fbpx
Насловна / Став / ФИЛИМОНОВА Русија (из)губи(ла) подршку српског народа јер подржава издајнички режим Вучића

ФИЛИМОНОВА Русија (из)губи(ла) подршку српског народа јер подржава издајнички режим Вучића

5
(27)

Томе доприноси неприкосновена подршка Москве „режиму јадне издаје“ Александра Вучића.

Економска сарадња Русије и Србије

Русија не води борбу за душу и умове, сматрајући да су прагматични споразуми, „дилови“ са елитама и ретка подсећања о славном братском заједништву сасвим довољни. Резултат је да за шест година владавине Александра Вучића у Србији немамо ни једну руску инвестицију коју можемо да упоредимо са западном или арапском. За то време српска власт додељује немачким, турским и арапским компанијама фактички бесплатну земљу на инвестиционо најпривлачнијим локацијама, ослобађа их од пореских давања, уз истовремено обезбеђивање државних субвенција у износу од 10.000 евра за свако новоотворено радно место, што не постоји нигде у свету. Странци заузимају стратешке компаније: Кинези металуршки гигант „Железару Смедерево“, Арапи у целом свету познату авиокомпанију „ЈАТ“, Французи београдски аеродром „Никола Тесла“. Русија је значајно присутна само у НИС-у, али НИС је био приватизован у децембру 2008. године, у оквиру енергетског уговора који је закључила влада Војислава Коштунице. Александар Вучић је више пута жестоко критиковао куповину НИС-а од стране „Гаспромњефта“]. Подсећамо да је непосредно после службене посете В. В. Путина Београду у октобру 2014. године, „Гаспром“ смањио испоруку гаса Србији за 30%. Одлука је била изазвана одбијањем Александра Вучића да потпише гаранције за враћање српског дуга за руски гас у висини од 200 милиона долара до марта следеће године. На заседању Владе Србије Александар Вучић је указао: „Захтев Путина је неумесан и неправичан, зато што Русија преко НИС-а ионако извлачи огромну добит, на основу споразума о продаји те компаније који је штетан за Србију.“ Министарство унутрашњих послова Србије је 11. августа 2014. године формирало Радну групу за преиспитивање продаје НИС-а руској компанији „Гаспромњефт“ .

Уопште, до доласка на власт Александра Вучића, у периоду од 2003. до 2012. године, Русија је у Србију уложила више од 2,85 милијарде долара[5]. 2008 г. Русија је била ДРУГИ трговински партнер Србије, осми инвеститор. Показатељ обостране трговине у 2008.г. је превазишао цифру од 4 милијарде долара (4,041 милијарде долара) са учешћем Русије од 15,24% у увозу и 5,01% у извозу производа. У 2011.години спољнотрговинска размена између Русије и Србије је износила 3,3 милијарде долара. У 2017.години, после пет година власти Александра Вучића, спољнотрговинска размена између Србије и Русије је износила 2,5 милијарди долара[9]. Поредећи са периодом преседниковања Бориса Тадића, реални пад износи између 800 милиона и 1,5 милијарди долара. У периоду власти Николића – Вучића, инвенстициона активност Русије опала је ЧЕТИРИ ПУТА: директно улагање од 223 милиона евра у 2012. години спало је на 60 милиона евра у 2017. години.

2014.г. Запад је почео да уводи режим санкција против Русије. На заседању глава дипломатија ЕУ 15. августа 2014.г. Брисел је од земаља кандидата, укључујући Турску и Србију, затражио да не уведу санкције против Русије као шансу за увећање сопственог извоза пољопривредних производа у Русију и заузимање места ЕУ произвођача на руском тржишту. Александар Вучић је, упркос насушним потребама своје земље, испунио инструкцију ЕУ. Србија није увела директне санције Русији, али није дала ни државне субвенције за повећање пољопривредне производње у циљу увећања извоза у Русију.

2015.г. примећује се велики пад руско-српске робне размене. 2016.г. Руска Федерација је постала ЧЕТВРТИ партнер Србије. Сагласно подацима УН ЦОМТРАДЕ, у целокупној трговинској размени са Србијом, учешће Русије се свело на свега 6,76%. По подацима српског Републичког завода за статистику, у првом полугодишту 2017.г. главни спољнотрговински партнери Србије за извоз били су Италија (1,2 милијарде долара), Немачка (1 милијарда), Босна и Херцеговина (615 милиона), Русија (470 милиона), и Румунија (415 милиона). Главни партнери за извоз Србије, били су: Немачка (1,3 милијарда долара), Италија (1 милијарда), Русија (827 милиона), Кина (809 милиона) и Мађарска (480,8 млн милиона) [13]. У спољној трговини Србије доминира ЕУ (2/3 трговинске размене), на другом месту су земље ЦЕФТА (БиХ, Црна Гора, Албанија, Молдавија и „Косово“) – извоз 2,7 милијарди долара, увоз 758 милиона долара.

Као поређење је и обим трговине између Србије и Бугарске, који је у 2017. години достигао укупну суму од 1 милијарде евра. Пре свега, Србија и Бугарска заједно раде на реализацији низа пројеката, од којих је један од приоритетних аутопут Ниш- Мердаре-Приштина. Са Украјином, како је А. Вучић објавио приликом сусрета са А.Порошенком 3.јула 2018.г. „Србија намерава да достигне 1 милијарду евра у спољнотрговинској размени“, такође Вучић са Украјином има намеру да закључи Споразум о слободној трговини, успостављање директне авио линије Београд-Кијев, „за развој наших пријатељских односа“, развој сарадње у области трговине пољопривредних производа, фармације, машинске индустрије, а постигнут је и договор о додели стипендија за учење српских студената у Украјини .

Перспектива садашње руско-српске економске сарадње концентрисана је пре свега на трилатералном пројекту (са Кином) за изградњу ТЕ Панчево. Али тај пројекат ограничен је интересима тако мале групе учесника да је веома зависан и рањив, и уопште немогућ по питању могућности и потреба РФ у овом тренутку.

Сам правац приступања ЕУ, који предлаже А. Вучић, у случају успеха практично укида руско- српску сарадњу као такву. 20. јуна 2017. у преговорима са ЕУ, отворено је 29. поглавље, које се односи на царински савез. Поглавље 29 подразумева укидање Споразума о слободној трговини између РФ и Србије (исто као и свих других фрее траде агреементс и споразума са међународним финансијским организацијама) у тренутку уласка Србије у ЕУ.

Тако да измишљене конструкције о ширењу српско- руске сарадње оповргавају разни реални економски показатељи. У стварности је Споразум о слободној трговини постао мртво слово на папиру – његов потенцијал за време А. Вучића није искоришћен. Александар Вучић је у стварности одсекао руски вектор, док је надувао демагошко-пропагадни балон о успесима руско-српске сарадње, која је без преседана у историји.

Модел управљања у Србији – окупирана и колонијална Србија

У Србији је, после војне агресије НАТО и „наранџасте револуције„ 5. октобра 2000.г. успостављен и учвршћен режим окупаторско- колонијалног управљања. Њега карактеришу следећи основни показатељи:

– По разним подацима у 2017.г. у Србији умире од 30-35 до 40  хиљада људи годишње више него што се рађа.

– Одлазак у иностранство, пре свега младих износи преко 100 људи дневно (тј. сваки дан пун авион одвози пре свега младе и образоване људе који би да су макар мало прихватљивији услови везани за посао, могли дати допринос својој, а не туђој земљи), годишње укупно из земље одлази 60 хиљада људи[20].

Ако је на почетку 1950-их година, после свих губитака у Другом светском рату број становника био 6.900.000, сматра се да ће у Србији са оваквим негативним тенденцијама по попису 2021. г бити 400 хиљада људи мање, а у 2050.г. Србија ће изгубити 1.200.000 људи и доћи ће до висине од 5.870.000. Притом, стручњаци указују да је податак о губитку 1.200.000 људи врло оптимистична прогноза.

Власт говори о смањивању незапослености, али смањивање незапослености је условљено – не отварањем нових радних места, него смањивањем броја становништва, пре свега младих. Сагласно подацима Евростата, у марту 2017.г. Србија је по степену сиромаштва са 24,5% званично била проглашена за најсиромашнију земљу Европе: на граници сиромаштва живи 1,8 милиона становништва (од укупно 7,5 милиона) тј. сваки четврти грађанин Србије је сиромашан. У 2013.г. степен сиромаштва је био 23,3%. Половина становништва једва саставља крај са крајем – тако показују разна светска истраживања. У периоду од 2013.г. па до данас, када по изјавама власти Србија пролази кроз период невероватних економских успеха, реални раст економије једва износи 1% – тј налази се на нивоу статистичке грешке. У суштини овај „раст“ означава економску катастрофу .
Александар Вучић је у договору са препорукама ММФ увео мере штедње од 1. новембра 2014.г. када је смањио плате у државном сектору, а такође и пензије, за оне које су биле више од 25.000 динара за 22%, а за оне са примањима више од 40.000 за 25% (однос рубље према динару је око 1:2). Пензија која је била 35.000 динара је смањена за 2.200 динара. Та се мера примењивала до краја 2017.г. и нема наговештаја да ће она бити укинута. ММФ, Светска банка и комесари ЕУ одређују у потпуности економску ситуацију све до цене електричне енергије и броја државних службеника које треба отпустити. У суштини Србија се на економском плану налази као и Русија у време Б. Јељцина.

Социјално-економска ситуација је толико лоша да су пљескавица, брашно и уље постали реална цена за коју се продаје глас на изборима. На тај начин велики пад животног стандарда грађана омогућава актуелном режиму вечну победу на изборима. Треба много пута поновити и ту чињеницу да се у овако малој земљи мас-медији лако контролишу. Као резултат говори чињеница да се апсолутна већина медија Србије налази или у власништву западних компанија, или понекад представљају директне интересе Стејт департмента (Н1, Данас) или опслужују владајући режим приземним манипулацијама. Друга тачка гледишта у медијима није представљена, осим малог броја патриотских сајтова. Али ипак, 64% пензионера који излазе и гласају на изборима за Александра Вучића, не користе интернет.

