fbpx
понедељак , децембар 9 2019
Насловна / Став / Европа заборавила ко је победио Хитлера

Европа заборавила ко је победио Хитлера

Како се приближава 9. мај, Дан победе, тако расту напори центара моћи на Западу, али и званичника појединих западних земаља да умање значај тог датума, а пре свега кључну улогу Црвене армије, односно Совјетског Савеза у тој победи. Неким ранијим стереотипима сада се придодају и нови ,,докази’’ који треба да аргументују тврдњу да совјетска Црвена армија није одиграла главну улогу у сламању фашизма, већ да су то били западни савезници на челу са САД. И, што је још горе и срамније, да се совјетски друштвени систем из времена Стаљина изједначи са немачким фашизмом, а Стаљин са Хитлером, да се СССР и немачки Трећи рајх подједнако окриве за почетак најстрашнијег рата у историји човечанства и да се данашња Русија, са Путином на челу, као наследница Совјетског Савеза, окриви као настављач такве злочиначке политике.

Игра се на давно проверену праксу да сто пута изнета лаж постаје истина. Да је таква подвала дала задовољавајуће резултате, говоре многи примери из међународних односа последњих деценија, па и овај који се односи на Други светски рат и улогу земаља антихитлеровске коалиције.

Према резултатима једне британске анкете, велика већина грађана кључних западних земаља сматра да су највећу улогу у ослобођењу Европе од фашизма одиграле Сједињене Америчке Државе. Такво мишљење има чак 61 одсто Француза и 52 одсто Немаца. Готово половина Британаца сматра да је такву улогу одиграла управо њихова земља. Само 17 одсто Немаца, 8 одсто Француза и 13 одсто Британаца зна нешто више о улози Црвене армије. Анкета је спроведена од 20. марта до 19. априла ове године и у њој је учествовало по хиљаду грађана Немачке, Француске и Велике Британије.

Најтиражнији московски дневник Комсомолска правда тим поводом каже да је ,,Европа заборавила ко је победио Хитлера’’. Сам Хитлер би се силно изненадио таквим резултатима, каже ово гласило. Тим пре што је, према непобитним историјским чињеницама, Црвена армија ослободила половину европске територије и више од десет европских држава. Прецизније речено, Црвена армија је ослободила 16 данас независних држава са око 120 милиона становника и још шест држава заједно са савезницима. Совјетски Савез, односно његова Црвена армија уништила је 506 немачких дивизија и 100 дивизија Хитлерових савезника. У исто време, САД и Велика Британија заједно разбили су 176 немачких дивизија на свим фронтовима, укључујући и Северну Африку. Према тако приказаним цифарским подацима, испада да удео СССР-а у победи над фашизмом износи 78, а савезнички удео 22 процента.

Московско гласило с тим у вези износи у широј јавности мало познату фразу немачког фелдмаршала Кајтела приликом потписивања безусловне капитулације. Угледавши чланове француске делегације на том потписивању, Кајтел се обратио совјетском маршалу Жукову речима: Шта, и ови су нас победили’’?

Резултати анкете сведоче о и нечем другом, веома важном.

Русија се, каже коментатор листа, дуго времена снисходљиво односила према европским и америчким настојањима да се умањи улога Црвене армије у Другом светском рату. С једне стране, због тога што смо ми имали свој Велики отаџбински рат а са друге стране, што се чинило да је немогуће потценити подвиг наших војника и официра.

Испоставило се да је то могуће. Систематски, током деценија, прећуткиване су борбе на Источном фронту, а увеличаване на Западном. На тај начин показало се могућим да се у погрешном правцу оформи јавно мњење не само појединих земаља него фактички целог континента. Да се бело прикаже црним, а црно – белим.

Какав ће бити следећи корак? Њега већ презентирају у Кијеву, Варшави и прибалтичким земљама, кажу аналитичари у Москви. Да се изједначе Стаљин и Хитлер, а СССР окриви за Други светски рат заједно и у истој мери са фашистичком Немачком. Тада већ нико неће питати ко је сломио кичму фашизму. У складу са таквом доктрином, у Украјини, на пример, фашистички бандеровци приказују се као борци за демократију и слободу и тврди се како борци Новоросије сами руше своје села и градове са мирним становништвом.

Нису само западни стратези криви за овакву ситуацију. Лично сматрам да је мој колега изКомсомолске правде био сувише благ када констатује да је Москва била снисходљива према америчким и европским настојањима да се минимизира улога Црвене армије у Другом светском рату. У тим настојањима имали су и још увек имају помоћ неких ,,демократских’’ и либералних кругова у Москви, којих има и у политичким и у медијским срединама. Много пута, на појединим ТВ каналима са националном фреквенцијом, слушао сам, а и даље слушам поједине руске ауторе који објашњавају улогу Црвене армије и Стаљина на сличан начин како то чине на Западу. Њих додуше нема много и њихов је утицај миноран, а популарност још минорнија, али их ипак има.

Замислите иронију: један од таквих либерала и демократа, бивши председник федералне владе, Михаил Касјанов, обратио се ових дана западним земљама да заведу санкције према једном броју руских новинара који, како он тврди, неистинито пишу и подржавају Путина. Да узгред поменем: господин Касјанов био је својевремено у јавности више познат као ,,Миша пет процента’’ него као председник владе, јер је за сваку инвестицију или неки други финансијски аранжман који је он по функцији требало да одобри, захтевао пет процента.

Ни неки други прегаоци културе нису се претргли од патриотизма. Својевремено, у руским књижарама могли су се наћи мемоари нацистичких војсковођа фон Бока, Манштајна и Гудеријана, али не и Васиљевског, Рокосовског, Коњева и других совјетских војсковођа.

У Москви се увидело да таква ситуација не сме да се настави и последњих година учињено је много да се она превазиђе. Министар иностраних послова Сергеј Лавров ових дана је у једном интервјуу нагласио да се место Русије у савременом свету не може умањити нити занемарити. Линија коју ми спроводимо на међународној сцени није усмерена на то да другима украдемо победу, како се то негде жели представити. Они покушавају да је украду нама. А ми смо увек указивали на многонацонални карактер тог рата: истицали смо одлучујућу улогу Совјетског Савеза, али и улогу целе антихитлеровске коалиције у којој су се херојски борили Американци, Енглези, Французи и грађани других земаља – савезница или борци покрета отпора. То је наш заједнички празник.

Лавров каже да не треба правити велики проблем око учешћа, односно неучешћа шефова страних држава или влада на Паради победе у Москви. Неко је одустао из идеолошких разлога, неко покушава да искористи тај празник у циљу изолације Русије, неко се једноставно угледао на њих, а понеко се и уплашио. Све то ипак неће утицати на чињеницу да је Дан победе наш заједнички празник.

Господин Лавров очигледно није желео да заоштрава ситуацију и дипломатски је реаговао на недипломатске одлуке многих држава које игноришу обележавање Дана победе у Москви. Аналитичари и коментатори у Москви нису тако уздржани. Они кажу да су ситне шпекулације на ову велику тему подле и гадљиве. Уопште узевши, уважена господо, то што сте решили да не дођете у Москву, поштено говорећи, није нас погодило. Ми смо вам, позивајући вас, указали част а ви сте показали да те части нисте достојни. Нека тако и буде. И то не само сада, него и убудиће. Ви сте још једном показали да је то наш празник са којим ви немате ништа заједничко. Наш празник, наша срећа, наше сузе. Не знам, каже аналитичар, да ли ће се са тим сложити ваши народи и ветерани Другог светског рата. Ви сте их својим одлукама у одређеној мери увредили. А нама сте просто помогли да се још једном определимо и опаметимо.

Игнорисање обележавања Дана победе у Москви прате и неки други поступци, не баш благонаклони у односу на Русију. Тако, на пример, Пољска планира да Дан победе обележи 8, а не 9. маја, што се у Москви оцењује као покушај да се на груб начин ревидира историјска победа у Другом светском рату. Окупљање је предвиђено на полуострву Вестерплате у Гдањску, где су плотуни са немачког војног брода ,,Шлезавинг- Холштајн’’ испаљени на пољски гарнизон у зору 1. септембра 1939. означили почетак Другог светског рата. Председник Коморовски планира да позове само лидере Европске уније, а не и америчког председника Барака Обаму да би избегао да упути позив и руском председнку Владимиру Путину.

Немачки министар спољних послова Франк-Валтер Штајнмајер ће 7. маја посетити Волгоград, бивши Стаљинград, али још увек није јасно да ли ће 9. маја бити у Москви на Паради победе. Још одраније је познато да канцеларка Ангела Меркел неће присуствовати обележавању Дана победе у Москви, као ни већина западних лидера.

Према речима руског министра одбране Сергеја Шојгуа, војна парада 9. маја на московском Црвеном тргу биће највећа у савременој Русији. Учествоваће више од 15.000 војника, укључујући оружане снаге ЗНД и друге стране јединице, међу којима и јединицу Гарде Србије. Они ће чинити 10 парадних ескадрона. Очекује се да ће бити приказано најсавременије наоружање руске армије, које до сада није било представљено у јавности. Војне параде одржаће се у 150 градова широм Русије.

