новембра 1979. године, дисертацијом на тему “Политичка суштина милитаризма и фашизма”. Често се наводи да је био најмлађи доктор друштвених наука у тадашњој СФРЈ. А деведесетих, када се полако креирао мит о војводи, препричавала се анегдота – у чију се аутентичност никада није улазило, јер је у време ренесансе српског национализма толико добро звучала – да је наводно Тито са групом успешних студената примио и Шешеља као најмлађег доктора наука, и том приликом га поздравио са “честитам, докторе”, да би Шешељ на то одговорио “хвала, мајсторе”. Алудирао је, свакако, аутор ове причице на браварску прошлост највећег сина народа и народности, а опет наглашавајући ингениозност Шешељевог ума, тог човека ког ће понекад називати и црним витезом српске интелигенције. Као и у другим митовима везаним за војводу Шешеља, (не)истинитост приче је најмање важна.

Шешељ се почетком осамдесетих повезује са дисидентским круговима у Београду, што ће га касније коштати затворске иницијације у београдском ЦЗ-у, а касније и у злогласном зеничком затвору. Ипак, корени његовог супростављања властима потичу са факултета Политичких наука у Сарајеву, где је дошао у сукоб са перспективним политичким радником Браном Миљушем, оптуживши га за плагијат доктората. Утврђено је да Миљуш није плагирао Кардеља како је Шешељ навео, али Шешељ у оштрим оптужбама јесте стао на жуљ босанским властодршцима Бранку Микулићу и Хамдији Поздерцу.

Прво привођење Шешеља догодило се у време Зимске олимпијаде у Сарајеву. Полиција га је пресрела у возу за Београд. После двосатног претреса код Шешеља је пронађено око 300 шлајфни рукописа, а како је Шешељ касније причао, привео га је Зоран Кијац, потоњи шеф Државне безбдности Републике Српске. Шешељ је пребачен у Београд, у Централни затвор, за који ће касније рећи да од свих његових затвора има најгоре услове.

Привођен је неколико пута, а на крају је “пао” са хапшењем 28-рице дисидената повезаних са Слободним универзитетом, на предавању које је држао Милован Ђилас. Шешељ тада није био посебно интересантан београдским безбедњацима, али сарајевским јесте. Убрзо после пуштања из београдског затвора, и након што га је критиковао Стане Доланц у једном интервјуу, Шешељ поново бива хапшен. Био је то мај 1984. Провео је осам месеци у истражном затвору, и још 14 месеца у Зеници. У Сарајеву је почео са штрајком глађу, и убрзо је постао “случај”. Београдски интелектуалци су писали петиције да се пусти, а потписе су стављали и многи који ће брзо потом бити на потпуно другој страни идеолошке поделе Србије. Данас можда невероватно звучи да је Шешеља подржала Весна Пешић, али то је тада било питање “доброг васпитања”, да се помогне политички затвореницима који су оптуживани за идеолошко подривање државе. Главни протагноиста подршке Шешељу био је Добрица Ћосић.

Суд је Шешељу пресудио осам година затвора. У Зеници је пролазио кроз тортуру. Тамо су, причао је после, стражари тукли без разлога. Када су му наметали радне обавезе, Шешељ је одбијао, наводно тражећи исте услове који су комунисти имали у Краљевини Југославији (политички затовреници не морају да раде).

Неки од његових пријатеља из тог времена ће рећи да је у Зеници развио отпорност на многе “изазове” који ће доћи у каснијим годинама. Између осталог да је научио да се креће међу криминалцима.

Под притиском јавности, што унутрашње што иностране, Врховни суд је у неколико наврата ублажавао казну Шешељу, да би на крају био пуштен после непуне две године. По изласку из Зенице, Шешељ се склања у Београд. Београдска чаршија ће га – како нам препричава један од његових сарадника из тог времена – упознати испред кафане Руски Цар (којој се тада још тепало Загреб) где је на улици продавао своје књиге и проповедао своју идеологију.

