И када будете разумели ово, господо, осетићете да постоји само један могући лек: казати истину, остварити правду. Све што задржава светлост, све што повећава незнање, само ће допринети продужавању и заоштравању кризе. Улога добрих грађана, оних који осећају неодољиву потребу да ово једном престане, јесте да захтевају потпуну истину.
(Емил Зола)
Политика је, како то воле да кажу овдашњи трабанти secondhand real-političke доктрине, вјештина могућег. Но, захваљујући идеолошко-пропагандном апарату и технологијама медијске манипулације, та вјештина могућег данас може удовољити чак и захтјеву за немогућим. Добро је познато да су наши властодршци одувијек наступали као лиценцирани чудотворци, који реторички бришу границе између могућег и немогућег.
Примјера ради, на Цетињу нема воде, али ће чоколада тећи потоцима. У тренутку када Црна Гора биљежи рекордну стопу незапослености, можеш обећати нових 40.000 радних мјеста а да и не трепнеш. Када нема моралне и политичке одговорности за јавно изговорену ријеч, када не постоји механизам који санкционише лаж, свако чудо је тек реторички могућа шарена лажа која се за три дана заборави. Парадокс је у томе да што је лаж спектакуларнија, што мање везе са реалношћу има, то је њен пропагандни ефекат снажнији. Спектакуларизација политике кореспондира духу медијске хиперреалности. Будући да реалност изван медијског симулакрума и не постоји као политички релевантна, коме је до реалности, нека се не бави политиком!
Нарочито не у Црној Гори.
Јер код нас су политички релевантне чињенице попут оне мачке из чувеног Шредингеровог мисаоног експеримента. Мачка је жива, кажу представници власти. Не, мачка је мртва, тврде представници опозиције. Требало би то провјерити, али како? У судару са медијски посредованом стварношћу, која по аналогији са Шредингеровим експериментом има функцију херметички затворене картонске кутије, искуствени докази мало вриједе, истина је пука спекулација и варијација бескрајних мисаоних могућности, које зависе искључиво од „уплетености“ посматрача. Живимо у епохи која је технолошки омогућила и политички легитимисала нулти степен истине, објективности, смисла. Стварност је расточена у пуку, безреференцијалну, слику чија семантика представља предмет погодбе између политичких елита. А таква погодба, што се Црне Горе тиче, подразумијева да је у тој слици све релативно осим власти једног човјека и његове камариле. Она је одувијек непромјенљива и апсолутна. Избори се организују само да би се, по ко зна који пут, у то увјерили. Јер, бодријаровски речено, будући да свијет води суманутом стању ствари, на нама је да се сумануто опходимо. У друштву које његује квантну политичку механику, представници државних институција наступају као тамничари перцепције, амбасадори медијатизоване истине погодне искључиво за једнократну политичку употребу. Након дугог вијећања мачка је, у интересу демократске консолидације друштва, барем за наредне четири године проглашена намртво живом!
Као никада раније, минула изборна кампања, сам изборни дан и оно што је након њега услиједило, објавили су темељан раскид црногорске политичке праксе са класичним поимањем реалности.
Када је током предизборне кампање Савјет младих ДПС-а Никшић организовао перформанс: “Поглед у будућност кроз виртуелну стварност” којим се помоћу савремене 3Д технологије презентовао изглед будућег трга, било је јасно да је враг однио шалу. Ни Потемкинова села више нису што су била! Предизборно асфалтирање периферијских макадама данас је у сјећању носталгично архивирано као „стара,добра, времена“, премда та времена нису ни тако стара, још мање добра. Умјесто да се, као до сада, сваке четири године врши козметички ремонт стварности, она се сада елегантно може рекреирати, створити ако треба еx нихило према жељи и потреби организатора пригодних перформанса. Од потемкиновске лакировке и виртуелне реалности предизборних кампања, стигли смо до тачке у којој се потврђује теза Мануела Кастелса о реалној виртуелности, односно, виртуелном као суштинском састојку наше реалности. Разлика у односу на претходну, технолошки инфериорну епоху, јесте у томе што данашња политичка опредјељења нису тек прости одабир између различитих политичких интерпретација истог свијета већ избор модела стварности у којој се егзистира. Као у култном филму браће Ваховски, „Матрикс“, избор је између црвене или плаве пилуле. Конзументи плаве пилуле, отпорни на стварност, пелцовани против политичког бјеснила које вреба из технолошки некултивисане перцепције, сада напокон имају, реално виртуелни, основ да више вјерују Влади него својим очима. Безочност је, дакле, и званично постала мјера истинског патриотизма. А одсуство сумње у изјаве државних званичника печат на љубавно писмо апстрактуму званом држава. Или важније: ономе или онима који је персонификују.
Заиста, стварност никада није била тако ружичаста!
Тако је, по сопственом признању, специјални државни тужилац на директној телефонској линији са оностраним. Можемо сумњати у постојање Бога, али не и у Његову везу са г-дином Катнићем. Однекуд допиру крици и шапутања које г-дин Катнић симултано преводи у јуристички дискурс и то у директном телевизијском преносу. Уосталом, зашто бисмо ми Црногорци били гори од наших сусједа, молим вас лијепо? Ако „Бог чува Србе“, и ако постоје само“ Бог и Хрвати“, није ли сумња у Катнићеву тезу – да је Бог спасио Црну Гору од крвопролића – аутошовинистичка бласфемија? Самозатајни Душко Марковић, кандидат за мандатара нове владе, ипак сумња. Додуше не у Катнића, него у Бога. Бог – „Ако га има“, ријечи су Марковића – могао је само немушто пратити рад надлежних државних органа. И ваљда се дивити филигранском раду механизма чији је координатор управо Марковић. Свака част Богу, али у Црној Гори „удба“ је и даље бог. И батина, дакако.
Јесте да верзија коју је првих дана презентовао спец. државни тужилац звучи апсурдно, али баш зато му се мора вјеровати – сходно Тертулијановој максими – цредо qуиа абсурдум ест! Од стране дежурних тамничара перцепције сумња у Катнићев исказ и уопште причу о државном удару, инквизиторски се проглашава за саучесништво у антидржавнојзавјери. Одлазећи премијер је у том смислу био више него јасан. Као комесар Павле из Ћосићевог Далеко је сунце, који је стријељајући партизана Гвоздена,стријељао сумњу.
Али ако ништа друго, Србија и Црна Гора су поново два ока у глави. Једно око је опазило терористе без оружја. Друго, оружје без терориста. Овдје је био некакав башибозук, тамо силни терористи, без мане и страха. Квантна теологија државног удара, вјерујем, има спремно објашњење каузалног ланца ових несвакидашњих симултаности.
Ако пак у томе и подбаци, ту је увијек, злу не требало, спремна инквизиција, универзални лијек против сваке сумње.
Пише: Мићун Милатовић
Извор: Микрокозма