У сфери идеологије политике су лидери прозападних невладиних организација, који спроводе антисрпски програм, типа Чеде Јовановића, Ненада Чанка, Соње Лихт, Соње Бисерко и Наташе Кандић (идеологија „друге Србије“- „другосрбијанство“ – псеудодемократског, неолибералног, антисрпског усмерења) још пре неколико година били отворени маргиналци. Данас се они отворено позиционирају у мејнстриму. Не може се рећи да су њихове идеје у српском друштву популарне, али то се ни не тражи. Светска пракса показује да је активна мањина редовно способна да наметне своју вољу већини – кроз убиствено ефективне контролисане медије.

У друштвено-политичком животу се учвршћују принципи „другосрбијанства“. Представницима научне и друштвено-политичке елите јасно се поручује да се у каријери може напредовати само ако се следе принципи „другосрбијанства“. Али коме је упућена ова тиха порука? Не онима који већ имају формирани систем вредности, него онима, којима се систем вредности још формира. У „друштвени инжењеринг“ је укључена и младеж чије је мишљење подложно мењању. На тај начин, по свом идеолошком садржају, актуелни режим у Србији носи „другосрбијански“ карактер. Али, са њеним оснивачима се разликује само у једном битном моменту, а то су односи са Русијом. Поставља се питање: „За шта власти служи „друга руска столица“?“ Одговор лежи у површини фамозног смоквиног листа, који је покриће за суштину реалне другосрбијанске политике.

Специфичан модел окупационо-колонијалне политике (окупирана је територија КиМ) укључује водећу странку (Српска напредна странка, чији је вођа – председник Александар Вучић, упркос чл.115 Устава Републике Србије) са несразмерно великим значењем. У странци људи виде спас за добијање и гаранцију посла. У постојећем систему контроле над изборним процесом и медијима, у скупштини апсолутна већина подржава режимски проевропски (прозападни) правац. У исто време, патриотске, суверенистичке снаге су представљене на нивоу статистичке грешке, јер сви заједно нису способни да пређу изборни цензус од 5% и то све у време завршне фазе решавања косовског питања. Отуда је и неизбежна „партизација“ државе, тј. стављање државних ресурса у службу владајуће странке. Али не у службу странке као такве, већ у службу уске корупционашке групе, чији интереси пролазе фазу повезивања са олигархијским и криминалним интересима регионалног, а понекад и глобалног нивоа. Као што је познато, корупцијске шеме су најефикаснији инструмент западног фактора, који омогућавају да се процеси контролишу и усмеравају, да се личним уценама држе главни актери друштвено –политичке сцене.

На тај начин, могуће је констатовати потчињавање владе, парламента, странке и медија једном центру. Томе треба додати и: организовање регуларних геј парада по диктату ЕУ (премијер Србије Ана Брнабић је јавни присталица нетрадиционалне сексуалне орјентације) и прогањање инакомислећих, који су за традиционалне породичне вредности; више него сумњиве образовне програме за децу, по препоруци не мање сумњивих западних НВО, које фактички воде развраћању деце; спроводе се драконске мере ради обавезне вакцинације; донешен је закон о трансплатацији органа, који захтева да у случају непристанка лице своју изјаву о непристајању мора да овери код нотара; убацивање несрпског елемента – миграната, све до перспективе претварања Србије у посебну зону, која ће их задржавати да уђу у ЕУ. (У корист тога нарочито говори чињеница издавања личних докумената мигрантима, што је учинила само Србија, осим ње ниједна друга држава то није урадила. На тај начин потврђује се њихов улазак у државу, што сагласно европским законима дозвољава другим државама да их враћају управо у Србију).

Постоји много доказа, међу њима има и много видео интервјуа бивших сарадника Александра Вучића – са документима и фотографијама, које нико до сада није оповргао, како се пљачкају буџети градова, како је А. Вучић лично, са посебним задовољством на високе функције поставио људе, чије се једино умеће састоји у томе „да брзо опљачкају средства и прикрију трагове“. На главним ТВ каналима се протурају „приче о новим спасоносним страним инвеститорима“, а испада да су то само случајни странци са улице. Има доста прича и о томе како се разбијају и продају државна предузећа, како странци у бесцење купују најплоднију земљу у Војводини, на локалу влада страначко-криминална мафија итд.

Све те, тако познате мере из колонијалног арсенала просипају се на главе Срба као из пробушеног џака, што доводи до потпуне дезорјентације становништва и појаве основане сумње да се против српског националног корпуса води специјални, психолошки рат.

Обратимо се једном веома интересантном документу. То је извештај италијанских обавештајних служби из 2005.г. који анализира перспективу и садржај рада САД у Србији до 2020.г. У извештају се указује на следеће основне моменте: САД посматра Србију као окупирану и покорену територију. Они нису желели да „коначну српску предају Косова“ потпише ДОС-овска гарнитура (ДОС- Демократска опозиција Србије- прим.аут.), већ они, који су се налазили у доба власти у српским министарствима 1999.г. и учествовали у одбрани земље од НАТО агресије. Програм рада има осветнички и васпитни карактер. Освете у односу према Србима и васпитања уодносу према осталима. У документу се наводи детаљан план бацања Србије у колонијални статус и пред-државно стање: наметање најлошијих транзиционих модела, разарање економије, бацање у дужничко ропство, постављање земље под контролу мафијашких картела, њено претварање у мигрантске центре, строга идеолошка контрола на свим нивоима, трговање друштвене свести и масовна дезорјентација посредством треш-медија све до ритуалног понижавања – неке врсте самолинча. Само после етичког самоубиства нације, сматрају италијански аналитичари, глобалистички центри ће сматрати да је Србија сломљена и симболично и у пракси.

Истовремено, при испуњењу овог програма, западни фактор је постигао неизбежни и логични максимум. Прозападна гарнитура власти, која влада од 2000.год. имала је своје баријере.

Због постојања дубоког (у суштини, цео народ) и институционалног супростављања (Српска радикална странка В. Шешеља – СРС, Демократска странка Србије В. Коштунице – ДСС, као највеће, а осим њих и низ других патриотских организација, као и организовани патриотски покрет на КиМ), практично је немогуће било ићи на даље уступке по питању КиМ. Ову ситуацију су одлично препознале западне специјалне службе.

у Србији се догодио судбоносан догађај: раскол Српске радикалне странке и формирање нове – Српске напредне странке (СНС). Не улазећи у детаље, приметимо оно најглавније: без обзира на формално вођство Томислава Николића у процесу, он је постепено „падао у сенку“, а на првом месту се самоуверено појавио Александар Вучић. У тренутку раскола, Вучић је био експозитура шефа кабинета прозападног српског председника Бориса Тадића, „краља обавештајаца“ – Миодрага Микија Ракића [28]. Мики Ракић је био шеф свих специјалних служби у Србији и главни ослонац америчке политике у Србији. Генерални секретар Српске радикалне странке, Александар Вучић је још раније контактирао са представницима америчке амбасаде и информисао их о раду и плановима странке. На пример депеша Викиликса још од 19. априла 2006.г. указује „генерални секретар СРС Александар Вучић је указао кључном контакту амбасаде (кеy Ембассy цонтацт) да…. стратегија СРС подразумева прелазак на активност после референдума у Црној Гори, после предаје Младића Хагу и пошто коначни статус Косова буде у великој мери решен“
.
У депеши од 16. октобра 2008.г. примећује се да се „амерички амбасадор (Камерон Мантер – прим.аут.) сусрео са Николићем у циљу разматрања Николићевих планова о прављењу савремене, европске странке десног центра“. Приметимо да је бивши амерички амбасадор Вилијам Монтгомери до данас високо плаћени саветник у Српској напредној странци.

Депеша Викиликса од 19. новембра 2008. г. говори о контакту који је био средином октобра између представника америчке амбасаде означеног као Полофф (може бити да је презиме или скраћеница од политицал оффицер- политички официр – прим.аут.) и говорника Српске напредне странке и члана Председништва партије Небојше Стефановића. У току разговора, Стефановић је указао да СНС није партија идеологије, него идеје“, да „нема нешто чврсто као идеологију, али ће у одређеној мери дати људима правац кога се треба придржавати“. Он је тако потврдио да странка стреми ка члансту Србије у ЕУ и ГЛАВНО, нагласио је да решавање косовског питања мора бити завршено у току 4-5 година . У вези са тим ЕУ је дужна да разуме неопходност слања позитивних сигнала бирачима, да би их припремила за прихватање коначног решења по питању Косова“. У тој депеши, указује се да „је Мики Ракић, блиски саветник председника Тадића, изјавио 3. новембра 2008.г. да је председник пола године пре тога, њега овластио да подржи Николића при расколу СРС-а, да би његове преисталице постале кључне на проевропском путу Србије“. Медијски контакти амбасаде САД су информисали да “Ракић активно тражи медијско покриће за оснивачку скупштину Српске напредне странке, 21.октобра“.

Депеша од 24. октобра 2008.г. поново говори о контакту Стефановић- Полофф, у току кога Стефановић информише саговорника о плановима странке која ипак остаје у опозицији “деликатна централна позиција ограничава јавну подршку европским интеграцијама у области законодавства у парламенту“. СНС неће тражити од владе подршку Срба који остају у Крајини (Хрватска); по косовском питању „контакти у СНС нас убеђују да странка подржава поделу Косова“.

Депеша од 24.октобра нас информише о оснивачкој скупштини СНС. У делу који се односи на питање КиМ, они који су иступали били су на толико „умереној позицији“ да је Симо Спасић, председник Удружења породица киднапованих и убијених на КиМ, напустио конгрес, оптужујући СНС да на конгрес нису позвани прави Срби из Митровице. После званичног дела Т. Николић је на енглеском језику изразио захвалност на адресу Полофф америчкој амбасади за показану пажњу према новооснованој странци. Александар Вучић је, са своје стране, предложио Полофф даље сусрете на којима би он могао да изложи „своје виђење странке у вези са Србијом“. Небојша Стефановић се такође изјаснио да је заинтересован за нове званичне и незваничне сусрете у будућности. Аутор извештаја је подвукао да „су Николић и Вучић уложили огроман напор да представе странку као савремену, умерену и динамичну странку која расправља о Косову без емоционалне патриотске реторике, која је била карактеристична за период Радикалне странке. Уопште, они су артикулисали само принципе, а не политику… Николић и Вучић су радили на привлачењу присталица СРС без националистичке платформе“.