Покровитељ Шешељевог новог, београдског, живота био је Добрица Ћосић, преко кога је ушао у интелектуалне кругове. “Он му је био први политички отац”, рећи ће нам један саговорник. “Причало се да је Шешељ једном месечно ишао у читаоницу Академије где га је увек чекало нешто од Добрице”.

Прве београдске дане Шешељ проводи у стану Вука Драшковића. Ту ће се родити чувено кумство, у пракси остварено на крштењу Шешељевог првенца Николе. Шешељ и Драшковић су једном приликом ишли код Ћосића у стан, а потоњи “отац нације” им је рекао да дођу када његова супруга није код куће јер – преноси нам саговорник – она није подносила Шешеља. Војислав је замолио Ћосића да му помогне да одштампа неку књигу, да би овај извукао пет хиљада марака и дао му. Добрица, коме је очигледно стало до Шешеља рекао је: “Много си сиров, дај да те пошаљемо у Енглеску на шест месеци да добијеш мало шлифа”. Када су одлазили Драшковић је упитао Шешеља када ће да иде у иностранство, а Шешељ му је одговорио гомилом псовки. Наводно, није ни помислио да врати новац Ћосићу.

Шешељ ће нам касније испричати потпуно супротну верзију приче.

Још једну интересантну епизоду из тог периода испричао је Добрица Ћосић у свом последњем интервјуу који је дао за Недељник. Једном приликом је, седео у хотелу “Москва” са Шешељем, и током разговора питао га да ли међу омладином има неко талентован, неко ко може да покрене масу. Шешељ му је рекао да има “неки Зоран Ђинђић”. Од Шешеља је тако Ћосић први пут чуо за Зорана Ђинића.

Крајем осамдесетих, Шешељ за Вуком Драшковићем креће у обилазак српске емиграције, претежно по Америци, где држе предавања и где мобилишу емигранте за “борбу” против комуниста. Шешељ их је убеђивао да су официри ЈНА листом “на нашој страни”. То је била исплатива работа, пошто емигранти нису штедели долара да помогну “ту борбу”. У једном од тих америчких турнеја, Шешељ ће од војводе Ђујића добити титулу четничког војводе, која ће, додуше без тог префикса, постати незамењив део његовог идентитета.

На јесен 1990. године Шешељ је поново осуђен, на петнаест дана затовра у Падинској скели, због акције рушења Куће цвећа и због скупљања добровољаца за одлазак у Книн.

После је имао још две пресуде на 20 и на 25 дана због митинга пред Савезном скупштином и на Тргу републике (митинзи Мирка Јовића). Из затвора се Шешељ кандидовао за председничке изборе као кандидат групе грађана. Пустили су га из затвора раније. Додуше уз његово негодовање. “Изашао бих ја, али не могу без параде. Као и штрајковање глађу, морам да направим нешто што ће се памтити”, објашњавао је.

На тим изборима је освојио нешто мање од сто хиљада гласова. Али, већ следеће године улази у Скупштину. На поновљеним изборима за посланика из Раковице (први избори су били по већинском систему), Шешељ убедљиво побеђује испред једног анонимног социјалисте и књижевника Борислава Пекића (ДС).

После неколико неуспелих покушаја политичког организовања, кроз Српски четнички покрет и након формирања СПО са Вуком Драшковићем (који се отцепио од СНО Мирка Јовића), коначно са Томом Николићем који је био на челу Губеринине Народне радикалне странке региструје странку СРС која ће обележити наредну деценију и по српске политике.

Већ на изборима 1992. године освајају довољно мандата – и први пут преко милион гласова – да могу да пактирају са властима, и СПС-у пруже подршку за мањинску владу.

Те 1992. године, према званичним изворима, долази до првог сусрета Шешеља и Милошевића. Веза је био Михаљ Кертес. На том сусрету је договорена нека врста сарадње. Иако ће Шешељ бити аутор најгорих и најцитиранијих дефиниција политичког лика и дела Слободана Милошевића и његове супруге (тиранин са Дедиња и црвена вештица), данас се сви позивају на Милошевићеву реченицу да му је Шешељ омиљени опозиционар. Та реченица је извучена из контекста, јер је Милошевић заправо рекао да му је Шешељ омиљен у опозицији зато што није западни плаћеник, али том другом контексту “омиљеног опозиционара” највише је допронела реалност по којој је Шешељ “ускакао” Милошевићу када год је требало.

Годинама касније, инсајдери у редовима социјалиста – први је о томе говорио Небојша Човић после изласка из СПС – износиће да је Шешељ запао за око Милошевићу када је ушао у Скупштину као “самосталац”, и да је после тога “апарат СПС-а ангажован да се направи инфраструктура СРС-а”.

У међувремену је Војислав Шешељ ударао на “бившег кума” Вука Драшковића – човека који га је примио у кућу када је дошао у Београд – и његов СПО, епитетима које никоме у СПС-у нису пали на памет, а камоли да су их изговорили. Однос Шешеља и СПС-а је имао “успоне и падове”. “Шешеља је тешко било контролисати”, рећи ће они који га знају. После блокаде на Дрини, отказао је подршку СПС-у, али је те 1993. одрадио још једну ствар. Радикали су иницирали смену Добрице Ћосића на место председника СРЈ. Они сујевернији ће рећи да је ударцима Драшковићу и Ћосићу набацио на себе неко проклетство, због чега су му “окренули леђа они које је створио” и направили СНС.

Осим запаљивих говора у скупштини, зарђалих кашика, слика са фронтова – његову политичку биографију обележиће и кора од банане. Док је Шешељ био градоначелник Земуна, догодио се случај породице Барбалић који су исељени из свог земунског стана, а у који се уселила Љиљана Мијоковић, секретарица у радикалском листу “Велика Србија”. Породицу је заступао адвокат Никола Баровић, који је у телевизијској емисији Шешеља полио водом. Баровић је после тога пребијен, а Шешељ је то уз смех прокоментарисао да се “оклизнуо на банану”. У контексту поменутог усуда: отац Николе Баровића је бранио Милована Ђиласа, а када се Шешељу судило узео је да га бесплатно брани.

Шешељ је још једном завршио у затвору у септембру 1994. године, због напада на председника Скупштине Радомана Божовића. У периоду када је Милошевић затезао односе са прекодринским Србима, Шешељ му је био оптерећење.

У јуну 1995. године, Шешељ са својим најближим сарадником Томиславом Николићем завршава у гњланском затвору, после сукоба са полицијом. Шешељ је за то годинама касније оптуживао Стојчића Баџу као креатора “намештаљке”. Наводно се у затвору препуном Албанаца догодило да током пребијања једног од њих Шешељ почео да виче на стражаре да прекину. Албанци у ћелијама су му аплаудирали и скандирали: “Војо, војводо!”

Шешељ поново из затвора излази “јачи него икад”. На локалним изборима осваја власт у Земуну, а убрзо потом се “брендира” као једина права опозиција Милошевићу. На председничким изборима побеђује социјалистичког кандидата Лилића, али се избори понављају због недовољне излазности. На поновљеним Шешељ губи од Милана Милутиновића, али се као јавна тајна третирало да су избори покрадени.

Са уласком у владајућу коалицију са СПС-ом, реална снага СРС-а полако почиње да опада. Стицао се утисак да је СРС искоришћен за “прљаве послове”, да на њихову душу иду ретроградни закони о медијима и универзитету. После бомбардовања, са потписивањем Кумановског споразуму, радикали излазе из власти – како је то иначе увек било када Милошевић потпише нешто са Западом. Заправо покушавају да изађу, али их Мирко Марјановић оставља у техничком мандату.

