Насловна / Став / Европска унија је санта која се топи под ногама Меркелове и Макрона

Европска унија је санта која се топи под ногама Меркелове и Макрона

ЕУ практично не може да реши ни један озбиљан проблем, па је у свом губљењу времена и самозаваравању маргинализовала не само себе као интеграцију него и целу Европу као континент

Без стварних лидера са политичком визијом и храброшћу ЕУ је постала политички простор за борбу појединачних интереса и геополитичке игре Америке

Француска и Немачка су и даље кључне земље ЕУ, али су обе у озбиљним проблемима: Француска се изнутра растаче, а Немачка је остала без јасне политике и одговора на питања своје будућности. То је отворило простор и за стварање моћног блока земаља Источне и Централне Европе које су у отвореном сукобу са Бриселом, па је из зграде владе Пољске већ избачена и застава ЕУ, а сам блок је много је ближи Америци него ЕУ и практично игра улогу у вашингтонском разбијању европске интеграције

Строгоћа ЕУ се зато тренира на малим земљама и онима које желе да буду чланице. Свима њима је, наравно, јасно да од чланства нема ништа али се мит одржава. И то пре свега уз помоћ лидера тих малих земаља који одржавањем мита о чланству у ЕУ прикривају своје политичке празнине

__________________________________________________________________________

Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

KАКО време пролази, све је јасније да се Европска унија (ЕУ) претворила у вештину одржавања привида о својој важности којим се прикривају нагомилани проблеми европске интеграције који у основи доводе у питање и само њено стварно постојање.

Уместо суочавања са тим нагомиланим проблемима, лидери водећих земаља и даље говоре о важности ЕУ на међународној политичкој и јавној сцени и плановима о њеном даљем јачању на светском нивоу.

Реалност је, међутим, да ЕУ функционише само у иживљавању над малим земљама, посебно онима које уопште нису чланице те интеграције, а да сама ЕУ практично не може да реши ни један озбиљан проблем и да је у том губљењу времена и самозаваравању маргинализовала не само себе као интеграцију него и целу Европу као континент.

Све друго је само привид и вештина његовог одржавања.

У овом времену је, међутим, тешко видети да ли ће се ускоро било шта променити. Санта леда на којој стоји ЕУ ће се само и даље топити док ће лидери са те ледене олупине наставити да шаљу поруке о светлој будућности све док се лед сасвим не отопи.

Листа проблема као да нема краја, нема земље чланице ЕУ која није, на овај или онај начин, у дубокој кризи, али природно највећи проблеми  су у кључним земљама.

Земље оснивачи европске интеграције и њени кључни носиоци су Француска и Немачка. Али, те две кључне земље су у озбиљним проблемима: Француска се изнутра растаче, а Немачка је остала без јасне политике и одговора на питања њене будућности.

Унутрашње незадовољство Француза се већ годинама нагомилава и они очигледно нису спремни да прихвате промену социјалног модела друштва који су генерације градиле према свом погледу на свет и историјски изграђеним вредностима. Већина Француза такође увиђа да је кључни носилац тих нежељених промена управо Европска унија и да се француски лидери у доношењу непопуларних мера које немају подршку крију иза “светиње” европске интеграције.

Недавна серија немира и протеста широм Француске је показала до које мере је нарасла акумулација незадовољства и упорно игнорисање те чињенице постепено доводи до растакања унутрашњег ткива те земље и, у основи, до хаоса. У таквим околностима тешко је видети да Француска има капацитет да се суочава са проблемима ЕУ него ће нагомилану енергију усмерити ка унутрашњим решењима.

Иако француски лидери тврде да је излаз у још већој европској интеграцији – утисак је да је реалност у самој Француској све даље од европске интеграције и за многе управо је ЕУ оно од чега прво треба побећи.

Немачка истовремено гази стазама кризе. И у тој земљи су политички лидери све даље од реалности, од већинског расположења грађана и не одустају од политике која је и довела до кризе. Само досипају уље на ватру.

Јавности се упорно представља да је узрок проблема имигрантска политика Берлина која је довела до великог прилива непожељних имиграната. То је, међутим, само кап која је прелила чашу незадовољства, сами имигранти нису толики проблем.

Немци су веома осетљиви на свој суверенитет који под изговором европске интеграције полако нестаје, топи се. То је проблем. Јер, без суверенитета нема ни одговорности па је политичка Немачка доспела у ситуацију да нико ни за шта не одговара. Најбољи је пример политика према Русији.

