И? Шта ћемо сад?
Потписаше. („Парафираше“, рекао је Вулин, и додао да још ништа није потписано, и да ми имамо државне институције, које ће одлучивати о том парафу – да ли ће постати потпис или неће; с обзиром да је реч о политичару који је својевремено, у „ЈУЛ је кул фази“, кликтао „Лењин се роди“, његов кредибилитет ми није баш чврста основа за веровање да параф неће постати потпис.
Седница Владе Србије 22. априла 2013. указала нам је на то ко је Вулин заиста.) А, гле чуда, Миљенко Дерета је знао да ће потписати, као и Весна Пешић, која већ одавно хвали Дачића и милогледно посматра Вучића. Ж (од „Живахни“) Дерета је знао јер је он увек био човек на правом платном списку, и добија обавештења на време. Као дете је, са отишавшом од нас ЈУКОМ боркињом за људска права, Биљаном Ковачевић Вучо (девојчицом – пионирком) био на „Галебу“ и Бријунима, па још од тада све зна. Лепо рече (Ж)Дерета да је ово досадашње „повуци – потегни“ само фарса за унутрашњу употребу.
А, стварно, читаоче: испало је баш као у бајци о деди и репи – Дачић за плајваз, Вучић за Дачића, Динкић за Вучића, Ђилас за Динкића, Пајтић за Ђиласа, Чанак за Пајтића, Вук Драшковић за Чанка, Чеда за Вука – повуци, потегни, ставише потпис, са све насмејаном Кетрин Ештон у позадини, плус неизбежни Тачи, звани „Вадисрце“, који се тријумфално обраћа јавности. А Николић, Тома, и даље са звањем четничког војводе, послао млађаног му саветника у Брисел, а он се маскирао у фикус и рододендрон. Као, има га, а у ствари нема га. И сутра ће онако пилатовски, ЕУ сапуном, да опере руке, и рећи ће да он није крив за крв косовских праведника предатих Тачију и осталим организаторима вађења органа.
И тако ћемо сви ка ЕУ, где су неки наши сународници већ стигли. Одавно. Одавно су, стварно, бар неки Срби у ЕУ. Додуше, у деловима; налазе се у телима ЕУропљана који су српске органе добили од солидне НАТО компаније Тачи Жута Кућа.
Потпис је све
За Запад, потпис је све. Како каже руски семиотичар Јуриј Лотман, западна култура је уговорна, док се у руским бајкама уговор потписује само са ђаволом. Зато Вулинова правна цепидлачења (као, имамо ми институције, а немамо, то се јасно види, јер суштински немамо чак ни Уставни суд) не значе ништа. Фаусти су потписали уговор с Мефистом, који коњско копито покрива плавом заставом са ЕУ звездицама. У ствари, нису то баш Фаусти. То су Фаустићи, Фаустишчићи, Фаустуљци. (Тако је песник Андреј Бјели говорио неким надобудним руским младим авангардистима, који су себе називали нихилистима – представницима ништавила:„Ви сте ништашчићи!“)
Рецимо, Дачић Тачић је прави Хомер Симпсон, који у једној од епизода серијала продаје душу за крофну. А Вучић није Вук Бранковић, него вучић бранковић (зато им је, обојици, чак и Чанак, онако гуливеровски крупан, честитао, радујући се што међу лилипутанцима на челу СПС-СНС коалиције може да се осећа као прави Гуливер, који се никад није одрекао свог ЕУсташно – несташног војвођанерства).
Зашто Вучић није Вук? Зато што се Вук Бранковић, упркос Видовдану 1389,касније ипак борио против Турака, па је чак умро у турској тамници. А вучићу бранковићу то ни на памет не пада (бар откад је набацио наочаре, и решио да се политиком бави на највишем академском нивоу). Он је, као генијални вођа напредњака („Напред, па у кречану“!), решио да на нашој политичкој сцени остане заувек (као „какав – такав патриота“, што рече један аналитичар).
„Млади организми, а приходи ниски“, да парафразирамо Рамба Амадеуса. „Дању Нагиби, ноћу Рагиби“, рекао би, опет, Рамбо. Мада то није никаква утеха. Никоме…
Поготово после Вучићевог манифеста званог „Запад или смрт!“ на РТС-у 21. априла 2013. године, када је говорио о свом пријатељу Ђулијанију, који је тражио бомбардовање Србије, и о свом пријатељу Волфраму Масу, који је тражио да српска деца у школама уче како смо били криви 1999. године, кад нас је НАТО бомбардовао. Причао је о инвестицијама са свих страна, чак и из Јужне Кореје (углавном очекује инвестиције од земаља – вазала свога вашингтонског Газде), једном реченицом је поменуо инвестиције из Русије (Руси једва чекају, после овог ножа у леђа, који су им зарили Вучић и Дачић у Бриселу), а није поменуо Јужни ток. Не сме. Због Ђулијанија, шта ли?
Мишљаху, неки: Николић, Вучић и Дачић, у односу на Тадића, ипак су неки положајници, који доносе срећу, макар и мањкаву, Србији. Кад оно – положаре. Капитулираше, положише свако дипломатско оружје. И сад би да нас положе у гроб, из кога нема васкрсења. Ускоро ће, видећете, ударити, по задатку, на Републику Србску, чим се обрачунају са Србима на Северу Космета. Они су, онако ЕУ препарирани, главни градитељи „зелене трансверзале“ на Балкану.
А Русија?
Која Русија? Тачић Дачић је, на радост многих, пре но што је ставио параф (који, по Вулину, није потпис) био у Москви, и причао као славенофил, русофил, путинољуб и заблудели син Велике Мајчице. Али, Тачић Дачић је, у ствари, наш Зелиг. (Да ли сте гледали Вуди Аленовог „Зелига“, филм о неуротичном Јеврејину који се претвара у људе из свог окружења? У једној сцени он, у униформи с кукастим крстом, стоји на паради у Берлину са главешинама нацистичког покрета.) Ивица Зелиг је, у Путиновој близини, осећао себе као русофила и путинољуба, као члана Евроазијске уније, као корисника система С-400. Али, чим се дође у близину Кетрин Ештон, и чим се помену презимена на „Ш“,која се, веле новинари, крију „у најближем окружењу“, ствари се мењају, и ЕУ програмирање поново ради. Тако је Зелиг парафирао шта му се тражи.
Важније је, међутим, да неко у Влади, онако вештачки, а наглашено немачки, плавокос, наводно борећи се против Крими Бајатовића и лузерског „Србијагаса“, руши уговор о Јужном току (јер, гарант споразума са Русијом је „Србијагас“, без обзира на то ко је Бајатовић). Русофилија за домаћу употребу је туркофилија у стварности, и шеикофилија ваистину (Динкић се хвали како абудабира Панчево, продајући земљу и водотокове, до јуче наше). А иза туркофилије и абудабиљубља стоји Велики Брат из Вашингтона, и руши Јужни ток. („Јужни ток у Србију јок“, рекао би, да га је међу нама, Сулејман, њима Величанствени).
Шта су стварно урадили?
„Ми ћемо те убити, али не пре но што заволиш Великог Брата“,рекао је мучитељ Винстону Смиту. Јер, док се покораваш споља, а слободан си изнутра, ниси побеђен, чак и кад те убију. Кад је мучење било најстрашније, Винстон Смит није издржао, и крикнуо је да не муче њега, него да мучење приреде другом – жени, коју је, до јуче, пре но што је ухапшен, истински волео. И тако је Винстон Смит сломљен.
Оно што је Велики Брат урадио нашим преговарачима – параферима/потписивачима (како ко то узме, углавном здраво за готово) је управо то: пустите нас, мучите њих! Кога њих? Па Србе са Косова, нарочито Србе са Севера Косова. Све муке на њих, а нама, нама датум за ЕУ: све за ЕУ!
А то, између осталог, значи – „Ништа Чеку, ништа Тачи, нек се хапсе навијачи!“ То јест, вероватно следи обрачун са онима који су бриселски потпис прогласили државоубиством, а парафере назвали државоубицама. Вучић је то и најавио, поделивши, у својој програмској емисији на РТС-у, патриоте на „добре“ (оне који су му на платном списку) и „лоше“ (оне који га оптужују за државни удар необјављеном суспензијом Устава Србије и велеиздају, јер је предао Косово без ичијег овлашћења; њега и његовог пајташа 6. априла 2013. велеиздајницима је, на Тргу републике у Београду, назвао највећи правни стручњак Србије, академик Коста Чавошки, тако да ће обрачун морати да отпочну с њим). Јер, сада су, и у Скупштини, и у медијима, сви њихови, тачићевци-дачићевци и вучић-бранковићевци – од Чеде, Чанка и Вука, преко Пајтића и Ђиласа, до Веље и Палме (о Верану и дружини са наших „великобратски-фармерских“ телевизија и из редакција купљених новина да и не говоримо)…
Вучић је сада Woochic, и већи је Чеда од Чеде. Као да га је родила Латинка Перовић, која Србима жели смрт зато што нису постали западњаци. Сви српски политичари (осим часних, и зато ретких, изузетака) сложно ускликују с љубављу Светитељу Обами и Светититељки Кетрин, док се Тома, претворен у еукалиптус, игра игре зване има га, нема га. Пошто је Скупштина њихова, и Уставни суд њихов, и судије које суде по страху од царства им опет њихови, може се очекивати хапшење оних који мисле другачије.