Тако да се, у крајњој мери, може констатовати документовани низ редовних контаката, извештаја и консултација Томислава Николића, Александра Вучића и Небојше Стефановића са представницима амбасаде САД, доста пре момента оснивања Српске напредне странке, као и у току њеног непосредног формирања. Логично се намеће питање о утицајима и самосталном доношењу одлука. У личним контактима са америчким представницима, јасно је било дефинисано несупростављање независности Косова, разматрање само неких уступака Србима (подела КиМ). На тај начин, при одређивању карактера ове власти била је игнорисана чињеница, која се показала: да је то била специјална операција у виду стварања политичке партије и њеног вође ради укрепљења окупационо-колонијалног статуса државе. Иако је то била обична, класична операција, много пута одрађена од стране запада.

Почетком октобра 2009.г. десила се посета Александра Вучића Вашингтону, у току које се он, по његовим сопственим речима, сусрео са званичним представницима, који су били задужени за југо-источну Европу, као и са представницима председникове администрације. Вучић је тада изјавио да Србија преузима велики део европских вредности, да треба да унапреди односе са САД „без којих није могуће остварити ни један спољнополитички циљ нити економски прогрес“, тј. добровољно је прихватио контролу и доминацију САД. Ту посету А. Вучића , проф. Слободан Антонић карактерише као „пут у Каносу“.

Даља специфичност процеса огледа се у томе што се „већина чланова СРС и њено изборно тело национално и проруски орјентисано, пребацило у СНС и кренуло за Вучићем, и до данас се надају да је Александар Вучић „прикривени радикал, русофил“ који је приморан да води вешту и деликатну игру са Западом, добијајући на времену како би Србија преживела у сложеној геополитичкој ситуацији, и опрезно обезбеђујући зближавање са Русијом. У току свог развоја, странка је стицала све већи политички и информациони монопол, а идејно је јавно постајала све ближа ставовима ЛДП Чеде Јовановића. Дискурс националне политике је потпуно ишчезао – у томе се састоји суштина идејне трансформације СНС. Али, ради унутрашње и спољашње употребе чува се привид да се две групе („прозападна и „полунационална“) боре за власт. У стварности и једна и друга страна стоје на јако истакнутој ултра-глобалистичкој позицији.

САРАДЊА СА САД И НАТО

После доласка на власт тандема Вучић-Николић, пролећа 2012, а затим и у периоду самосталног владања Александра Вучића, сарадња Србије са САД и НАТО се нагло активирала, добивши раније незамисливи ниво. Погледајмо само основне чињенице.

У мају 2013. у Београду, на адреси булевар Кнеза Александра Карађорђевића 92 (у најпрестижнијем делу Београда, Дедињу), отворена је нова амбасада САД: иза фасаде новог комплекса, који заузима 14.000 м2, замаскирана је једна од највећих у региону – тврђава обавештајног комплекса.

У амбасади САД у Београду ради Канцеларија за сарадњу у области одбране, чије фактичко руководство заправо представља Европску команду снага САД (ЕУЦОМ). Оно одговара за координацију активности Програма помоћи у области безбедности, Програма сарадње у области одбране са Министарством одбране Србије и Програма државног партнерства са Националном гардом Охајо. Програм државног партнерства повезује Охајо са Србијом „ради развоја двостраних односа са Сједињеним Државама“ Циљ програма је проширење учешћа Националне гарде у „јачању регионалне стабилности и грађанско-војних односа као подршке политици САД“.

НАТО је финансирао спровођење истраживања сеизмолошких активности југа Балкана, нарочито простора бивше Југославије (без Словеније, укључујући Албанију). Обично се слична истраживања спроводе пре постављања сеизмички осетљиве опреме (радара и сл.), магацина са експлозивним направама, гасовода и др.

У априлу 2013. је закључен договор са САД у области војно-обавештајне сарадње. Као резултат тога, за САД и НАТО је у Србији откривен приступ и контрола над свим војним структурама и ресурсима Србије.

јула 2013. Србију је посетила делегација Стејт департмента и Армије САД, на челу са генералом Мајкл Смитом. Он је у Нишу водио преговоре са представницима Војске Србије о развоју војне базе „Југ“, која се налази на територији општине Бујановац, нарочито о техничком опремању полигона и изградњи инфраструктурних објеката. База „Југ“ има статус националног центра за обуку јединица ради спровођења мултинационалних операција са задатком трансформације у регинални центар за обуку по НАТО програму Партнерство за мир.
] У јануару 2015., министар војни Братислав Гашић је потписао договор ИПАП, који представља прелаз на највиши ниво сарадње са НАТО за државу нечланицу алијансе. Разматра се широк спектар узајамне сарадње практично у свим сферама, где је та сарадња могућа. Конкретно се у документу налази тачка, која обавезује Србију да ради на поправљању НАТО имиџа са циљем добијања друштвене подршке за сарадњу са алијансом. У сфери практичне реализације тих тачака, генерал Дејвид Петреус, бивша глава ЦИА, у садашњем тренутку предводи инвестициони фонд, коме у Србији припадају проамерички ТВ канали ТВ Н1 и СББ, и који предузима кораке ради освајања још више ТВ простора.

Новембра 2015. у немачком Хохенфелсу спроведене су вежбе „Заједничка одлучност В“. Вежбе је организовала Европска команда Оружаних сила САД. Циљ вежби је био објављен као развој оперативног заједништва копнених војски при реализацији бојевих операција у многонационалној средини. У вежби је учествовало и 99 војника 21. пешадијског батаљона Друге бригаде Копнене војске Р. Србије. То су биле четврте вежбе сличне врсте, у којима је узео учешће 21. пешадијски батаљон РС. Укупно је у вежбама учествовало 4600 војника из 16 земаља, укључујући 10 земаља, чланица НАТО. Остали су били учесници НАТО програма – Партнерство за мир. Срби су увежбавали борбена умећа у „заједничким војним операцијама у многонационалној средини“, заједно са војницима из Албаније, Бугарске, Француске, Немачке, Литваније, Холандије, Норвешке, Румуније, Словеније, САД, Грузије, Црне Горе – „комплетан асортиман“ стратешки вероватних непријатеља Русије. У току вежби су се обрађивала војна дејства у условима „непријатељски настројеног становништва“. Укључени су сви родови војске – од копнене војске до авијације. На тај начин НАТО и „русофобски пакет“ увежбавају операције широког дејства против „агресора“, под којим се очигледно подразумева Руска Федерација. Приметимо још један узнемиравајући тренутак: официри остатка Војске Србије масовно проводе специфичну обуку у западним центрима.

Технички протоколи за СОФА – договор „О развоју сарадње и статуса сила у оквиру програма Партнерство за мир“ (ПфП/СОФА, Статус оф Форцес Агреемент), били су потписани од стране владе Александра Вучића у јануару 2014. и ратификовани од стране Скупштине у јулу 2015. Сада уместо Канцеларије за везу, НАТО може да формира у Србији борбене штабове, потврђује се „оперативна сагласност“ са НАТО (прелазак на стандарде, подударање војних доктрина, приступа, координација у војним дејствима, узајамна сарадња јединица итд.) учешће Србије у мултинационалним операцијама. Србија је дужна да дели са алијансом сваку информацију. Испада да је то толико висок степен „узајамне сарадње“ да отпада неопходност самог чланства у НАТО – сада ће формално приступање Србије НАТО пакту имати више психолошки него практични значај.

Од тог тренутка, Србија почиње да учествује у најмасовнијим вежбама са НАТО, укључујући и вежбе на граници са Русијом. 12-25. јула 2017. Војска Србије и Министарство одбране Србије су учествовали у НАТО вежбама заједно са Бугарском „Шабла 2017“, које су се проводиле на истоименом полигону Бугарске војске на обали Црног мора. Увежбавали су заједничко уништавање циљева у ваздушном простору ракетним системима противваздушне одбране[39]. Истовремено су се на полигонима Мађарске, Румуније и Бугарске 7-22.јула проводиле масовне вежбе НАТО «Сабер Гуардиан 17», у којима је учествовало 25000 војника из више од 20 земаља, са учешћем Војске Србије. Циљ вежби је био „повећање оперативног заједништва земаља учесница“ ради „подршке безбедности и стабилности црноморског региона“. 10. септембра 2017. Војска Србије и Национална гарда Охајо су, истовремено у Србији и Америци, проводили вежбе „Сајбер Тесла“.

Септембра 2017. Србија је постала члан војне групе Европске Уније – ХЕЛБРОЦ. Планиране су вежбе НАТО-Србија за октобар 2018.

Укупно је за последњих пет година Србија провела 45 вежби са НАТО и 6 са Русијом. 2017. Србија је провела 13 вежби са НАТО и 2 са Русијом. Александар Вучић није доделио Статус имунитета руско-српском хуманитарном центру у Нишу до данас.

Запажамо још један моменат: у српским медијима се појавила информација о војној подршци Србије америчкој политици спашавања Исламске Државе од уништења. Тако је лондонска организација Цонфлицт Армомент Ресеарцх од јуна 2014. до новембра 2017. спровела истаживање порекла наоружања које се налази у јединицама терориста Исламске Државе. На списку те организације Србија се налази на шестом месту , међу најзначајнијим земљама које су извор оружја за Исламску Државу [41]. „Хуффингтон пост“ преноси информације ФБИ да је брат српског председника Андреј Вучић „продао неколико стотина словеначких и аустријских пасоша Арапима и терористима ИСИС и Ал Каиде, који су из Београда одлазили у одређене акције у Француску, Енглеску и Немачку, а неки су отишли и у САД“.

Тако САД и НАТО заузимају Балкан за будућу конфронтацију са Русијом. Прецизније, у Србији се на највишем војно-оперативном нивоу спроводи „чистка од Русије“, јер је са нивоом ИПАП сарадње Србије са НАТО, Русија фактички доведена у мат позицију. Томе треба додати и скоро болестан прогон и уништење свега што може да представља опасност за НАТО. Као одговор на то Русија у Србији подржава актуелни режим…

КОСОВСКО ПИТАЊЕ

година је терминална фаза за решавање косовског питања. Стејт департмент је у свом саопштењу од 5. августа 2018. поводом ситације на Косову и Метохији, на жалост, први пут недвосмислено исказао у једној фрази: „пуна нормализација односа између Београда и Приштине неопходна је за регионалну стабилност“ [43]. Ако оставимо по страни питање измишљене регионалне стабилности – управо су САД те које праве констатан хаос у региону, важан је максимално јасно исказан захтев. Саветник „косовског председника“ Хашима Тачија, Блерим Шаља је 4. августа 2018. г. изјавио: „Преговори се морају завршити до фебруара 2019. године… Ми смо у очекивању великог споразума, који ће крунисати 21-годишњи процес… За нас је врло важно да нас Србија призна као независну државу, будући да је наш циљ чланство у УН… а ми то не можемо да урадимо без признања од стране Србије“.

Суштина преговорачког процеса који је од стране српске власти лукаво назван као формат Београд-Приштина, а од стране „косовских власти“ – као преговори Републике Косова и Србије, је беспоговорна предаја свих позиција Србије. Први корак је био споразум о интегрисаном управљању границом. Овај споразум је од стране претходне власти Бориса Тадића био само парафиран, тј. на документу постоје само иницијали директора преговарачке групе Борка Стефановића, али нема његовог потписа. Одмах после доласка на власт тандема Николић- Вучић, граница је постала реалност, укључујући убирање прихода царине од стране Приштине, што је прерогатива искључиво самосталне државе.

Кључна тачка која је означила предају Косова и Метохије, било је закључивање Бриселског споразума у априлу 2013.г. од стране Ивице Дачића и Александра Вучића. Суштина Бриселског споразума састоји се у томе да се власт Србије по сопственој вољи и у одсуству директне војне или друге претње одрекла полиције, суда и система одбране Р. Србије на територији читавог Косова и Метохије, укључујући и север. Север КиМ (општине Лепосавић, Зубин Поток, Звечан и Северна Косовска Митровица) где је већина српског становништва, до тог момента је био апсолутно недоступан сепаритистичкој Приштини.

У целом тексту споразума нема ни једног помињања Резолуције 1244 СБ УН, Устава и закона Републике Србије, нити има у било каквом виду помињања да су Косово и Метохија саставни део Републике Србије. Постоји само помињање „косовских закона„ а као централна власт се означава Приштинска власт. На тај начин се од стране Србије признаје законитост правног поретка, који функионише на Косову. Непостојећа, по косовском законодавству, Заједница српских општина (постоји Заједница косовских општина) дужна је да се упише у правни поредак „Републике Косово“. Револт српских представника по овом питању и оптуживање Брисела и Приштине је неодговарајуће. Напори режима Александра Вучића, који се сви силама труди да представи бриселски процес као стварање творевине која је аналогна Републици Српској или аутономији Срба на КиМ, као дим се развејавају у судару са текстом овог документа. У њему једнозначно нема ни једне могућности за двосмислена тумачења.

Подсећамо на још неке од основних чињеница.

У надлежност Приштине су предати: царина, општинска документација и катастарски подаци, утврђена је међународна узајамна нострификација диплома Србије и Косова, Приштина је добила сопствени међународни телефонски број +383, уништена је последња физичка препрека за улазак албанских јединица на север Косова – „Парк мира“ на месту реке Ибар, који дели јужни и северни део Косовске Митровице. Управо је Београд тражио да Срби са КиМ узимају пасоше „Републике Косово“ где се, осим грађанства „РК“, сви становници означавају као „косовари“. При томе Александар Вучић окривљује српске представнике са КиМ , укључујући и црквена лица, који критикују његову политику „да критика долази од оних који имају косовске пасоше“.

У новембру 2013.г. Вучићев режим је извршио незаконити притисак на српско становништво покрајине, приморавајући га да узме учешће на изборима „Републике Косово“ по њеним законима. Тада су Србима претили губитком социјалних давања из Србије, губитком посла итд. Избори су били нелегални, директно нарушавајући сувернитет Р. Србије. Срби са севера Косова су огранизовали његов бојкот, који је био сломљен од стране владајућег режима из Београда. Тада је, како проистиче из званичног саопштења ДСС, Александар Вучић чак тражио од НАТО пакта, да му дозволи да уђе на КиМ како би дисциплиновао непослушне Србе.] Подвлачимо: од 2012. године до данас, на територији Косова, уз сагласност српских власти, спроводе се искључиво избори „Републике Косово“.

Затим, власти у Београду оснивају сопствену странку под називом „Српска листа“, као противтежу ранијим српским вођама. У странку су ушли људи сумњиве прошлости, укључујући и криминалну, некадашњи ватраогасци и полицајци. Њихова главна одлика је потпуна оданост и потчињеност Београду. На основу резултата парламентарних избора у „Републици Косово“, Српска листа је ушла у „косовску скупштину“ и дала је свој глас за избор Рамуша Харадинаја за премијера (септембар 2017.). Тако је „Српска листа“, као политички експонент Александра Вучића на Косову, ПОМОГЛА Харадинају да постане премијер. Притом је против Харадинаја држава Србија још 2006. године објавила потерницу због злочина који му се стављају на терет. Следствено, као противтежа угледним српским лидерима са КиМ, Александар Вучић је формирао политички симулакрум – Српску листу – са оперативним задатком уништења сваког другог облика политичког деловања Срба.

Изузетно важно је истаћи да „Српска листа“ не постоји као политички субјект парламентарног живота Србије. „ Српска листа“ је регистрована као политичка партија „Републике Косово“, што значи и у складу са законима „Републике Косово“, што је јасно и истакнуто у Статуту „ Српске листе“: „Политичка партија Српска листа региструје се у складу са Законом о политичким изборима Н003-Л/073 Републике Косово“. Уочи локалних избора у „Републици Косово“ на јесен 2017. године, шеф канцеларије РС за Косово и Метохију, Марко Ђурић, изјавио је: „Локални избори на Косову и Метохији имају национални значај, зато држава Србија на тим изборима подржава јединствену Српску листу“ [48]. Српска власт у лицу Вучића и његових сарадника уклонила је друге, веома ефикасне политичке лидере Срба на Космету (пре свега мислимо на Марка Јакшића) и политичке органе које су они створили (Скупштина Аутономне покрајине Косово и Метохија), уништили су групу бранилаца моста (преко реке Ибар, која је делила албански Јужни и српски Северни део Косовске Митровице). Да истакнемо да је убијен Оливер Ивановић, један од српских лидера са Косова и Метохије који је имао ауторитет. Истрага, као што се могло и очекивати, није донела никаквих резултата ни после седам месеци. „Грађанска иницијатива“, партија Оливера Ивановића, одликовала се постојањем партијске инфраструктуре, што јој је омогућавало да постане алтернатива „Српској листи“.

Руска странка „Јединствена Русија“ је посредством свог генералног секретара, Сергеја Железњака подржала „Српску листу“. Касније се С. Железњак трудио да ствар извуче, али је ствар већ била одрађена: у кључном моменту „Српска листа“ је добила високопозиционирану руску подршку. Та информација је обишла цео Балкан. Али покушај да се ситуација врати уназад, ипак није наишла на одзив у владајућим медијима.

На тај начин је Александару Вучићу пошло за руком да на Косову уништи институционални државни и ванинституционални систем заштите српских националних интереса. Власт Александра Вучића за шест година није ништа предузела за повратак 250.000 Срба протераних са КиМ, а њихова „заштита“ састоји се у предаји у канџе албанских криминалних група и бивших вођа ОВК. Србија не зна ништа горе у историји решења „косовског питања“ од Бриселског споразума. Све горе наведено има јасна обележја државне издаје и националне капитулације.

Осим конкретно-политичких момената, у деловању садашњег режима може се пратити јасна стратегија у области утицаја на националну свест. Из Александра Вучића зрачи нихилизам и банализација проблема у односу на Космет, пре свега одрицање ванвременског и немерљивог духовног значаја покрајине. По његовим речима, одрицање од Космета је потребно (у различитим формулацијама – „решити проблем“, „не остављати за касније“) јер „ми тамо већ више ништа немамо“  (?!); „у име будућности деце“; „да деца не би морала да ратују“ . Никакве деце тамо неће ни остати, јер сви већ одлазе из земље – „зашто онда чекати, док нико не остане?“. Косово треба предати сада, „како за 40 година не би ратовали већ за Врање“ . Бујица несистематичних, узајамно противуречних претњи, застрашивања и дезинформација, такође се просипа као из џака.

Вучићева изјава поводом Резолуције 1244 представља врхунац апсурда, али истовремено и показатељ његових истинских намера: „А ко ће се то усудити да их пита шта пише у тој Резолуцији, а нигде не пише Србија, него само Савезна Република Југославија“. Да ли је потребно напомињати да је Србија наследник СРЈ, да је то у потпуности правно верификовано, али председник Србије зна боље од свих осталих „шта пише у тој Резолуцији“ и да се „Србија не помиње“. Српска власт тежи да уништи саму суштину српства – а то је Косовски завет, ослободилачка традиција, која претпоставља могућност покорити се јачем привремено, но увек чекати моменат када је могућно почети борбу за слободу. По питању Косова власт приморава Србе да се сами потчине непријатељу, то јест, да сами нанесу разарајући удар по свом националном бићу.

Ствар се не ограничава на хаотична избацивања бујица претњи и фалсификата. Управо српска власт, а не Приштина, која само следи трајекторију Београда, постаје иницијатор провокација. Тако је историја са „ритуалним возом“ (са иконама, натписима „Косово је Србија“ на многим светским језицима) који је иницирао Београд, имала за резултат само то да су специјалци РОСУ први пут прешли на територију севера Космета, док се раније нису на тако нешто усуђивали (воз до Косова ионако није ни стигао и отпутовао је у заборав). Север Космета је Бриселским споразумом предат институционално, а „инцидент са возом“ га је предао директно у руке казненим јединицама.

Историја са хапшењем Марка Ђурића, окарактерисана као невиђено понижење, имала је у позадини ту чињеницу да је само 24 часа после тога истекао рок приштинске забране Ђурићу да посећује Космет. Власт која је на преговорима у Бриселу предала све могуће, не може да сачека 24 часа због посете чиновника, која практично нема никаквог значаја. Напетост од 4. августа 2018. године иницирао је Београд – та напетост је изазвана тиме што је „Српска листа“ у складу са инструкцијама Вучића управо 4. августа морала по Вучићевим инструкцијама, без усаглашавања са Приштином, да представи некакав пројекат „Заједнице српских општина“, на шта је Приштина одреаговала слањем групе за брзо реаговање под покрићем КФОРА изигравајући наводну вежбу.

Приштина методично и доследно добија на преговарачком процесу све што зажели. Београд јој у томе помаже сопственим провокацијама ради реализације договора на локалу, пошто би тако нешто у једностраном поретку, само од стране Албанаца, изазвало оштру реакцију Срба на Космету. Притом Вучић непрестано изиграва жртву. Дакле, ко ствара проблеме?

Дозволићемо и ми мало себи да будемо у патетични. У случају толико хитног „разграничавања са Албанцима“ по Вучићу (то јест, предаје Космета), под претњу ће бити стављена будућност Русије. Као прво, на Косову се налази база „Бондстил“, једна од највећих база САД и НАТО пакта у свету. Борци у украјинском оружаном сукобу почели су се припремати у кампу Бондстил још 2010. године. Ко може гарантовати да то не траје све до данас, зарад неког другог сукоба на постсовјетском или руском простору? Као друго, Албанци никада нису били посебно религиозни, а сада су у Албанију и на Косово стигле вехабије, исламски екстремисти са Блиског Истока.

Сада већ приближно 30% Албанаца на Космету припада присталицама радикалних грана ислама, на Космет је стигла Ал-Каида која се овде утврђује озбиљно и на дуг период. Од Приштине до Москве је 2 сата лета авионом. Као треће, као и раније функционише глобална нарко трговина која иде из Авганистана, преко Бондстила даље у Европу, и која дистрибуира наркотике кроз Европу. Где су гаранције да наркотици отуда не стижу и у Русију? И као „шлаг на торту“ – у Бондстилу постоји медицинска клиника, једна од најкрупнијих у Европи… Признавање независности Косова од стране Србије зацементираће ситуацију и омогућити јој да се расцвета у пуном сјају: наркотици, црна трансплантологија, терористи, свеприсутни албански наркокартели – поздрав из „Републике Косово“…

„Република Косово“ пуном паром ствара сопствену армију – не специјалну јединицу, макар она била снабдевена најсавременијим оружјем, опремом и војним инструкторима. Не, ради се управо о армији, способној да води одбрамбене и офанзивне операције на широком делу фронта, укључујући и ваздушни простор. „Република Косово“ има војни споразум са Албанијом (2013) који дозвољава да једна страна може стационирати армију на територији друге. Могуће је смело спојити војне потенцијале, укључујући и резервни састав Албаније и „Републике Косово“ и присајединити инфраструктурне, позадинске пројекте Албаније и Косова. Све то уз садејство, узгред, владе Србије – јер изградња ауто-пута Ниш-Приштина у Србији спада у ред националних приоритета. У случају да Оружане снаге Албаније буду пребачене на Косово, уједињене албанске снаге могу достићи бројност од 20 хиљада војника. Међутим, узевши у обзир и резервисте, те снаге могу значајно да превазиђу бројност од 120 хиљада војника. Супротставити се таквој армији не може ни једна земља у региону.

Важна ствар је и геостратешки значај севера Космета. Са висова Мокре Горе (2100 м) на чисто српском простору Ибарског Колашина (општина Зубин Поток) у правцу југа може се контролисати цела котлина Метохије и западни део Космета до границе са Албанијом и до Шар-планине на граници са Македонијом. Северно од те тампон зоне српског етничког простора простиру се котлине и висоравни рашке области (такозвани Санџак) – кризног региона, које су насељене са 80% исламизираним Србима, које данас зову Бошњацима. Бошњаци истичу захтеве за одвајање од Србије. Преко Косова и Метохије пролази најкраћи пут који повезује источну Србију (Ниш) и Црну Гору.

Ту се налази велика акумулација Газиводе на реци Ибар (вода из Газивода користи се за функционисање термоелектране „Обилић“). У Ибарском Колашину налази се и једно од главних чворишта за расподелу електричне енергије у Србији, налази се поменута термоелектрана „Обилић“, рудици угља, српска телекомуникацијска компанија, као и извор реке Ибар, која повезује област са центром Републике Србије. У случају да север Космета пређе под контролу албанских сепаратиста, под њихову контролу ће доћи и јужна падина планине Копаоник (2017м) – а како кажу представници НАТО пакта – ко влада Копаоником, влада целим Балканом.

Да истакнемо и веома индикативну чињеницу, да је у периоду Другог светског рата нацистичка Немачка оставила у саставу Србије север Косова и источно Косово (Ново Брдо). Руска Федерација је радије затворила очи на ту чињеницу да је Вучић по Бриселском споразуму из 2013. године одузео од Срба више него што су то урадили нацисти. Бесмислено је сада говорити и подржавати некакво разграничење под којим се замагљено подразумева остављање севера Космета у саставу Србије. Те речи нису испуњене смисленим садржајем. Вучића треба оцењивати само по делима: а дела се огледају у предаји севера Космета Албанцима. И вратити назад ситуацију при тренутној расподели снага није могуће.

Такозвани „Великоалбански пројекат“ подразумева не само овај или онај вид уједињења Албаније (на територији на којој сада НАТО планира изградњу своје базе), „Републике Косово“, југа Србије (општине Прешево, Бујановац, Медвеђа), Македоније, дела Црне Горе – већ такође и спајање албанског сегмента (који се сада трансформише у изразито вехабијски) са радикално-исламистичким деловима Босне и Херцеговине. Ради спајања „зеленог коридора“ Косова и Босне и Херцеговине, био је неопходан пад севера Космета – та препрека је превазиђена потписивањем Бриселског споразума.

Али „Велика Албанија“ се не ствара из љубави према уметности. Ради се о Јадранско-Јонском коридору НАТО, о стварању инфраструктуре за пребацивање војне алијансе са слабог јужног крила у Централну Европу (Француску). У вези с тим, форсира се повезивање Тиране и Приштине, и Приштине и Ниша. Пројекат ауто-пута Приштина-Ниш нема никаквог економског смисла ни за Србију, ни за регион. Смисао лежи искључиво у војно-оперативној области стварања транспортних коридора за пребацивање армије и технике НАТО у централну Европу.

Српски народ су делимично успели да дезорјентишу. Захваљујући информативној блокади скривају се истинске размере онога што се одиграва на Косову. Међутим, наведене чињенице скупа узете стварају парадигму: све наведене мере носе изразито и дугорочно антисрпски и антируски карактер. При том је темељ проблема створила српска власт.

Александар Вучић воли да говори о беспоштедним чињеницама и бројкама: „Њих (Албанаца – аутор) ће бити све више. А бројке су овде, као и свугде, неумољиве. Њих је све више, нас је све мање. Али бројки овде нема, већ само патетично скрштање руку. Неумољива је друга чињеница: огромни наталитет међу Албанцима на Косову – данас је чист мит. Срби са Космета тврде да тамо нема више од 800 хиљада Албанаца. Међутим, и изборни резултати показују да се у бирачким списковима региструју Албанци из Албаније и Македоније.

Низак одзив Албанаца на изборима у реалности значи да њих једноставно нема на Косову. Срба на Косову има 130 хиљада и још 250 хиљада протераних, то је укупно 380 хиљада Срба, којима треба додати Горанце, Турке, Хрвате и Цигане. Укупно неалбанског становништва има најмање пола милиона. Ништа мање неумољив факт представља тежња за одласком албанске омладине са Косова, са жељом да се никад не врате (на Космету лепо живи само врхушка бивше ОВК, за све остале су животни усови неподношљиви, довољно је слушати отворене разговоре Албанаца када се не плаше последица). Млади Албанци одлазе са Космета у већем броју него што одлазе Срби из Србије.

Код Албанаца се урушава традиционална патријархална породица и раније вредности. Младе Албанке су данас више орјентисане на живот по европском обрасцу, рађање је код њих спало до нивоа 2-3 детета, притом је наталитет Срба на северу Космета већи. Заиста, наставља се процес куповине српске земље од стране Албанаца. Али земља у већини припада Србима, а они је радије предају Српској Православној Цркви, како не би пала под власништво Албанаца. Поред тога, сваки Србин избеглица, који живи у граду, једва чека моменат када ће из стана од 40-50 квадрата, без парчета земље, моћи да се врати у своју кућу од 250-300 квадрата, са хектарима своје земље.

И на крају, конкретне бројке: приближна вредност ресурса на Космету оцењује се између 6 и 8 хиљада милијарди долара. Против предаје Косова залажу се практично сви – Српска Православна Црква, која је на крају чврсто исказала своју позицију: да је „једино оптимално решење за Косово и Метохију – његов останак у саставу Србије“; научна и друштвена елита, народ. Од стране Цркве и патриотске елите разрађује се модел нове идентитетске солидарности, није случајно Космет увек био вектор сједињавања духовне и егзистенцијалне компоненте народне душе.

У том светлу, напори садашњег режима изгледају као жалосна издаја и то ни код кога са здравим разумом не изазива сумњу. Власт има само један излаз: одустајање од обећања која су дали Западу и оштра промена унутрашње политике и спољнополитичког курса. Међутим, то је тешко изводиво имајући у виду да до овог тренутка ни у једној области државног управљања и политике нема ни једног параметра који указује – не на спровођење – него макар и на жељу за спровођењем самосталне политике.