Шешељ је током деведесетих уносио идеолошку шизофренију – четништво уз наглашени антимонархизам, исмевањем престолоналедника чије је љубљење земље назвао пашом траве и водање по граду извесног Долгорукова, наводног потомка Немањића као претедента на српски престо. Преко ивица баналности је доводио било који српски неонационални концепт. Или је управо због те шизофреније остваривао најбоље резултате на изборима од свих десних опција у Србији – јер је и Србија сва била у (идеолошкој) шизофренији?

После петог октобра, ипак, сва “заоставштина” деведесетих пада на леђа социјалиста, а радикалима је удахнут нов демократски живот. Додуше, углавном у улози страшила које подсећа на могућност “повратка у деведесете”. Шешељ је имао специфичан однос са Зораном Ђинђићем, рекао нам је један од блиских сарадника премијера. Када је требало да се формира прва влада ДОС на челу са Ђинђићем, коме је било стало да се то учини што пре, Шешељ је спремао процедуралне опструкције које су могле да потрају неколико месеци. Ђинђић је, како сведочи наш извор, најавио да иде код Шешеља. После тог разговора, Шешељ није правио “проблеме”. Према истом извору, Ђинђић је, када је Шешељ кретао за Хаг, рекао да му је жао што Шешељ одлази и да не зна како ће се то све завршити у Хагу и да се, вероватно, никада више неће видети.

Наш саговорник из “радикалских кругова” каже да је Шешељ пред одлазак у Хаг почео више да цени новац. “Можда јер је осетио да смо прокоцкали своју шансу”, рећи ће наш извор. “Кланови нису постојали у СРС док је био ту. То је креирао из затвора и на крају је направио кланове у странци која је престајала да буде његова. Шешељ је тачно знао цену људи, тиме их је куповао и исплаћивао. Вучића је новац у страначком смислу занимао само за финансирање кампање и рада странке. Вучића никада није занимао новац као Тому. Шешељ не може Вучићу да опрости што му он није предао власт у наследство. Планирао је њега за наследника, био је енергичан, вредан и радан. Без њега није могла странка од дана када је у њу ушао. Био је најмлађи генерални секретар. То Шешељ никада не моће да му опрости. То што се усудио да мисли својом главом, да не буде доживотно његов ђак, у његовој функцији. Мрзи га што је изашао из његове сенке и улоге коју му је Воја наменио.”

И Вучићу није било лако да напусти Шешеља. Размишљао је седам дана и тек онда преломио да се приклони Николићу и напредњацима. Мада се шушкало да је Вучић с Николићем договорио тај трансфер, растанак премијера с Шешељем очигледно није био тако лак.

А Шешељ није дао Николићу политички да “напредује”. Као да је желео да га држи у сталном стању пирових победа. Када је 2008. предосетио да ће радикали победити на изборима и да би могли да формирају власт са ДСС и социјалистима – затражио је од Николића да премијерско место у тој влади препусти Коштуници. То је, како ће касније открити председник Србије, био кључан тренутак када је одлучио да окрене леђа Шешељу, који се, како је тврдио Николић, мимо његовог знања све договорио с Коштуницом. И имали су већину у парламенту за ту владу, али је СПС одлучио да власт прави са демократама.

Шешељ је, кажу, своје сараднике научио најважнију ствар у политици: “Тим је јако важан, али ако неко није у стању да пређе преко личних анимозитета, онда сечеш онај прст који најмање боли, који ти је најмање потребан. Својим људима је говорио да су приоритети најважнија ствар, да се томе подређује све остало, да жртвујеш кад треба и кога треба, а посебно оног који није у стању да разуме да је сметња.”

Боље ученике Шешељ није могао да има.

Остављањем породице и одласком у Хаг, он је на крају показао сву себичност и умишљеност месије у борби против антиглобализма. И на самом крају је, изгледа, из те козерије коју је креирао изашао као победник.

Пише: Вељко Миладиновић, Недељник.рс

фото: Профимедиа

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!