А да и не говоримо да ће увести ГМО, бити на челу геј параде, и спровести акцију „И после Дачића Дачић, и после Тадића Вучић“ (а о Томи, маскираном у „слонове уши“, да и не говоримо; показао се у Крушевцу, код цара Лазара, када је аминовао издају политичког кентаура званог дачић-вучић-бранковић).
Привели су Мајку Србију на још једно силовање, и ево, у ономе што они зову Скупштина Србије, и што је настало на изборној крађи маја 2012 (а о њој су причали и Тома и Вучић, и тврдили да ће све испитати кад освоје власт), 22. априла 2013. изгласавају закон о „правима пацијената“, међу којима је и право петнаестогодишње девојчице да мајци и оцу не пријави абортус и право петнаестогодишњег дечака да својим родитељима не каже да је наркоман, и право да се не лечи од наркоманије.
Пост скриптум
Параф на предају Косова је, од стране домаћих преговарача, стављен на хартију у Бриселу у априлу, месецу троструког бомбардовања Београда у прошлом веку (1941–1944–1999.године), на дан Другог бденија у Великом посту, кад Црква пева акатист Пресветој Богородици: „Теби, изабраној Војвоткињи, која се бориш за нас, узносимо захвалне песме, као они које си избавила од зла. А ти, која имаш силу непобедиву, од свих нас беда избави, да Ти кличемо: „Радуј се, Невесто неневесна!“ Ова је песма испевана када је Цариград,626. године, одолео опсади варвара, у доба у коме су православни хришћани заиста веровали у Христа и помоћ Његове Мајке, и нису се плашили да пруже отпор Звери из бездана.
Шта хоћу да кажем? Питање стављања потписа на предају Косова Тачију Жутој Кући није политичко, него метафизичко и религиозно, и сви који су у парафирању, потписивању и једењу хомерсимпсоновских крофни учествовали, чињењем или нечињењем, то треба да знају. Ако су се плашили клетви Гордане Поп Лазић, куда ће са клетвом прађедовском, клетвом Лазаревом („од руке му ништа не родило/…/рђом капо док му је колена“)?
Ја им то не желим. Ја их, као Србе, као православне, као потомке косовских заветника молим и преклињем: још није касно – повуците параф и не претварајте га у потпис. Не само Србије ради, него Бога ради и душе ради, потомака својих и наших ради! Шта ћете рећи својој деци кад вас буду питали – зашто сте потписали? Шта ћете рећи Светом Стефану дечанском, Јоаникију Девичком, цару Лазару косовском? Јер, са Христом и Мајком Божјом све се да издржати, а без њих ништа.
И са Небеском Србијом, јачом од свих ЕУ мртваца, победићемо, а без ње ћемо нестати. Молим вас, господо хришћанска, Николићу, Дачићу и Вучићу, схватите да је тако, без обзира да ли се усуђују да вам то кажу, чак и они који би, по благодати коју су, скупа с панагијом, примили и по униформи коју носе то морали да учине. Бог не плаћа сваке суботе, али кад плати – ту трава не расте.
Све ове грубе, ироничне, саркастичне речи из горњег дела текста само су покушаји да вам помогнем да се пробудите из смртног сна у коме сте, као кад је „бела смрт“ у питању, уснули пуне трпезе Земље Дембелије, а не видите да и себе и нас водите у пропаст. Знам да моје речи можда немају никаквог утицаја, али не престајем да их пишем и изговарам – у Бога је нада.
Шта је било – видели смо. Шта ће бити – видећемо. Али, Косово је јаче од свих који су се удружили да нам га отму, или да послуже његовом отимању. Косово је Србија, и то ће се, ових дана и ових година, видети као на длану!
Владимир Димитријевић
Двери