Узроци неуспеха Русије у Црној Гори

Први признак серије неуспеха спољне политике Русије на Балкану постала је Македонија – услед потпуног одсуства узајамне везе са невеликим али још увек постојећим српским, па и самим македонским корпусом. Пошто је главни циљ САД, који треба апсолутно јасно распознавати – доминација и експлоатација ресурса, апсолутно није било никаквих шанси за реализацију пројекта „Јужни ток“ преко Македоније. У Македонији је извршен преврат, на власт је стигла јасно проамерички изражена влада на челу са премијером Зораном Заевим. Македонија је 12. јула 2018. године добила званичан позив а 25. јула 2018. је почела званичне преговоре за ступање у НАТО пакт. Ситуација у Црној Гори јасно и хрестоматично демонстрира узроке пропасти руске спољне политике у том смеру.

Подршка корупцијско-криминалном и дубоко антисрпском режиму Мила Ђукановића представља сурогат садашњој подршци Вучићу, без обзира на то што су у Црној Гори позиције Русије изгледале неразрушиве због руских инвестиција у разним секторима привреде. Интересантно је да сам Мило Ђукановић никада од Москве није скривао своје проевропско и пронатовско усмерење, о чему се током низа година директно није либио да говори директно и недвосмислено. Приступање Црне Горе НАТО пакту никако није могло бити изненађење, процес се одвијао поступно и динамично после одвајања Црне Горе од Србије 2006. године, да додамо, уз референдум који је Москва подржала.

Потом су сви стадији приступања вршени потпуно отворено. Црвени картон је морало бити прихватање програма МАП – финалног стадијума у припреми приступања земље НАТО алијанси. Управо је МАП сигнализирао да је процес бесповратан – била је то последња могућност да се бар укаже на своје интересе. Али прихватање МАП-а је игнорисано од стране Русије са запрепашћујућом хладнокрвношћу, исто као и приступање Црне Горе алијанси, које је заувек одсекло Русију од Јадрана. Хваљени прагматизам у четвртфиналу је претрпео пораз од прорачунате и неумољиве западне стратегије, притом потпуно отворене.

Пре свега, нема разговора са јавношћу (српском!), нема стварања и подршке друштвеним некомерцијалним организацијама – иако западна страна демонстрира јасну структуираност и систематичност приступа у наметању своје воље „деактивираном“ и пасивизираном становништву. Запад са својим невладиним организацијама проникнуо је до капиларног нивоа у све сфере друштвеног живота, пре свега у образовању и медијима. Западне невладине организације увек подржава тешка артиљерија дипломатије, медија и различитих фондова. Никоме није јасно руско одустајање од такве делатности а позивање на одсуство финансија само јача сумњу елите и јавности у неспособност и слабост, у одустајање од региона, непрофесионализам и неумеће да се адекватно и што је најважније, правовремено – реагује на изазове.

Русија буквално демонстративно одриче неопходност и значај разговора са јавношћу, са народом – коме на званичном нивоу исказује само слаткоречиве хвалоспеве. Апсурдност ситуације огледа се у томе што су људи који се топло односе према Русији и Русима, у Црној Гори и сада у апсолутној већини. Међутим, то је у потенцијалу, на нивоу осећања и живота уопште. Али, ако потенцијал не налази излаз и подвргава се тоталној обради са супротне стране, он се гаси.

Као прво, нема елементарне заштите људских права. Тако се, на пример, сада у Црној Гори 30% становништва декларишу као Срби, али они су присутни само у 3-5% државних институција. То је јасно изражена национална неравноправност! Али, ћути Београд, ћути и Москва. Тако се умртвљује потенцијал природног отпора у борби за национална и људска права. Иако се тај вид заштите од стране Београда (овде, авај, не треба ништа очекивати), а посебно Москве, пошто се ради о међународном праву и заштити људских права, мора односити на цео српски национални корпус: у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Македонији, Хрватској, на Косову и Метохији. Овде је важно позиционирати се као принципијелни заштитник, преузети адут од Запада и надиграти га.

Као друго, важно је како је тај потенцијал представљен на институционалном нивоу – а овде су патриотске снаге разбијене, слабе, немају материјално-техничка средства. Патриоте се подвргавају притиску и прогону а понекад и баналном поткупљивању. Они сами и њихове породице, које заузимају иоле значајније функције, налазе се у веома осетљивом и зависном положају, а огромна већина је оптерећена битком за пуко преживљавање породице. Савремене изборне технологије дозвољавају да се изабере било ко. Народ или гласа за обећања, која се потом крше, или се просто користи административни ресурс (сви државни службеници обавезни су да гласају да одређену опцију, што се проверава, а директан ризик је – губитак посла).

На крају побеђује агентурна креатура Запада, која се, у резултату системског рада пропагандног, репресивног, партијског и другог апарата, представља као демократска власт. Али она није таква. Одбијање да се схвати иманентни карактер и вектор делатности сличне власти, води до догматске и апстрактно морализоване тезе о „раду са сваком влашћу“. Али, према тој логици мора се „радити“ са Бакиром Изетбеговићем, Зораном Заевим, Хашимом Тачијем и Рамушом Харадинајем! Истина, они ће пре свега одбацити несхватљиви „рад“ Русије као потпуно непотребан. Власт корупцијско-криминално-агентурног типа створена је ради решевања других задатака, а не за сарадњу са Русијом, зато у овом случају „рад“ и изгледа искључиво као неуспех руске стране.

Постоји на Балкану и власт друге врсте: народ гласа поштено, демократски, за власт, али специфичну власт. Тако у Хрватској све време после распада Југославије постоји потпуно демократски изабрана пронатовска и неоусташка власт. На том фону коначна куповина хрватске трговачке компаније „Агрокор“ од стране Русије – у суштини представља моћан уплив у хрватску привреду. И то је за сада једина успешна акција Русије у региону.

Но, вратимо се Црној Гори. У суштини, само на ентузијазму се продужава активност неколико малих и раздробљених политичких група, појединих представника интелектуалне елите и јавности, патриотских интернет портала – али, читав низ таквих је већ прекинуо свој рад због немања елементарних материјалних средстава за рад. У Црногорским условима још се ради о више него скромним средствима, међутим, у тешким социјално-економским условима и то постаје проблем. Чак и најупорније и најодлучније присталице Русије осећају се као равнодушно одбачене. Резултат је следећи: сада је наступио тренутак када у Црној Гори ни једна политичка партија, значајнији друштвени покрет, није пријатељски расположен према Русији, штавише, апсолутна већина је на антируским позицијама. Руска линија заснива се (тачније паразитира) на ентузијазму, личним средствима и вољи појединаца.

Понављање црногорског модела у Србији

Срби су једини народ на нашој планети толико духовно повезан и орјентисан на Русију. У XВИИИ веку руско присуство је било веома јако изражено преко Православне цркве, језика и образовања. У XИX веку је сачувана политичка орјентација на Русију, која је пружала помоћ у јединственом и најмоћнијем анти-турском устанку у Европи – под руководством Карађорђа (1804-1812). У то време српску нацију конституишу три главна сегмента: национална идеја (идеја националног ослобођења и уједињења свих Срба), у складу са тим, она има јасан државотворни стваралачки вектор (изградња независне српске државе) и војну компоненту (српска армија је кључни војни фактор на Балкану, што је очигледно потврђено у периоду Балканских ратова).

Међутим, крајем XИX века одиграо се догађај који је у следећих 150 година оставио дубок траг разочарења, чија је реприза и данашња ситуација. После Сан-Стефанског мира, само за три месеца, на Берлинском конгресу 1878. године Русија је под притиском Енглеске и Немачке панично променила позицију победника у позицију побеђеног у рату, практично предлажући Србији да сама исплива како зна и уме. Русија се сагласила са предајом Босне и Херцеговине Аустро-Угарској – тамо је одмах започет процес етноинжеринга (култивисање муслиманске нације и даље покатоличавање Срба, Срби-католици се у резултату вештих манипулација Ватикана и власти претварају у Хрвате-католике). Као резултат такве политике, порастао је утицај Запада на српско друштво. И већина српских интелектуалаца је стицала образовање у европским престоницама – Бечу, Паризу, Берлину.

После раскида односа Југославије и СССР 1948. године, почиње вишедеценијски период доминације САД и Запада. Тада се у области друштвене свести спроводи дубока индоктринација. У интелектуалној средини се јавља негативан однос према присуству Русије на Балкану. Прво је стварање Југославије са интегралистичком југословенском идејом зауставило развој српске националне идеологије, потом је успостављање комунистичког система 1945. године означило поход на српски национални идентитет уз истовремено јачање проамеричких, прозападних расположења са обрачунавањем над неистомишљеницима, пре свега са русофилима. Услед тога српска елита у периоду титоизма у Југославији у огромној већини уопште није гајила симпатије према Русији (СССР).

Срби, којима је толико потребна обнова наслеђа развоја националне идеологије, која је прекинута историјским процесима, сада су пред новим изазовом – а то је рад западног фактора у области свести. Запад дефинише стање свести као главни критеријум успешности свог рада, и због тога су толика средства бачена управо у област пропаганде. Тако, на пример, у овом тренутку, Конгрес САД је за период 2018-2019. године издвојио 250 милиона долара „Фонду за супротстављање руском утицају“ на Балкану, и тежиште рада се сада премешта у област медија. У Србији се планира формирање „Центра за медије ради борбе против руских дезинформација“ и центар ће се бавити антируском пропагандом и преорјентацијом друштва према САД, ЕУ и НАТО пакту. У тој делатности учествује и сектор НАТО у Бриселу за друштвену дипломатију, као и НАТО канцеларија за везе са Београдом. Финансирање ће се остваривати путем Атлантског савета, немачког Маршаловог фонда, НЕД, и америчке команде у Европи (УСЕУЦОМ).

Као одговор од стране Русије, у Србији је прекинут рад информативно-аналитичког и јавног деловања балканског одељења РИСИ и „Катехона“. Последње је било угашено српско одељење „Фонда стратешке културе“ (ФСК) – вероватно најјачег оружја руске „меке силе“ у региону, који је обједињавао више од 50 водећих научника и аналитичара Србије и Републике Српске, који је бескомпромисно стајао на позицијама заштите Републике Српске и Косова и Метохије. Утицај српског ФСК је био чисто математички мерљив: пуни корпус његових материјала редовно је преузиман од стране свих српских патриотских издања у региону (Србија, Република Српска, Македонија, Црна Гора) а делимично и у водећим медијима!

Веома карактеристичан је тренутак прекида делатности српског ФСК са руске стране: прелазак Вучића у терминалну фазу „решавања косовског питања“ и кључни предизборни период у републици Српској, у којој се одвијао други покушај „обојене револуције“. Лидер српске дијаспоре „Род“ Драган Станојевић указује на резултате настале ситуације: САД преузимају медије, медијско пространство се чисти од руског присуства, а преостали, формално руски „Спутњик“ (у коме ради искључиво локална екипа) спроводити прорежимску (партијску) уређивачку политику.

У Русији нема поимања тога колико су се Срби под нападом Запада показали повезани са Русијом. Независно од тога да ли Русија зна или не зна, Запад дефинише српску националну свест, народну свест – као иманентно проруску, русофилску. За Запад појам „српски национални“ неодвојиво укључује у себе тај базни сегмент. Пресуда је неумољива: такво стање ствари не сме се оставити у својој залеђини. Због тога борба са Русијом обавезно мора да подразумева и борбу са српском националном свешћу.

Вучић ради на бекству од националног идентитета. Ради се о уништењу свега духовног, културно вредног за Србе. Без предлагања алтернативе, акценат се једноставно ставља на уништење. И Вучић главну препреку види у српском идентитету, он главни рад спроводи у области националне свести, у правцу стварања „национално неутралне“ Србије.

Руска Федерација је пружила маркетиншку подршку Српској напредној странци, посебно у периоду избора. Неколико дана уочи последњих председничких избора у Србији руски председник В.В. Путин је примио председничког кандидата Александра Вучића. Самим тим је, нема сумње, обезбеђена победа Вучића у првом кругу, иако су до тог момента постојале основане сумње да ће Вучић победити у првом кругу – да није победио у првом кругу било би то озбиљно урушавање ауторитативног усмерења његовог режима. Међутим, зарад победе пуштене су у погон апсолутно све мас-медијске снаге, партијски фактор (владајућа партија наступа више као армија него као демократски орган) и „руски фактор“. У свести српског човека изникла је формула „иза Вучића стоји Русија“, формула о беспоговорној подршци Русије лично Александру Вучићу – без обзира да ли је постојао такав циљ или не. То је Вучић касније искористио као индулгенцију од Русије на сва његова каснија дејства.

Само што реалност почиње сувише очигледно да руши ту парадигму и она почиње да се „урушава“ – следи „руски марш“ – обезбеђење изјава и материјала у медијима са руске стране, неопходних за „унутрашњу поправку“ Вучићевог лика као „патриоте и проруског политичара“. Сличне мере су политичка директна ињекција адреналина у срце.

На том фону појава руских представника, који се буквално одушевљавају Вучићем, код српске интелектуалне јавности, а поготово обичног народа се доживљава као изругивање. Притом подршка понекад добија комичну форму. На пример, руски амбасадор Александар Чепурин је у периоду Светског првенства у фудбалу изјавио да је «…само један човек чврсто веровао у победу Русије над Шпанијом – Александар Вучић. Мене је запрепастио његов оптимизам по том питању, приликом нашег разговора 29. јуна. И он није погрешио!. То јест, у читавој екумени, укључујући и руске навијаче, тренере, саму репрезентацију, ако изузмемо Александра Вучића, нико није веровао у победу руске репрезентације?

Из овога следи да се у српском друштву у овом тренутку, једно од главних питања може поставити на следећи начин: зашто српски народ мора да доживљава подршку криминалном и антинационалном режиму као нешто што се подразумева? Непринципијелна подршка Москве Вучићу изазива још оштрије неприхватање, разочарење и раздраженост. Према здравој логици, нико није обавезан да схвата и прима подршку неоколонијалном јарму. Али здрава логика не функционише. Тако, на пример, режим Бориса Тадића у руским медијима често се тумачио као антисрпски и антируски. Међутим Вучићев режим, који не само да је наставио по линији Тадића у свим правцима, него његова политика носи још екстремнији карактер, тумачи се као „проруски“ режим.

У стварности се сва разлика између Вучића и Тадића огледа у томе што су мудри Вучићеви англосаксонски саветници схватили – да би направили искорак и предали Косово – мора се играти на руску карту.

Зашто се руски представници осећају и понашају тако „опуштено“? Зато што су уверени, што и одговара стварности – у „неразрушиву и непромењиву љубав Срба према Русији“. Због тога, било каква дејства да се предузму, њима се чини да је то неисцрпан ресурс. И на њему се може „опстајати“, да не кажемо тачно – паразитирати – још веома дуго. Међутим, стварност показује да је тај ресурс не само исцрпљив, него се исцрпљује директно пред нашим очима. Тако је посета В.В. Путина војној паради у Београду 2015. године изазвала огромну подршку српског друштва. Још тада, уочи парламентарних избора у Србији, било је неколико опозиционих политичких партија које се отворено декларишу не само као патриотске и суверенистичке, него и отворено проруске.

Не улазећи у анализу карактера и мотива њиховог деловања, констатујемо чињеницу да је таквих партија и покрета 2015. године било неколико. И сви су они, у овој или оној форми, тражили подршку Москве. Међутим, историја се завршила познатим резултатом – консултацијама у америчкој амбасади. И практичним нестанком проруског дискурса из политичке делатности опозиционих суверенистичких партија. Тај дискурс остаје само номинална фасада.

И тако, проруских, па и друштвених, суверенистичких партија у Србији данас практично нема, њихово постојање се своди на ниво статистичке грешке. И то се у Србији доживљава као директан резултат подршке Александру Вучићу лично и његовом политичком курсу, од стране Русије. Можемо спроводити бесконачна квазиоправдања зашто је то тако, али резултат говори сам за себе. Не постоји инструментализовано изражавање линије реалне руско-српске сарадње, а ауторитет и образ Русије међу Србима се озбиљно подрива.

Али, процес се на томе не зауставља. „Русофилска линија“ наставља своје постојање, спуштајући се искључиво на друштвени ниво – научну и друштвену елиту, коју чине заправо појединачни представници, који такође немају одговор на логично питање – зашто Русија подржава политику коју је створио Запад, а коју спроводе СНС и Александар Вучић лично? Притом се указује на коришћење „вучићевског агитпропа“ без преседана – за њега раде сви мас-медијни ресурси који постоје у земљи, који врше невероватни информативни притисак, док је супротна тачка гледишта представљена само на невеликим патриотским сајтовима, што представља директну аналогију са ситуацијом у Црној Гори.

За руску публику однос српског друштва према Александру Вучићу може се изразити у једној фрази: Вучић је Чубајс из 90-их година који води агресивну, циничну и беспоштедну борбу са сопственим народом. Но, „иновација“ екипе западних саветника Александра Вучића, међу којима се налазе и Тони Блер, као и бивши амерички амбасадор Вилијам Монтгомери (који је одиграо кључну улогу у формирању Српске Напредне Странке), огледа се у томе што сви без изузетка крупни медији у релативно високом степену, подржавају имиџ Вучића као патриоте и русофила, који има личну подршку руског председника. Фигуративно се изражавајући, агресивна денационализација српске самосвести спроводи се под покрићем руских МИГ-ова и под портретима В.В. Путина.

Успут да истакнем да дефинисање Руса као „браће“, које се често чује из уста српског председника, не треба да доведе до заблуде: са ништа мањом страшћу он браћом назива Бугаре, Немце, Турке («Турци су нам такође браћа, као и Руси»), Арапе («Арапи – моја браћа»). А са Азербејџаном он води преговоре о „енергетици, о ТАНАП и ТАП (гасоводима), о изградњи гасног конектора са Бугарском, какав удео може у будућности очекивати Србија из Шах Дениза (налазиште гаса) или других гасних налазишта ради диверсификације испоруке гаса…“.

Пошто огроман део гаса Србија добија из Русије, овако упорни напори на диверсификацији испорука гаса не могу да не наведу на закључак о проамеричкој, а не проруској политици. Да поменемо, у том смислу, и да Вучић не признаје територијалну целовитост Руске Федерације – он не признаје Крим у саставу Русије – што је последњи пут било потврђено приликом сусрета Александра Вучића са П. Порошенком, 13. јуна 2018. године. Вучић је подвукао „непризнавање једнострано проглашене независности Крима“ и „подршку територијалној целовитости Украјине“. Солидаришући се са Украјином, Срби се не могу солидарисати са Србима из Хрватске, Црне Горе, Македоније, Косова и Метохије. На тај начин се српска власт везује за политичку орјентацију која је у потпуности супротна српским националним интересима.

Појављује се парадокс: са једне стране руски представници апелују на братска осећања и духовно јединство народа, вероватно схватајући да управо народ и народни дух представљају јединствен ресурс и ослонац за Русију. Но, са друге стране, у реалној политици Руска Федерација је прешла на виши ниво сарадње са човеком који пропагира антисрпски идентитет.

Логично је да се код представника српске јавности и научне елите појаве питања: на кога се односи заправо „руско-српска сарадња“? Подржавајући режим, управо режим, ми екстремним темпом губимо подршку и поверење читавог друштва и искључујемо и најмању могућност инструментализације истинске руско-српске сарадње.

Међутим и парадигма личне подршке неизбежно сама себе исцрпљује. Очигледно да заједничка заседања, сусрети, протоколарне изјаве итд., више не производе велики утисак. Оне остају практично туристичке посете А. Вучића Русији, чији се резултати чак и не оглашавају. То јест, и тај простор за утицај се скупља као шагринска кожа.

Као резултат подршке режиму Александра Вучића дошло је до отуђења:

1) институционалног дела српског друштва – опозиције (политичких партија и организација),

2) неформалних, али утицајних група (интелектуалне елите, друштвених делатника),

3) дела народа, посебно омладине, која ситуацију види незамућеним, чистим очима.

Размотримо још два веома важна момента.