Санкције према Русији за немачку привреду имају високу цену али народ нико не пита него се све оправдава интересима ЕУ и Запада и неопходношћу очувања јединства. У политичкој Немачкој, у ствари, већ дуго нема дијалога а без дијалога нема ни политичке климе и стабилности. И то дугогодишње потискивање дијалога, који је пре свега онемогућен одржавањем такозваних великих коалиција које значе да избори немају смисла, јер у власти су и победници и губитници, довело је до акумулације незадовољства јавности.

Та акумулација незадовољства је онда изродила неке нове политичке покрете који све више потискују традиционалне политичке партије па је политичка сцена Немачке разрушена, у руинама је. Нико не може поуздано да каже шта ће из тих политичких рушевина настати и којим путем ће Немачка кренути.

Постоје само страхови јер историја је показала да Немци из унутрашњих криза обично излаз траже у најгорим решењима.

Kруни се и економска моћ Немачке. У трећем кварталу минуле године Немачка је забележила рецесију а јавни дуг је већ достигао 180 одсто друштвеног производа (БДП).

И даље је Немачка економски најјача земља ЕУ, она даје 30 одсто индустријске производње Европе, али шта то вреди када је њена економија под све већим ограничењима према њеним највећим тржиштима. Америка је увела додатне царине, Русија је под санкцијама, а и трговински рат Америке и Запада према Kини се интензивира. Истовремено, Немачка влада има проблема и са наплатом кредита које је давала другим земљама како би куповале немачке производе. Велики део тих кредита неће бити никада плаћен, а Немачка нема више могућности да настави кредитирање купаца њених производа.

И, изнад свега тога, постоји проблем покушаја промене социјалног модела немачког друштва, као и у Француској, а Немци нису спремни да прихвате измену модела који је створио немачку моћ.

На такво стање се надовезала и криза лидерства, водеће земље ЕУ су практично остале без лидера.

У Француској председник Емануел Макрон је после серије протеста дефинитивно изгубио било какав кредибилитет, он више није лидер. Најбоље би било да поднесе оставку јер овако, како он намерава, Макрон јесте формални председник али нема ауторитет и то је најгора ситуација и за Француску и за европску интеграцију. Очигледно је да Макрон не намерава да се повуче, него напротив обећава “даље реформе” и “јачање ЕУ” што су политичке бајке са веома високом ценом.

Истовремено, и Немачка је остала без правог лидера што је за немачку политичку културу погубно. Ангела Меркел је остала канцелар, али није више лидер владајуће партије. То је необична ситуација за Немачку и ствара опасан политички вакуум. Практично, сада постоје две власти, једна око канцеларке Меркел и друга у самој владајућој партији чији она није више лидер.

Десило се да Немачка после више од осамдесет година нема стварног лидера. Тај вакуум ће природно неко други временом попунити, али крајње је неизвесно ко ће то бити и са којом политиком.

Ништа боље није ни у другим великим земљама. У Италији, која је трећа економија ЕУ, крајње је неизвесно јер и ту на неки начин постоје две владе. Она у Риму и она на северу Италије чије се политичке опције у великој мери разликују.

Шпанија је изгубила политички идентитет и дошло је време да велики број Шпанаца и не зна како се зове председник шпанске владе. Актуелна влада није резултат избора и има споран политички легитимитет.

ЕУ се, у ствари, растаче. И то, како изгледа, незаустављиво.

Без стварних лидера са политичком визијом и храброшћу ЕУ је постала политички простор за борбу појединачних интереса и геополитичке игре Америке. Тако је отворен и простор за стварање неколико блокова који су међусобно супротстављени и који све је видљивије воде неку своју засебну политику.

Тако је створен моћан блок земаља Источне и Централне Европе које су сада већ у отвореном сукобу са Бриселом.

Из зграде владе Пољске је избачена и застава ЕУ.

Тај блок, углавном предвођен Пољском, много је ближи Америци него ЕУ и практично игра улогу остварења америчких интереса у разбијању европске интеграције. Наравно, Америка је дубоко уплетена у европску политику, али пре свега је реч о дубокој кризи Европе чије упорно игнорисање је довело до тога да Вашингтон може и у новим међународним околностима да разбијањем задржи контролу над ЕУ.

У таквим околностима “строгоћа се онда тренира” на малим земљама и онима које желе да буду чланице. Свима њима је, наравно, јасно да од чланства нема ништа али се мит одржава. И то пре свега уз помоћ лидера тих малих земаља који одржавањем мита о чланству у ЕУ прикривају своје политичке празнине, одсуство било какве политичке визије, и изнад свега да би се оправдале изузетно непопуларне економске и законске одлуке које су у интересу ситних белосветских пљачкаша и део су обавеза које су ти лидери преузели како би добили формалну подршку европских бирократа.

Уз то, Брисел се иживљава и око Брегзита који је резултат не само кризе ЕУ него и воље довољне већине грађана Велике Британије, али то за европску бирократију и свештенике европске интеграције не значи ништа. То је за њих још једна згодна прилика да сопственој јавности представе важност европске интеграције и несрећу оних који другачије мисле.

Све је, дакле, привид. Али, привид живота не може да одложи смрт.

ЕУ је у стању терминалне болести што значи да нико не може тачно да каже када је кра

У мају ове године су избори за нови сазив Европског парламента па је могуће да би то могао бити преломни тренутак јер би већину могле да имају партије протеста, они који су против ЕУ. Али, и тада је све неизвесно.

Kако је једном рекао легендарни немачки министар финансија Волфганг Шојбле “све ће трајати док има пара а кад нестане новца онда ћемо видети”.

Пара је, међутим, све мање.

Између сна и јаве

Факти

Карикатура: Горан Дивац

Актуелно

Џереми Корбин најављује изгласавање неповерења влади Терезе Меј

Лидер водеће британске опозиционе Лабуристичке партије упутио је сигнале да ће његова странка затражити гласање …

Матео Салвини из Варшаве најавио Европској унији – европско пролеће

ТАЧНА је српска изрека: дошла маца на вратанца. А глобалистичка маца Европске уније дошла је …

2 Коментара

  1. Доктор са Чубуре

    Народи, чак и они далеко буднији од Срба, тешко и ретко препознају процесе дугог трајања. Када је неки план у својој реализацији развучен на неколико векова, велика је вероватноћа да ће до пред сам крај свог извођења остати испод радара јавности. Томе доприноси и намерно погрешно усмеравање оних који реагују најчешће у правцу неких споредних последица. Такве реакције не само да не ометају извођење главног плана, већ му омогућавају да се он настави још неприметније.

    Тврдња да у Европи постоји недостатак лидера није тачна, а није ни добронамерна. Овакве тврдње служе за погрешно усмеравање у тражењу решења. Европа већ пет векова има свог лидера, а то је новац. Макрон као избор глобалног капитала то потврђује. Европа се овако определила веома давно, а темељ је поставила протестантска реформација цркве 1512. године када је профит дефинисан као знак од Бога да је онај ко га згрће на добром путу. Цео захват је направљен да би Европом овладале експозитуре глобалног капитала, што су успеле још у 16. веку. Изворно то је био новац венецијанског црног племства, практично је реч о истом новцу и данас иако је њихов центар из Венеције пребачен у Лондон.

    Замена становништва и прављење нове расе мешанаца без вере, порекла и морала, спремних на све је само завршна фаза овог процеса. Ту фазу је објавио гроф Калерги још 1919. године у својој књизи Паневропа. План су подржали и финансирали Ротшилд, Вартбург и Ото фон Хопсбург.

  2. 99 od sto onoga sto sebe ,,ucenim,, naziva vesala zasluzuje jer tudji leb jede a o tim sto ga lebom rane ko o robovima misli i robski odnos od njih ocekuje. — zar makronac supak meraklija, kad ga zasvrbi zna ko mu je otac, brat il dete dok ne zadovolji svoje bolesne prohteve, il jalova baba merkelica, nekakav idiot kostic ili nekakav seoski ludak koji se iz svog kamenjara otrze pa dosavsi u prestonicu po javnim klozetima svoje sponzore nadje pa se penjase sve vise i vise a koje ni medju ljude ne treba svrstavati, imaju ikakvo moralno pravo o necijem zivotu i smrti odlucivati. — treba im reci ne, pa svim sredstvima protiv takvih se boriti. — zar onaj ko prodaje diplomu, ko i onaj sto kupuje, moze da ima ciste namere prema bilo kome i zar neko od njega moze da ocekuje da ispunjava obaveze po pravilima i zakonima prihvatljive svima. — a necemo ovde i o stratezima, mudracima, samodrscima i kojekakvim cobanima i majmunima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons