ЕУ УНИШТИЛА БУГАРСКУ: Бугари гладују, цене немачке а плате бугарске!

Како се Бугарска, која је имала одличну производњу и најбоља пољопривредна земљишта у региону, претворила у најсиромашнију земљу Европе

Од када се тридесетшестогодишњи фотограф, алпиниста и револуционар романтичног имена Пламен Горанов полио бензином и извршио јавни чин самоспаљивања на тргу испред градске администрације у граду Варни, чија је судбина као парадигма ситуације у Бугарској послужила непотписаном аутору текста насталом још 2013. године (данас веома популарном и често цитираном на друштвеним мрежама), до данас, ствари нису кренуле набоље. Напротив. Пламен није једини изгорео са питањем чему живот у таквој земљи. После Горанова забележено је још шест случајева самоспаљивања. Ове године Бугарску је захватио талас криминала у коме доминира филмска пљачка централне поште у Хаскову. У Пошти се налазио новац намењен за пензије у висини од 900.000 евра. Негде у исто време, у летовалишту Сунчев Брег дошло је до обрачуна банди у којем је било рањених и погинулих. Криминал, корупција и сиромаштво у овој земљи убирају стравични данак. Шта се десило са некада просперитетном државом и, захваљујући нуклеарној електрани коју је изградио СССР, извозником електричне енергије у Турску, Грчку, Македонију, Албанију, чак и Италију? Коначно, говоримо о земљи која је најмање десетак година „испред“ Србије на такозваном путу ка ЕУ и која већ куса чари обећаног раја. Како је то могуће?

БОГАТА УДОВИЦА ТРАЖИ МИЛОСТИЊУ

Софија је 1993. потписала Споразум о придруживању (уговор еквивалентан ССП-у између Србије и ЕУ од 2008) са Европском заједницом. Тих година, како примећује аутор горе поменутог текста, отпочели су да пристижу страни консултанти неолиберали – „рибе-кормилари“ Међународног монетарног фонда. Време беде, глади и изгубљености почетком деведесетих ММФ је искористио за општу офанзиву на народе (неки блицкриг!) и за остварење своје свете мисије: „ослобађања“ државе од њене својине.

Резултат препоруке ММФ-а била је распродаја државних актива које су вределе милијарде. „Ми смо се пробудили у свету апсурда. На пример, ми имамо бугарску воду, постоје бугарске цеви и бугарски потрошачи. А уговор о продаји наше воде нашим људима кроз наше цеви припадне, на пример, Енглезима! Како то?! А можда није Енглезима. Ми чак не можемо да разјаснимо ко, заправо, шта поседује?! Ко су ти људи? То су међународне компаније, понекад офшор, регистроване ’богу иза леђа’. На пример, компанија којој смо продали за свега два милиона долара највећи рудник злата Челопеч, регистрована је у Канади. Бугарској припадају смешна два процента од добијеног злата. При томе, ’суштина’ је да ми немамо право да сазнамо колико злата се добија у руднику, ни од чега да рачунамо та два процента. Током 23 године од времена наше ’перестројке’ Бугарска која је имала одличну производњу и најбоља пољопривредна земљишта у региону претворила се у најсиромашнију земљу Европе.“

Бугарска је продала електродистрибуцију Чесима, Аустријанцима и Немцима, Французима су припали водовод и канализација, а бакарна руда, по свој прилици отишла је Белгијанцима. То су били тајни услови за улазак ове државе у ЕУ. Бугарски новинар Валериј Најденов објаснио је то овако: Бугарска је живела као весела удовица после смрти богатог мужа. Она распродаје куће, земљу, сву имовину супруга и отприлике пет година живи боље него пре. А онда глупа жена остаје празних шака и иде да моли за милостињу. Половином 2000. Бугарска је показала одличан раст БДП-а (који рачуна сваки купопродајни уговор). Односно, ми смо распродали националне активе, а у БДП-у то се одразило као наш приход. Сви су били срећни: ах, какве стране инвестиције. До 2013. Бугарска је изгубила 60 одсто радних места, остала без људи и претворила се у колонију под политичком управом ЕУ. У свету најбоља ’парадајз република’ престала је да производи парадајз!“