Први – то је доживљај српског друштва – оштре осуде протеста против Вучића од стране Русије, после његове победе на изборима у априлу 2017. године. Као прво, сама руска амбасада се моментално умешала етикетирајући протесте као „просорошевске“. Протести су највероватније и били такви. Пошто су, обратимо пажњу, они одржани после избора када је Вучић већ одржао победу, а не пре тога, што би било сасвим логично. Организација протеста после избора носи, подвлачимо, искључиво упозоравајући карактер, који представља демонстрацију силе. Али овде се не ради о карактеру протеста. Амбасада русије „избацује“ тезу о злоупотреби протеста од стране Сороша (заборављајући или не знајући да Александар Вучић успешно сарађује са сином Џорџа Сороша, срео се са њим неколико пута), али у каквим условима: кад ни она сама нема никаквог утицаја на политичке процесе и на медије.

Званични представници Русије лепе етикете иако чак и овлашан поглед на социјално-економску и политичку ситуацију у Србији показује да има више него основаног разлога за озбиљно незадовољство народа. Протестанти и народ могу не видети и не знати „да је то Сорош“, међутим, виде и схватају да је Русија „од старта“ на страни режима. У доживљају народа се укорењује теза о подршци Русије овој власти, а не праву народа на протест, које је загарантовано Уставом Србије. Није сваки протест био и неће бити криминалан, али у друштвеном доживљају Руске Федерације, сваки протест против Вучића се етикетира као криминални.

Све док директно није нарушен уставни поредак у другој земљи, тешко да има основа за мешање. Али било је повода кад се управо нарушавао уставни поредак – као што је Бриселски споразум који чак ни Уставни суд Србије није признао за правни него за политички споразум. Поред тога, преговарачки процес са ЕУ подразумева усаглашавање политике одбране и спољне политике Србије – то је ограничавање права државе на спровођење независне спољне и унутрашње политике. Овде треба у пуној мери заштити суверенитет државе, а не режим личне власти. У супротном, у српском друштву ће се логично појавити питање: да ли је Русија адвокат личности или адвокат државе? Личност у власти мора да се оправда пред сопственим народом. У супротном случају Запад ни не мора ништа да ради – све ће урадити за њега.

Као друго, Александар Вучић толико често указује на „незамислив притисак од стране Запада“. Не треба слепо следити за клијентом, нека непосредно српска власт објасни, ко и зашто на њу врши притисак. Међутим, приликом увида у проблеме ми се суочавамо са веома интересантним закључцима.

Ствар је у следећем: српска власт је још пре Вучића потписала са ЕУ Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП). Међутим, ССП не разматра Косово и Метохију као саставни де Србије (члан 15). Тако члан 135, тачка 2 гласи: „Тај споразум није примењив на територији Косова“. „Република Косово“ је са своје стране током 2015. године са ЕУ потписала свој сопствени ССП (да истакнемо да ЕУ закључује ССП само са независним државама, иако се његов статус не дефинише директно због пет чланица ЕУ које нису признале Косово). Према здравој логици Уставни суд Србије мора да прогласи ССП противуставнм актом.

Али, док се то не деси, то јест, док је ССП на снази, постоје међународне обавезе Србије да усаглашава своју политику, политику безбедности, спољнотрговинску политику са ЕУ – стварање јединствене царинске зоне (санкције, анулирање Споразума о слободној трговини са Русијом); обавезе регионалне сарадње (поред осталог, Србија не сме да спречава унификацију БиХ, то јест, распад Републике Српске). Члан 15, тачка 4.и 5. говоре: Србија ће почети преговоре са државама које су потписивале свој ССП до и после Србије.

Бриселски споразум непосредно проистиче из Треће главе ССП под називом „Сарадња Србије са другим државама у региону“. Члан 15 обавезује Србију да потпише споразум о регионалној сарадњи са државама које су закључиле ССП пре ње (тачка 4) и после ње (тачка 5). То јест, Бриселски споразум регулише сегменте узајамних односа пре потписивања споразума, који регулише све аспекте узајамних односа између Србије и Косова, укључујући и признање граница. Логично се јавља питање: па откуд онда „притисак“?

„Притисак“ проистиче из ССП и курса ка ЕУ, који не дозвољава да се тумачи КиМ као део Србије. ССП дефинише регионалну сарадњу као „услов №1“, захтева усаглашавање спољне политике, политике безбедности и спољнотрговинске политике са ЕУ, искључује заштиту Косова као дела Србије, искључује једнаке односе Србије са ЕУ и са Русијом.

Запад у ССП-у види веома ефикасно средство утицаја, којим се земља уклања из потенцијалне зоне руског утицаја као и средство за десуверенизацију земље. Запад у ССП види озбиљан инструмент који функционише путем обавеза које проистичу из споразума, притом су обавезе на снази чак и у случају да земља НИКАДА не ступи у ЕУ.

На тај начин, у стварности „притиска“ нема, него постоје обавезе које проистичу из ССП, као, понављамо, Међународног споразума. Русија као гарант међународног права, а оно је стечено победом Русије у Другом светском рату, не може тврдити да међународни споразум представља „притисак“. Зато што би се у том случају за Казахстан и Белорусију реализација споразума који проистичу из Евроазијског савеза такође могле сматрати за „притисак“.

Као резултат тога, само током последње године, разочарење српског друштва у дејства Руске Федерације, достигло је критичан ниво. Може се говорити о директној злоупотреби коришћења имена Русије и подривања лика руског председника. Српско друштво поставља логично питање: „А ко пушта струју за галванизацију нефункционалног режима?“. Иако је у историји наших народа било примера када је императорска Русија отворено подржавала народ, али не и актуелну власт. Тако је у периоду Милана и Александра Обреновића, Русија подржавала опозицију – опозиција је тада била отворено патриотска и проруски настројена, у том смислу и по питању косовског питања, што је за резултат имало промену династије и касније судбоносне војне победе Србије, што је обезбедило и сам опстанак народа и државе.

На тај начин, у условима маргинализације национално-патриотског дискурса, подршка Русије постаје животно важна за будући системски препород, укључујући институционални и ванинституционални ниво.

Дакле, следећи главни моменти воде до несумњиво катастрофалних резултата: слепо следовање руских медија трајекторији „америчко-немачког вучићевског агитпропа“; формирање квазипатриотске и квазируске слике срског руководства; одсуство јасне руске стратегије за Балкан у очима српског народа; игнорисање проблема припреме званичног признања „Републике Косово“, чији је први корак представљало потписивање Бриселског споразума 2013. године; доживљавање српског народа као некритички мислеће масе са априори „сакралним“ доживљајем сваког дејства Руске Федерације; одсуство системског рада у правцу руско-српске сарадње са српским опозиционим политичким партијама и организацијама (док је истовремено западним и прозападним представницима са њиховим глобалним апаратом невладиних организација дозвољено све – до самог дефинисања „неугодних“ земаља са њиховом каснијом ликвидацијом, демонизацијом и успостављањем режима кнтролисаног хаоса у читавим регионима планете).

Све указано руши ауторитет, уважавање и поверење у Руску Федерацију. Својим рукама Русија помаже стереотип Запада да „Русија не може ништа“.

Теза о „сарадњи са сваком влашћу“ дегенерисала се у слепо праћење на поводу специфичне власти, што приводи томе да Русија дели доживљај и судбину личности, која је саучесник деструкције Србије, испуњавајући вољу страних сила. Уместо стратегије засноване на чврстим принципима (за разлику од хаотичних покрета који не дозвољавају да се схвате процеси и да се делује унапред, принципи дају модел за одговарајуће разрешење сваке ситуације), воде се разговори са човеком – што је идеално тло за Западу омиљену корупцију. У таквој ситуацији Вучић постаје подједнако безнадежан партнер као Јануковић. Али, што је најважније – српски народ губимо због непринципијелности.

Није страшно изгубити гарнитуру на власти – страшно је изгубити народ. А то се већ дешавало, када је после Берлинског конгреса, у периоду 1878-1903. године, Русији остао једини савезник на Балкану – малена Краљевина Црна Гора, као сићушни ослонац. Сада је и он у НАТО пакту.

Ако српска власт доводи земљу на границу националне, политичке и економске катастрофе, Русија не може ићи даље у подршци власти, губећи самим тиме све, по црногорском моделу. Ситуација захтева кардиналну промену – зато, уколико Русија не подржи српски народ, српском народу таква Русија неће бити потребна.

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ТРИБАЛИ: Званична историја, предрасуде и одакле трибалски грб на застави устаничке Србије 1804.?

5 (3) Припадници једног народа могу да живе на много места, у различитим друштвеним уређењима …

ОВАKВО ПОНИЖЕЊЕ KОШАРKА НЕ ПАМТИ Српкиње развалиле Албанке са 105 разлике! И то усред Драча!

5 (4) Kошаркашице Србије су у Албанији стигле до друге победе у квалификацијама за Европско …

2 Коментара

  1. Доктор са Чубуре

    Већ неколико деценија имам утисак да је Руско руководство истрговало са новим светским поретком и да је веома задовољно својом позицијом у Европи. Русима је припала енергетика, Немцима телекомуникације, Американцима медији и жандармерија, Енглезима финансије, Ватикану односно Језуитима образовање, наука, морал и религије. Очигледно је да Руси осим благих и декларативних изјава изван сектора енергетике не смеју.

  2. Добра иако тужна анализа. Вучић не само да ради на одвајању Косова и прављењу тзв. Велике Албаније као пројекта који је пригрлио и НАТО већ и на дугорочном уништавању Срба а не само Србије – расељавањем, економским поробљавањем и распродајом ресурса. Да ли Русија пружа подршку свему овоме из индолентности или је у питању хладна рачуница којом је српски народ заборављен и предат је чак и небитно – резултат је исти.
    Било како било још једном преостали Срби неће имати на кога да се ослоне пред налетом новог светског поретка и његових локалних савезника који су гле чуда сви одреда били савезници нациста.
    Русији остаје да брани Сирију за Србију очигедно нема интереса. Историја је показала да је Балкан чвор на коме су пале многе империје па је руска политика крајње неразумљива као и пред немачки насртај 1941.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *