Ево како је Бжежински још 1977. године испланирао разбијање СФРЈ

Из докумената до којих је у Лондону дошао наш познати историчар, др Драгољуб Живојиновић, а који говоре да је у Првом светском рату Енглеска све чинила да Срби потпуно нестану, објављено је обимно дело ,,Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт“. У овом делу приказани су Живојиновићеви коментари ових шокантних открића објављених у књизи која увелико мења схватања савремених српских историографа и њихове тезе о нашим савезницима и пријатељима. Али изгледа да је за власт Србије то, као говорити уз ветар, и никада неће схватити да од свих судова најжешћи је суд историје…

На предлог „Сабора“, Конгрес САД је усвојио 1959. године резолуцију ПЛ 86-90 „о поробљеним нацијама“ која је се залагала за разградњу Совјетског Савеза и Русије и оснивање независних држава „Казакије и Идел-Урала“. Ова резолуција је под Регановом администрацијом „влада у избеглиштву“ и „етничких одбора“ достигла моћ и свој врхунац.

Увиђајући да су Титу одбројани дани, Запад је 1977. године поставио на дневни ред питање „будућности Југославије“
Назирало се да ће после Титове смрти доћи до промена уставног поретка и урушавања дотадашњих националних равнотежа у корист српског фактора. У одељку извештаја Трилатералне Комисије посвећеном ситуацији у Југославији, привучена је пажња на дугорочне совјетске притиске на Југославију и на могућност да Русија себи осигура излазак на Јадран, при чему се указује на потенцијално искоришћавање националних несугласица: „…Имајући у виду континуиране, озбиљне националне тензије унутар Југославије, нико не може бити сигуран да ће криза око наследства (Титовог) бити избегнута, што Совјетима може пружити шансу за индиректну интервенцију…“.

Годину дана касније у Шведском граду Упсали, главни архитекта и мозак Трилатерале, Збигњев Бжежински, одредио је акциони план којим би се осујетило могуће зближавање, после Титове смрти, српске Југославије са Русијом. Истакнуо је потребу да се пружи западна помоћ опозиционарима и дисидентима, „уколико они имају антикомунистичку оријентацију“ и да се помогне „национал- сепаратистичким снагама“.

Затим су релеј предузеле организације за одбрану људских права, које представљају значајне карике западних обавештајних служби у извођењу скривених операција (цоверт ацтионс).

Агресијом до „изградње синтетичких нација“

Амнестy Интернатионал је кренуо у одбрану Југословенских „дисидената“ Изетбеговића, Туђмана, Доброслава Параге и Војислава Шешеља. Фридом Хаус, једна од главних полуга ЦИА-е, основала је 1987. године „Одбор за помоћ демократским дисидентима Југославије“.

Одбор је саставио „апел председништву СФРЈ и страним владама“ на ком се налазио Туђманов потпис. На задатку разбијања Југословенске Федерације су се такође нашле незаобилазна паневропска унија и њен председник надвојвода Ото вон Хабсбург.
Овај утицајни члан конзервативног блока у Европском парламенту и немачке Социјал хришћанске уније (ЦСУ), који располаже замашном мрежом релација у западним наднационалним структурама моћи, неуморно је лобирао у корист југословенских сецесиониста.

Зна се на пример да је немачки огранак сместио у своје просторије у Бону „Хрватски информацијски уред“, основан 1985. године од стране имигрантске „кровне“ организације ,,Хрватско народно вјеће“ са сврхом да води пропаганду акцију унутар Европских институција у корист независне Хрватске.

Француски аналитичар Жерар Бодсон је оптужио Европску Унију да је себи одредила улогу извршиоца поделе „наследства“ титовог антисрпског територијалног уређаја. Од свих оставштина комунизма, Запад је се свим силама залагао за очување авнојевских граница и статуса српских аутономних провинција.

Подсетимо само да су у Декларацији Европске заједнице (ЕЗ) о Југославији све федеративне јединице позване да се до 23. децембра 1991. године изјасне да ли „желе да буду признате као независне државе“.

ЕЗ је поступила са циљем да доведе процес дезинтеграције до крајње тачке и да онемогући опстанак шире државне заједнице сакупљене око републике Србије. Познато је да се много обећавало и претило колебљивом Изетбеговићу и Момиру Булатовићу како би се коначно одлучили за сецесију њихових република.

О повезаности операција деструкције Југославије и Совјетског Савеза убедљиво говори чињеница да је у истом „пакету“ са „Декларацијом о Југославији“ усвојена и „Декларација о руководећим начелима у погледу признања нових држава у Источној Европи и СССР-у“.

Америка је 06. фебруара 1991, предузела офанзиву на територијални интегритет Совјетског савеза, када је „гуру“ америчке спољне политике, Збињев Бжежински, позвао администрацију у Вашингтону да успостави специјалне односе са неруским републикама Совјетског Савеза.

На метафорични значај Србије у вези са Русијом указује знаменита теза Бжежинског, изложена у листу Украјинске слово 1993. године, по којој појава независне Украјине узрокује крај империјалне Русије:

„…Сламајући империјалну Русију, Украјина је створила могућност за саму Русију да – као држава и нација -постане коначно демократска европска земља…“.

У истом духу је његов најревноснији ђак и следбеник Јанусз Бугајски, иначе директор источноевропског програма у Центру за стратешке и интернационалне студије у Вашингтону, осудио све покушаје очувања државне заједнице Србије и Црне Горе, под изговором да „подсећају на руске нео-империјалистичке позиције спрам независне Украјине“ и да Србија једино може постати „нормална и демократска“ ако прекине све државне везе са Црном Гором.

Изговор је исти: државно јединство руског и српског народа се тумачи као облик империјализма. Служећи се рецептима Бењамина Калаја, управника Аустро-Угарског окупационог режима у Босни и Херцеговини с краја XИX века, дограђујући на Титовим идеолошким темељима, Запад се трудио да доврши процес изградње јужно-словенских синтетичних нација, као што су македонска, бошњачка, црногорска, косоварска, „санџаклијска“…

Неоспорно да је један од главних повода за уплитање Америке у југословенске ратове био производња нација са исфабрикованим идентитетом, на шта указује изјава утицајног америчког сенатора Џозефа Бајдена (Биден): „…Да ли то значи да ми интервенишемо на Балкану делимице како би помогли на изградњи нација?!“ (Ле Монде, 31 јануар 2001. године).

Отпораши у Титоленду

После успешног сабијања Србије у уже авнојевске границе, на ред је дошла друга фаза разбијања српског националног простора, пошто, како је објаснио Џорџ Сорош у Вол Стрит џорналу, „посао је недовршен“ (унфинисхед јоб), дезинтеграција Југославије није окончан процес, с обзиром да остају многи нерешени проблеми, као што су статус Црне Горе, Косова и Војводине, који су према речима америчког подсекретара за европске послове Николаса Бернса (Бурнс) задњи делићи балканске слагалице.

Извршена је 1999. године агресија на СРЈ са намером да се створе повољни услови за сецесију Косова и Метохије и да се подстакне црногорски сепаратизам. Револуционарни преврат 5. октобра 2000. године је улио западним спонзорима отпораша велике наде да ће њихови штићеници извршити федерализацију Србије и створити од ње неки нови вид Титоленда.
Западни „пријатељи“ су упозоравали да ће Србија лакше ући у ЕУ као федерална и децентрализована држава; препоручивали су Србији „територијалну дијету“ као лек против тобожње „грандоманије“.

Пошто планови федерализације нису уродили плодом Европска унија се поново ухватила штапа и позвала Србију, резолуцијом Европског парламента (2005), да врати повластице октроисане Војводини конституцијом из 1974 године. Том приликом је изасланик представника ЕУ за спољну политику, Стефан Лене (Лаисне) објаснио да је „питање националне и територијалне организације Србије једно од великих отворених питања, тако да ће питање аутономије Војводине бити у средишту интересовања, нарочито ако дође до разлаза са Црном Гором.“ Од Србије се дакле тражи да поштује конституцију преминуле државне творевине (СФРЈ).

Приметимо да је у резолуцији Војводина дефинисана као „мултиетничка провинција“ у којој „етнички Срби“ врше насиље над „етничким Мађарима“.

С обзиром да се појам „етничка“ односи на мале заједнице разбацане на државној територији већинске нације, уочљивије перфидни инструментални карактер таквих одредница, које служе поништавању грађанског карактера конституционалног поретка Србије и поделе на већинско и мањинско становништво. За Збигњева Бжежинског и остале стратеге колонизације словенског истока, Југославија је требала послужити као експериментално подручје и геополитичка метафора много крупнијих игара са Русијом.

Пошто се на Србију гледало из западне перспективе као на „Русију у малом“, разумљиви су покушаји примене на руски државни простор, добро уходаних механизама подстицања мањинских, „етничких“ и регионалних сепаратизама.

Амерички државни секретар, Јамес Бејкер (Бакер), је недвосмислено изложио у Лисабону 24. маја 1992. године крајње намере његове земље према Русији: „…Оно што желимо да досегнемо су независне државе, не само Русије и унутар ње, не само Москве и Санкт Петерсбурга него Урала, Сибира и Далеког Истока“.

Збигњев Бжежински није дакле изнео лични став, него званични, када је написао у свом магнум опусу да би пожељна била „отворенија руска конфедерација“ састављена од „Русије до Урала, Сибирске републике и далекоисточне Републике“, чије би „империјалистичке тежње биле мање изражене“.

Антируска политика америчке империје

Надвојвода Фон Хабзбург оправдавао распарчавање Русије по меридијанима, како би се пресекле руске трансконтиненталне саобраћајнице од којих је стрепео Мекиндер, под изговором неизбежне „деколонизације“:

„…Москва би требала да схвати да је у нашим временима деколонизације немогуће одржати ситуацију између Урала и Пацифика такву каква је у овом часу. Понеке нације више не толеришу руски систем и тражиће кад тад своје самоопредељење“. Непосредна западна економска помоћ локалним властима и НВО северно- источних области и региона Русије, као посредно средство за изазивање центрифугалних покрета, се препоручује у извештају радне групе Савета за спољне односе, којом је председавао 1999. године незаобилазни Бжежински, насловљеном „Америчка политика према североисточној Европи“.
Према дотичном документу, та врста стратегије требала би бити примењена на прибалтичке регије Русије (Мурманск, Санкт Петерсбург, Новгород, Калининград). Примећује се да „како централна власт слаби, регије ће постати све важније. Наиме, понеке регије су већ почеле да развијају личну спољну и економску политику.“ Аутори не таје да би развитак економских веза са Западом и надграничних сарадњи са земљама прибалтичког региона, могли подстаћи аутономистичке и сепаратистичке тежње, што изазива зебње Русије.

Саветује се опрез и препуштање тих послова ЕУ, како се Русији не би учинило да Сједињене Државе траже да подстичу сепаратизме. Италијански геополитички часопис Лимес, без околишања је објаснио те „опасне игре“ као покушај да се „најзападнија зона Русије приближи Европској Унији, како би се одвојила од остатка земље.“

Спонзорисање тероризма представља значајан састојак стратегије „етно-инжењеринга“, намењеног сламању српског и руског националног простора. Пракса употребе терориста у потајним акцијама датира од краја четрдсесетих година прошлог века, када су западне обавештајне службе регрутовале и обучавале диверзантске групе Крижара, албанских и украјинских националиста које су слале у унутрашњост „непријатељских“ земаља.

У данашње време, основана су на Западу безбројна удружења и организације задужене за пружање подршке чеченским и албанским „борцима за слободу“. Једна таква организација је Амерички одбор за мир у Чеченији (Америцан Цоммиттее фор Пеаце ин Цхецхниа) на челу са Збигњевом Бжежинским и Александром Хејгом (Хаиг), чија искуства у таквим врстама работа датирају још од времена када су регрутовали и наоружавали авганистанске џихадисте за рат против Руса. Одбор, који је основала Фридом Хаус (Фреедом Хоусе), привладина пропагандна радионица, издржава фантомску чеченску „Владу у егзилу“ са седиштем у Лондону и Вашингтону.

О терористичко-сепаратистичкој природи тобожње „владе“ говори чињеница даје њен „вице-министар“, исламистички вођа Шамил Басаиев, мозак терористичког подухвата у месту Беслан, окончаног масакром 186 деце.

 

приредили: Интермагазин.рс и Гето Србија

фото: циа.гов