ЦЕНЕ НЕМАЧКЕ, А ПЛАТЕ БУГАРСКЕ

Након добијања статуса кандидата за ЕУ (Србија тек 2012), Софија је 2004. отпочела преговоре о чланству (Србија је далеко од окончања преговора, што је очигледно условљено статусом Косова и Метохије). Коначно, 2007. Бугарска постаје чланица ЕУ. Србија нема никакве шансе да то буде следеће 2017. године

Шта је тих најмање 10 година „предности“ у односу на Србију још донело Бугарској?

Према подацима Националне службе за запошљавање Републике Србије и Уније послодаваца, бугарски држављани у протеклим годинама масовно долазе у Србију да раде као надничари на пољима, конобари и грађевински радници.

Један од тих надничара био је и Димитар Маничев, младић од 36 година. Он је 2012. радио на једној њиви у Мрчајевцима заједно са групом својих сународника.

На питање новинара зашто се прихватио тог тешког посла ван своје земље, младић из ЕУ је одговорио: „Нема везе што смо у Европској унији, нама је исти ђаво. Код куће нема посла. И да има цене су немачке, а плате бугарске. Да ми је добро, не бих долазио у Мрчајевце да вадим кромпир.“

Поврх тога, иако је Бугарска већ годинама чланица ЕУ, Немачка, Француска, Британија, Аустрија, Холандија, Луксембург, Белгија, Ирска и Малта су захтевале од бугарских радника радне дозволе. Дакле, за Бугаре у овим земљама нису ни седам година након уласка у обећану заједницу важиле познате и деценијама глорификоване „четири велике слободе“ ЕУ. За Бугаре не важи ни члан 45 став 1–2, Уговора о функционисању ЕУ (други део Лисабонског уговора) у којем се наводи: „Слободно кретање радника је осигурано унутар Уније… Оно обухвата укидање сваке дискриминације, засноване на држављанству, између радника држава чланица у погледу запошљавања, награђивања и других услова рада.“

Такође, уместо да након приступања ЕУ опада број сиромашних, у Бугарској се дешава супротно. Пре уласка у Унију, 2000. године незапослених је било 13,5 одсто. Према подацима америчких државних органа објављених на сајту Тхе Wорлд Фацтбоок 2014. године он је достигао 21,8 процената!

Посебно забрињава податак о паду броја становника Бугарске у протеклој деценији. Тачније, у деценији када је добила кандидатуру за чланство у ЕУ, затим и отпочела преговоре о чланству и коначно постала део ЕУ, Бугарска је изгубила око 700.000 становника (око 10 одсто укупног становништва) колико није у оба светска рата заједно. Наравно, велики пад броја становника у току деценије тек делимично се може оправдати емиграцијом Бугара на Запад. Главни узрок су економски услови.

Такође, губитак скоро 10 одсто становништва за само десет година показује и да би стопа незапослености (која је скоро двоцифрена) била још већа да нема исељавања (неколико стотина хиљада Бугара ради у Италији, Шпанији и другим земљама ЕУ – углавном грађевински радници и болничари).

У истој, „европској“ деценији, спољни дуг Бугарске је вишеструко порастао. Године 2000. био је приближан дугу Србије, међутим, већ 2011. га је престигао, да би 2014. достигао скоро 43 милијарде долара. Овакав вртоглави раст спољног дуга Бугарске (заједно са дужничком кризом у суседној Грчкој) приморао је Софију да одустане од приступања еврозони 2012. Бугарски министар финансија Симеон Ђанков рекао је тада: „Променили смо мишљење, као и јавност. Тренутно не видим никакву корист од уласка у еврозону.“

Скоро безусловна оријентација ка тржишту ЕУ и Немачкој (уместо, као раније, ка Русији) довела је и до раста спољнотрговинског дефицита Бугарске, док је буџетски дефицит порастао у периоду 2000–2011. године за преко 15 пута.

Бугарска није добила ни обећана средства од Брисела. Иако је 2007. године успешно окончала разговоре о ступању у ЕУ (једна од тема преговора о чланству је била и борба против корупције), Бугарској су већ следеће године блокирана средства у висини од 500 милиона евра због управо недовољне „борбе“ против корупције. Дакле, логично је питање како ту корупција у бугарском државном апарату није уочио Брисел само годину дана раније, када је Бугарска ушла (уз велико славље и обећања) у ЕУ?

У истом (пропагандном) контексту, Брисел је у јуну 2010. године блокирао 106 милиона евра новца намењених за програм „Рибарство“, који је требало да траје до 2013. године. Разлог – „неажурност чиновника“ у Софији.

Коначно, у извештају о Бугарској који је у јулу 2012. урадила комисија француског Сената за европске послове износи се (када је реч о европским фондовима) да је Бугарска искористила само 19 одсто свих обећаних јој средстава за период од 2007. до 2013. године (сума од 6,9 милијарди евра). Значи да је од обећаних 6,9 милијарди евра, Бугарска добила само око 1,3 милијарде евра.

ПРИТИСАК АМЕРИКАНАЦА

Прецизније, уместо обећаних 1,3 милијарде годишње, Бугарска је могла да рачуна на реалних око 250 милиона евра. Из ове калкулације нису искључена средства који ће бити додељена консултантима и фирмама из ЕУ који раде на територији Бугарске. Ако би се та средства искључила, онда би тај износ од 250 „реалних“ милиона ЕУ био још мањи.

Даље, због захтева ЕК Бугарска је била принуђена да 2014. обустави радове на гасоводу „Јужни ток“. Губици за бугарску привреду само због ненаплаћивања транзитних такси на том гасоводу процењују се на 400 милиона долара годишње.

Аутор текста понудио је објашњење: „Совјетску ’другарицу’ требало је спустити испод пода, лишити је енергетске независности. Нуклеарна електрана коју је изградио СССР са становишта безбедности је радила беспрекорно (што су и доказали многобројне, злурадо настројене комисије за проверу), али, на несрећу, она је била совјетска (!). И, ЕУ је поставила суров услов: Бугарска је дужна да затвори четири од шест блокова, а касније да потпуно заустави ’Козлодуј’. Још једна директива ЕУ предвидела је замену 16 одсто стандардне енергије ’зеленом’ – ветрогенератори и соларне батерије.“

Цена мегавата „зелене“ енергије десет пута је већа од цене мегавата „Козлодуја“, али Бугари су били обавезни да је откупљују!

Такође, две старе совјетске термоелектране „Марица-Исток 1“ и „Марица-Исток 3“ припале су непознатим америчким компанијама. Уговор није био једноставан, напротив, имао је подмуклу замисао. Држава се обавезала да код Американаца откупљује сву (!) електричну енергију током 15 година по изузетно високим ценама и у свим околностима. Американци су се још ефикасније разумели са конкурентима у енергетици – са пројектом нуклеарне електране „Белене“ која се гради од времена СССР-а и још није завршена. У суштини, реактор је скоро готов, а руски ’Атомстројекспорт’ више пута је предлагао Бугарској изузетно флексибилне и повољне услове плаћања – само да се пројекат заврши. Ипак, без обзира што је за електрану утрошена невероватна количина бугарског и руског новца, бугарски парламент затворио је „Белене“ и тиме сав високотехнолошки сектор осудио на тиху смрт. Јер заједно са овим електранама изумреће стари кадрови стручњака за атомистику. Парламент није зауставило чак ни то што је ’Атомстројекспорт’ запретио да ће поднети тужбу за милијарду евра. И поднео је.“

Социолог Андреј Рајчев поводом тога рекао је: „Одустали смо од одличних инвестиција у ’Белене’ само под притиском Американаца. То је била потпуно геополитичка одлука повезана са односима између Русије и САД. САД апсолутно није брига за Бугарску, њима је главно да – зауставе све руске пројекте.“

Да ли прича о бугарском посртању на путу ЕУ има неке сличности са Србијом? За опрез никада није касно.

 

Извор: Др Дејан Мировић за печат.цо.рс