Срби воле историју али је не знају довољно. Више воле да праве аналогије између догађаја него да користе логику у разјашњавању онога о чему причају.
Адолф Хитлер није волео Србе из више разлога. Најважнији је у чињеници да су после Великог рата 1914–1918. две царевине пропале – Аустро-Угарска, у којој је рођен, и Немачки Рајх у чијој је војсци био добровољац. А Краљевина Србија је била на супротној страни – међу победницима!
Адолф Хитлер није одвећ волео Хрвате али их је добро искористио за своје планове о растурању Краљевине Југославије априла 1941. године. Мада је помогао да усташе прогласе Независну Државу Хрватску (НДХ), далеко од тога да је на њу гледао као независну. То се најбоље види у броју немачких формација војске и жандармерије и кроз положаје које су имали представници Вермахта, СС-а и Министарства иностраних послова (генерал Едмунд Глез фон Хорстенау, СС-пуковник Зигфрид Каше и други).
Адолф Хитлер није желео никакву Србију па је после распарчавања Југославије остатак прогласио за окупирану територију под војно-управним командантима.
Када је дао сагласност за НДХ није желео да поштује међународно ратно право али је истовремено сегменте тог права применио за Србију. Наиме, Хашке конвенције из 1897. и 1907. године говориле су да је окупација привремена категорија, што је значило да окупатор нема права да мења границе држава, али да може да обнови органе старе власти и слично.
Кад је реч о војно-окупационој територији Србија, обновљен је стари административни апарат (бановине, срезови) и формирана нова управна власт названа Савет комесара под вођством Милана Аћимовића. То тело није имало никакву слободу већ је у сваком погледу зависила од представника окупационе власти. То је правним речником казано био класичан пример колаборације, појма је такође инкорпориран у међународно ратно право.
Последњих дана августа 1941. године, када су Немци видели да комесари нису дорасли обавезама, формирали су такозвану Српску владу („Српска влада народног спаса“) са генералом Миланом Недићем. И Недић је био колаборациониста јер је свесно прихватио улогу. Додуше, било му је предочено да ће у случају одбијања понуде Србију поделити Бугари, Хрвати и Мађари!
Аћимовић је тражио од припадника окупационих команданата заштиту Срба у НДХ али није добио никакав одговор.
Недић је понављао Аћимовићеве молбе и отишао корак даље; тражио је одвајање Источне Босне из НДХ и припајање Србији. Немци који су владали у Београду били су склони компромису али су Немци који су били у Загребу били оштро против промене граница!
На овом месту може се поставити питање шта је аналогно претходним чињеницама!
То би, према заљубљеницима у прошлост, било савремено доба и садашњи „владар“ Србије.
Александар Вучић и његова Српска напредна странка су англоамерички, а не немачки пројекат о чему постоји сијасет чињеница. (Видети на интернету текст Бранислава Матића „Да ли се управо остварује оно на шта нас је Италијанска обавештајна службе упозоравала у новембру 2005. године“). Једна од задатих обавеза тицала се признања Косова и Метохије а то би требало да потпишу представници оних странака које су биле на власти у Србији 1999. године – Социјалисти (СПС) и Радикали (СРС). Тај посао започео је Британац Тони Блер као Вучићев саветник. После десетак година то треба да окончају Американци Габријел Ескобар и Кристофер Хил.
Хил је прави гаулајтер из немачке историје или колонијални управник из британске прошлости у афричким земљама. Узгред, он је давно оставио свој траг у балканској историји, а данас је дошао да стави тачку на Србију.
Вучић је добровољно пристао у реализацији пројекта. Његова политичка улога укључује у себе више квислинштво него колаборацију али има још особина форме коју је тешко дефинисати јер нема аналогије у српској историји.
Краљ Милан Обреновић предао је Србију на милост и немилост Аустроугарима склопивши такозвану „тајну конвенцију“. Његов наследник Александар је наметнуо Србији нероткињу и проститутку за краљицу и више пута помињао да се на њега спрема атентат. А атентат се на крају и догодио – после њега нема династије Обреновића нити Напредне странке!
Александар Вучић је на врх србијанске владе по трећи пут поставио Ану Брнабић, безличну особу, безначајну и просту са знатним делом стране крви и неуобичајених сексуалних склоности (лезбејка).
Тешко је поредити Александра Вучића и Милана Недића. Најпре, када је реч односу према територијама Србије, лако се уочава да је Вучић сушта супротност Недићу. Вучић у оквиру својих обавеза треба да припомогне да се Република Српска утопи у унитарну Босну! Одавно има обавезе према Милу Ђукановићу и његовој братији у Црној Гори! Дужник је и Албанцу Едију Рами јер посао још није окончан.
Вучић је први који је организовао састанке влада Србије и Војводине!
Вучић је први који је де факто признао владу „Косова“ потписујући с њима разноразне споразуме док је истовремено уклањао органе српске власти…
