Србија

Евродезинтеграција Србије – Оруђе управљања идиотима (Први део)

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 23.03.2012 | 00:01

Парламентарни избори у Србији, који су предвиђени  за 6. мај, постаће први овакав догађај који се дешава у редовном року од онда, када је такозвана „булдожер револуција“ у октобру 2000. године свргла законитог председника Југославије Слободана Милошевића. Сви следећи избори за посланике у Народној скупштини од тада су били ванредни, и били су резултат друштвено-политичке кризе коју је, по правилу, иницирала владајућа прозападна коалиција увек, када се од ње захтевало да заузме јасну позицију у вези са Косовом. То се десило, на пример, у пролеће 2008.  године, када је влада лидера Демократске странке Србије Војислава Коштунице наишла на опструкцију од стране министара и посланика Демократске странке председника Србије и њихових најближих савезника. Други пут је председник Борис Тадић искористио административне могућности већ после  гласања у мају 2008. године да не би, по сопственом признању, дозволио да дође до формирања патриотске коалиције на челу са Српском радикалном странком.

У протекле 4 године распоред унутарполитичких и геополитичких снага Србије и око ње није претрпео суштинске измене. Није случајно традиционално интонирање у коментарима западних масмедија који јављају да ће се 6. маја „проевропски лагер сударити са националистичком проруском опозицијом“.[1]

Међутим, при подели политичких снага у самој Србији и ван њених граница појавиле су се важне нијансе које посматрачи и новинари, и западни, и не само западни, теже да оставе по страни тако што врше најобичнију замену теза. Пре свега, схватање суштине садашње предизборне кампање није могуће, уколико се не узме у обзир спољни фактор, који је значајно ојачао, чак и ако се упореди са скорашњом 2008. годином. Постоје озбиљни разлози да се тврди да су сви поступци Европског савеза у контексту узајамних односа са Србијом предузимани управо како би се максимално ојачала позиција коалиције на власти на челу са председником Тадићем. Ради  се, пре свега, о процедури разматрања српског захтева за пријем у ЕУ.

Без обзира на закључак Европске комисије који је, уопште узев, повољан за Србију, а који је објављен у октобру 2011. године тако што је руководству Европске уније препоручено да Београду да статус званичног кандидата за ступање у Европску унију већ на самиту у децембру, то је питање ипак замрзнуто на неколико месеци. У складу са формулом коју су руководиоци Европске уније, уз кључну улогу Аустрије, пронашли, као, у последњем тренутку, да се „проучи и потврди да Србија и даље демонстрира истинску приврженост, као и да остварује прогрес на плану реализације споразума“ којима се  предвиђа нормализација односа са Косовом.[2]

Међутим, доцније је постало познато да никаквих ноћних распламсалих дебата на децембарском заседању Савета ЕУ у вези са српским захтевом није ни било. При кулоарском сусрету који је унапред договорио министар иностраних послова Аустрије Михаел Шпинделегер, заједно са вођама Европске уније, договорено је да се давање статуса званичног кандидата Србији одложи. Као званичан разлог наведено је да не постоји јединствено мишљење у самој ЕУ, као и напрегнутост која и даље постоји у односима између Београда и Приштине. Међутим, према информацијама којима располажемо, највећу улогу су одиграла управо предизборна размишљања. Руководство Европске уније је одлучило да максимално објављивање позитивне одлуке приближи парламентарним изборима у Србији, како би то помогло пропагандним напорима  Бориса Тадића и његовог тима.

Следећих недеља ситуација у вези са српским захтевом  се развијала у складу са тим планом.  Министри иностраних послова земаља-чланица Европске уније су се унапред договорили да ће 27. фебруара дати „зелено светло“ за давање Србији статуса званичног кандидата за ступање у ЕУ и да ће Савету ЕУ дати одговорајућу препоруку.[3] То је пришапнуо нико други, до руководилац МИП-а Немачке Гидо Вестервеле који је посетио Београд, а који је до тог тренутка упорно говорио о свом неприхватању  српског захтева. Он је изјавио да би његова земља „желела“ да одговарајућа одлука „буде донета на следећем заседању Савета Европске уније“.[4]Међутим, управо је Берлин у децембру 2011. године захтевао од Србије да не само  „нормализује“ односе са Косовом, већ и да припомогне ликвидирању органа српске самоуправе на северу те покрајине.