Парада победе на Црвеном тргу у Москви представља традицију. Прва парада одржана је на захтев Стаљина 24. јуна 1945. године пошто се предала и последња јединица немачке војске. Црвеним тргом тада су марширале јединице свих совјетских фронтова које су учествовале у последњим борбама. Параду је примао маршал Жуков, а не врховни командант Стаљин јер, како се испоставило, генералисимус није знао да јаше на коњу. Парада је снимана на трофејној немачкој траци и то је био први руски филм у боји. Парада је трајала два сата а упамћена је по томе сто су официри у првим редовима поворке носили нацистичке заставе спуштеве вровима ка земљи и бацали их испред Маузилеја. Официри су носили рукавице како не би упрљали руке носећи нацистичка знамења а после их спаљивали ,,да се зараза не би ширила’’. Параде се нису одржавале сваке године већ само током јубиларних годишњица. Прва руска, а не совјетска, парада одржана је 9. маја 1995, на педесету годишњицу победе, и од тада се одржава сваке године.

Интересантно је забележити да је одмах после рата постојала идеја да се црква Василија Блаженог, односно Покровског сабора, поруши јер је, наводно, сметала да тешка војна техника која учествује на паради после дефилеа, несметано изађе са Црвеног трга ка Васиљевском спуску. Демонстрација величине, снаге и моћи била је у то време важнија од историјских, културних и цивилизацијских вредности. Јер, монументално, китњасто здање изграђено половином шеснаестог века по налогу Ивана Грозног а у част победе руске војске над Татарским хордама, представља симбол Москве и целе Русије.

Парада победе, како се у Москви тумачи, треба не само да представља обележавање једног значајног јубилеја, већ такође да демонстрира јединство пре свега руског, али и других народа који живе у заједничкој држави, њихову жељу да живе у миру, њихову спремност да бране отаџбину и њихову снагу и одлучност у тим настојањима. Нико не треба да има илузије да ће нас војно нађачати и победити- изајавио је председник Путин. То није претња никоме, то је само упозорење да нећемо седети скрштених руку пред туђим претњама, да нећемо дозволити да се понови прича с краја деведесетих година када је ситуација била прилично близу југословенског сценарија. Очували смо јединство и интегритет земље.

Морамо бити захвални обичним људима, нашој војсци, који су у тим веома сложеним условима предузимали неопходне војне мере на Северу Кавказа. То није био само локални сукоб. Он је могао да изазове ситуацију да Русија следи југословенски сценарио. Били смо прилично близу тога- рекао је Путин. А такав сценарио, како оцењују многи аналитицари у Москви, прижељкују многи на Западу. И не само да прижељкују него га и активно подстичу, подржавају. Комплетна ситуација у Украјини, и не само у Украјини, иде у прилог таквим оценама.

Да се поново вратим на констатацију московског дневника да је ,,Европа заборавила ко је победио Хитлера’’. Европа то није заборавила. То су можда ,,заборавили’’ припадници млађе, па и средње генерације којима је вишедеценијска пропаганда испрала мозак,па мисле да је тамо некакав Хитлер био тренер неког фудбалског клуба или диригент у Бечкој опери, а да је Совјетски Савез имао неког бркатог тиранина који је желео да завлада светом у цему су га спречиле западне земље. Они који седе у фотељама и руководе својим земљама добро знају ко је какву улогу имао у Другом светском рату, али то не желе јавно да кажу јер то не одговра њиховим интересима и њиховој глобалној стратешкој позицији и политици.

Зар у овом тренутку, када се обележава победа над најмрачнијим снагама у новијој историји човечанства, не би било фер и поштено констатовати оно сто је искрено и добронамерно констатовао шеф руске дипломатије Лавров: карактер тог рата био је многонационални у коме је улога Совјетског Савеза била одлучујућа и у коме су се у коалицији херојски борили Американци, Енглези, Французи и грађани других земаља – савезница или борци покрета отпора.

Питање остаје без одговора.

 

Ђорђе Милошевић, НСПМ

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Весници европског грађанског рата

Европа клизи у дубоку институционалну кризу, док либерални медији призивају рушење легитимних влада зарад тобожњег …

Србија је и званично најкорумпиранија земља у Европи

3.9 (64) Између корупције и стања демократије у некој земљи постоји узнемирујућа веза и земље …

Један коментар

  1. Хвала на чланку! Треба то писати што чешће и ширити даље јер је ситуација стварно катастрофална. У Србији има пуно људи који уопште не знају какав је то Празник 9.Мај. И још пуно оних којима је свеједно, то је заиста страшно.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *