Ексклузивна исповест Александера Дорина (1): Нешто сасвим лично

Аутор књига о Сребреници у којима се демантује званична верзија о злочину, ухапшен је 17. јуна у свом стану и скоро четири месеца држан у притвору под најстрожим условима, оптужен да је трговао канабисом, што он категорички негира.

Да почнемо од тога ко је Александер Дорин? Ваше право име је Борис Крљић. Од када сте почели да користите тај псеудоним и зашто?

– То је било ’97. године, када сам почео да пишем прву књигу о медијским манипулацијама у току југословенских ратова, која се зове “Небесима крстари туђи Бог”. Издавач ми је рекао да користим псеудоним ради сигурности, пошто има доста људи који су агресивни на ту тему.

Настанак псеудонима

Не могу ни да се сетим како сам дошао до тог имена, али ми је некако звучало лепо.
Кад су у питању књиге и посао, онда се увек представљам као Александер Дорин, а иначе под приватним именом. То је била идеја издавача да се мало заштитим, међутим, како видите тешко је заштитити се – и са псеудонимом, као и без њега – каже, уз смех.

Рођени сте и одрасли у Базелу?
– Рођен сам ’67. у Базелу, али сам “продуциран” у Београду, па је мама овде дошла трудна.

Јединац?
– Имам полубрата из татиног првог брака. С њим ту и тамо имам контакте, он лута по свету, па нисмо стално на вези.

Одакле су родитељи и како су дошли у Швајцарску?
– Они су из Босне. Отац је из околине Санског Моста, мама из околине Новог Града, али нису одрасли тамо јер су им током Другог светског рата усташе побиле готово сву родбину. Мама је рођена 1939, а отац 1935. године. Одрасли су као ратна сирочад, били су по разним домовима после рата, па су касније, као млади људи, прешли у Београд и тамо завршили школе и занате.

Дружим се са свим нацијама

У коју категорију бисте себе сврстали – у левичара, атеисте, у српске националисте, антиглобалисте, русофиле, европејце? Или сте усамљеник?
– Атеиста нисам сигурно, комуниста такође нисам, ни левичар, ни националиста, пошто се дружим са свим нацијама, свим људима, гледам увек појединца.
Понекад људи мисле да сам националиста пошто се бавим овим темама, али мислим да човек не мора бити националиста да скине љагу са једног целог народа. Мислим да сам човек, живо биће које се занима за истину, не волим лажи, ни површне теме.

Као дете се нагледао ужаса

У Швајцарску су дошли 1966, пошто су мислили да је овде неки бољи живот. Мислили су да је исто као у Србији, само што овде има више пара. Онда су схватили да има пара, али да нема живота.

Али се нису вратили?
– Нису. Овде сам ишао у школу, тако су ради мене остали. Међутим, мислим да су се покајали, пошто балканског начина живота овде нема и никад неће ни бити, тако да су морали много да раде и на крају су изгубили здравље. Мама је радила у осигурању, била је шеф одељења, а отац је био бравар и имао своју радионицу.

Они су овде живели до смрти?
– Отац је ’96. отишао на одмор у Београд у нашу кућу и тамо је умро.

Од срца?
– Више од јетре. Кад су почели ови ратови, отвориле су се старе ране. Почео је да пије. Нагледао се ужаса у Босни, као мало дете, и кад је опет кренуло, просто није није могао да верује.
Сећам се, кад сам као дете ишао код споменика где су сахрањена сва његова браћа, родитељи, ујаци, стричеви и тетке, онда му је било веома тешко. Кад је ’92. почело изнова опет је страдало исто село Кљевци, само овога пута нико није остао у селу.

Мајка се разболела се од рака, јер је и она цео живот била болесна од траума из Другог светског рата, а онда смо схватили да је то психосоматски.

Ишли у завичај да осете топлину

Кога сте још имали од породице?
– Једну бабу са татине стране и једну полутетку, ту и тамо неког полурођака, али се прекинула линија Сузића са мајчине и Крљића са очеве стране. Много тога сам морао да питам људе у тим местима, јер је ћутање типична српска особина.
Срби увек ћуте о судбини, о ратовима, они никад о томе не причају. И кад сам путовао кроз Републику Српску, тамо се нико не жали, нико то не помиње. Тако су ћутали и моји родитељи.

Какво је било Ваше детињство?
– Седамдесетих и осамдесетих није било још толико странаца као данас и било је мало чудно кад се појави неки Југословен или Турчин. Задиркивали су нас, јер је њима то било необично.
Ишао сам у југословенску школу и дружио се и са Југословенима и Швајцарцима, а моји родитељи претежно са нашима, јер је швајцарски менталитет доста хладан и стерилан.
Кад год су могли, ишли су доле да осете неку љубав, топлину и да се друже са људима.

Не слуша Цецу

Како то да тако перфектно говорите оба језика. Обично један остане по страни код деце миграната?
– Ишао сам, како сам рекао, у југословенску школу и рано се заинтересовао за нашу традиционалну етно-музику, читао књиге и више ме привлачио балкански менталитет. Међутим, не волим турбо фолк, нити слушам Цецу, шлагере, па чак ни рок ни модерну музику.

За шта сте се школовали и шта сте радили?
– После основне и средње, студирао сам две године џез у Базелу, апсолвирао курс публицистике у Цириху, радио сам као аутомеханичар, на железници, морао сам да себе нађем.
Био сам, као што кажу, “уметник живота”. Наследио сам две куће. Ону у Београду сам продао, овде живим од издавања станова и соба, имам времена да читам књиге и да се бавим истраживањем.

Испуњено обећање

Обећање, у телефонском разговору по изласку из базелског притвора, да ће “Вестима” дати опширан интервју, Александер Дорин – крштен као Борис Крљић – одржао је по договору. Нисмо могли да разговарамо у његовом стану, који мајстори увелико реновирају – али не зато што је полиција развалила подове и врата, о чему ће бити речи касније, тако да смо се састали у ресторану Дориновог пријатеља, месту са пуно француског шарма, где могу да се једу кроасани, пије кафа и по потреби разговара о политици и светским заверама. У поређењу са ликом на неколико фотографија, снимљених у време “случаја” – ретких које поседује, јер не воли да се слика – Дорин је уживо видно мршавији, са много више седих у коси.