Ипак треба честитати српској владајућој коалицији. Њене вође су потпуно схватиле  лукавствост замешатељства политике ЕУ и, са своје стране, Европској унији су на фин начин дали на знање да је могућа и смена спољнополитичких приоритета земље. Тако је министар унутрашњих послова и први заменик премијера Ивица Дачић оперативно изјавио да ће „Европа направити велику грешку уколико Србија у марту не добије статус кандидата“. По његовим речима, у том случају следи да се „природно – очекује“ долазак на власт фракције која је у највећој могућој мери оријентисана према Русији“.[5]

Евроигру о томе да у Србији буде поново изабрана прозападна коалиција која је и до сада била на власти, није могла да наруши ни унутрашња опозиција Европске уније која је дигла глас 28. фебруара, рекло би се ниоткуда, када је на заседању министара за европске послове 27 земаља-чланица ЕУ делегација Румуније одбила да потпише документ који је требало да буде потписан, позивајући се на то, да у Србији није решено национално питање влаха. Румуни су изјавили да не прихватају формулацију да су министри за европске послове „донели одлуку“ да Србија постане земља-кандидат за ступање у ЕУ. Према мишљењу румунске стране, српске власти су дужне да најпре дају допунске гаранције о правима влашке мањине од 30.000 људи, која говори румунски, а насељава источне делове Србије. Румунски министар иностраних послова Кристиан Дјаконеску је изјавио да Букурешт не говори о „блокади“, већ да само жели да добије „нормалне“ гаранције за влахе у Србији. Ради се, конкретно, о давању права власима да се школују на румунском језику, да имају своју цркву, новине, телевизију и радио, што би све било фиксирано кроз међудржавни споразум.[6]

Пошто се појавила претња новог скандала у ЕУ главне земље-чланице те организације, на челу са Немачком, су узеле тајм-аут  како би се обратиле директно румунској влади. „ То што је учињено не одговара европском духу“ – тако је Гидо Вестервеле прокоментарисао позицију Букурешта. Међутим, пошто је било неопходно да одлука коју ЕУ донесе  буде једногласна, министри су морали да уносе измене у већ усаглашени текст. На крају су одлучили да само „препоруче да се Србији да статус кандидата, а да се одлука о томе донесе на мартовском Савету ЕУ.“ И тек је овај последњи форум једногласно донео одлуку, коју је председник Тадић тако дуго чекао.[7]

Необично је то да је, судећи према информацијама које су стигле из Букурешта, демарш Румуније био изазван не толико бригом о српским власима, колико покушајем да се реше сопствени проблеми у односима са Европском унијом. Према информацијама агенције Франс прес, Букурешт је имао намеру да на тај начин „излобира“ на највишем нивоу  ЕУ дозволу  Румунији за шенгенску зону, која је прошле године блокирана.[8]

Шта да се каже: геополитика је баш велика ствар! А српским бирачима остаје да чекају нове маневре  Европске уније са  њиховом сопственом влашћу – у чијем „сувом остатку“ ће се обавезно наћи подела  све новијих и новијих државних позиција. Наравно, уколико 6. маја гласање у такву деобу не унесе корекције које се одавно назиру.



[1]  AFP  131838 GMT MAR 12

[2]  AFP 082258 GMT DEC 11

[3]  AFP 271247 GMT FEB 12

[4]  REUTERS 1928 230212 GMT

[5]  Vecernje Novosti, 15.02.2012

[6]DPA  281559 Feb 12 28.02.2012 19:00

[8]  AFP 281446 GMT FEB 12 

 

Фонд Стратешке Културе

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!