Фонд за развој – пропалих предузећа и тајкуна

Објављивање података о пласманима агенција у оквиру Министарства привреде, пре свега Фонда за развој и СИЕПА – према којима је око 60 одсто кредита Фонда ненаплативо а СИЕПА не проверава да ли инвеститори који су добили субвенције спроводе уговорено – изазвало је буру у јавности, а највише код претходног министра привреде и финансија Млађана Динкића у чијем ресору су се донедавно налазиле ове институције.

Од 217 милијарди динара колико износи портфолио Фонда за развој „на око 60 одсто грађани Србије могу да забораве. Фонд за развој био је црна рупа која није давала податке и грчевито се трудила да то не уради“, каже за Балканмагазин Александар Стевановић саветник министра привреде.

Велики број предузећа која су добила кредите Фонда налазе се у стечају, а добар број њих је и у ликвидацији. Предузећима која су завршила у стечају позајмљено је око 30 милијарди динара, а фирмама које су данас у ликвидацији око 300 милиона динара.

Осим тога Фонд за развој издао је гаранције од преко 79 милиона евра, а од тога 56 милиона Железари Смедерево која је у реструктурирању и прави 40 милиона евра губитака годишње.

Ненаплативи кредити

„Када је предузеће у стечају повериоци стају у ред да се наплате, а Фонд за развој као кредитор није у првом наплатном реду и мало је вероватно да ће успети да наплати своја потраживања од ових предузећа. Поставља се питање и какав је то развој када је толико предузећа која су узела кредите Фонда – отишла у стечај“, каже Ставановић, додајући да постоји могућност да држава конвертује дуг у капитал, али у другом кораку да нађе купца за то предузеће.

Фонд за развој даје кредите са најповољнијом каматном стопом у Србији од два до четири одсто годишње у зависности од врсте кредита.

Највећи корисници средстава Фонда за развој били су Застава аутомобили и Група Застава возила која се налазе у реструктурирању и стечају са преко 13 милијарди динара до сада и РТБ Бор са преко 10 милијарди динара. Велики клијенти Фонда су и Индустрија стакла Панчево, ДМБ ФАМ – обе у реструрирању – Симпо, Желвоз, Прва петолетка и слична предузећа од којих ће се врло тешко наплатити потраживања.

„Тешко је у тим пласманима видети неки развој. Више делује као неки социјални фонд за помоћ пропалим предузећима. Грађани Србије финансирају ствари које су пропале, мада је у неким случајевима финансиран и здрав бизнис“, објашњава Стевановић.

Списак тајкуна

С друге стране у УРС (странци бившег министра финансија Млађана Динкића) кажу да су нетачне информације које о раду Фонда за развој износи министар Радуловић, јер када су у питању кредити приватним фирмама, наплата  је преко 95 одсто .

“Ненаплативи кредити које министар на сав глас помиње, желећи да импресионира јавност, заправо су субвенције од 1995. године наовамо, и то за бивша друштвена предузећа у процесу реструктурирања, у којима и данас ради више од 55.000 људи. Ту су и надокнаде за ПИО и здравствено осигурање тих људи”, рекао је Александар Љубић из УРС-а.

Иако је намена Фонда за развој јефтино финансирање малих и средњих предузећа и развој привреде, као што му име каже, на списку клијената ове државне банке су компаније неких од најбогатијих људи у Србији и које лако могу да добију и кредите од комерцијалних банака. На листи се налазе Делта аграр Мирослава Мишковића који је 2010. године добио два зајма од 280 милиона динара, Фармаком и друге компаније у оквиру холдинга Мирослава Богићевића са око 960 милиона динара  2007. и 2009. године, Галеб група Радослава Веселиновића 2010. године добила је два зајма од укупно 344 милиона динара, Ваљаоница бакра Севојно и Ју поинт Зорана Дракулића су од 2007. до 2009. године позајмиле од Фонда више од 510 милиона динара, Руднап Минелкотлоградња Војина Лазаревића 149 милиона динара, НЦА инвестмент груп Слободана Вучићевића 238 милиона динара, ИТМ група Топлице Спасојевића 228 милиона, МК група Миодрага Костића 170 милиона динара, Интеркомерц Горана Перчевића 261 милион динара, Боровица транспорт пут Душана Боровице, који је оптужен за малверзације са кредитима Развојне банке Војводине, 146 милиона динара.

Подела ризика са банкама?

Стевановић истиче став Министрства привреде да ће Фонд за развој морати да се трансформише и то што пре.

„Постоје и други начини помоћи привреди, на пример кроз гаранције Фонда за кредите код пословних банака. Тако и банке преузимају добар део ризика, а онда ће имати мотива да пазе на своја потраживања. То ће функционистаи посебно ако прво проведемо нашу намеру да пословне банке уђу у влаништво фирми којима су давале лоше кредите и тако саме покусају оно што су закувале“, Стевановић.

Економиста Милан Ковачевић подсећа да је Фонд за развој постао важна ствар када је основан првом продајом Телекома 1997. године и када је Слободан Милошевић био председник УО као и да од тада политичари управљају овом институцијом.

„Средства Фонда су у великој мери служила за финансирање куповине гласова иако су ти јефтини кредити требало да служе за стварање успешних предузећа. Критеријуми одобравања кредита су били лабави, даване паре шаком и капом, тако да ме не чуди да има толико ненаплативих кредита. Делом је то последица и лошег стања привреде, неликвидности и пада тражње јер и кредити банака све су теже наплативи. Таква институција може бити веома корисна, али се морају увести професионални критеријуми одобравања кредита. Уместо министара, у управном одбору боље је да седе добри правници, аналитичари и економисти. Министри се баве креирањем економске политике и тешко он може да одлучује о кредиту за конкретно предузеће“, сматра Ковачевић.

Са њим се слаже и Махмуд Бушатлија, консултант за стране инвестиције који каже да Фонд има смисла, али ако њиме руководе професионалци, а не политичари.

„Политичке одлуке су неутемељене на професионалном мишљењу и анализи ризика и то је довело до тога да кредити не могу да се наплате. И за оне кредите који се враћају, питање је да ли су наменски коришћени. Фонд за развој има смисла само ако финансира развој, а то пре свега значи индустрију. Доста новца је из фонда усмерено тајкунима, а познато је да они нису баш улагали у производњу“, истиче Бушатлија.

Према његовим речима, велики је пропуст што Фонд за развој није под контролом НБС као финансијска институција. Тако банка, ако клијент касни са отплатом кредита, мора да издвоји резервацију, док за Фонд то не важи.

Без контроле исплата за нова радна места

На удару новог министра нашла се и Агенција за промоцију инвестиција СИЕПА и пре свега субвенционисање инвеститора по отвореном радном месту.

СИЕПА је потписала уговоре за субвенције вредне око 222 милиона евра. До сада је инвеститорима исплаћено више од 68 милиона евра и остало је да се исплати додатних 153 милиона. У Министарству привреде истичу да се до сада није озбиљније контролисала средства, као и да постоје неслагања између капитала и износа обавезне инвестиције као и између броја запослених и обавеза предузећа која су добила субвенције.

Саветник министра привреде каже да ће се радити дубока анализа ефеката субвенција како би се видело да ли су оне добре за српску привреду или не.

„Дубоко не верујемо у тврдње да се на један динар субвенција враћа седам динара у буџет. Зато ћемо да детаљно анализирамо ефекте, па ћемо онда да кажемо да ли је добро или не. Такође ћемо видети да ли је праћено како су коришћена средства и да ли су испуњене обавезе инвеститора“, рекао је Стевановић, а на питање да ли ће бити стопирано потписивање нових уговора напоменуо је да је „држава већ преузела много обавеза пошто је у јулу и августу била експлозија нових уговора“.

У Министарству привреде наводе да се дешавало да СИЕПА одобри подстицаје потенцијалном инвеститору и пре него што је расписан оглас за продају имовине предузећа и то на захтев инвеститора који до тада није ни основао зависно друштво у Србији. Такође, кажу да је било случајева да у процедуру уђе непотписан захтев без датума подношења, а са поверљивом документацијом предузећа које се приватизује. Када је реч о оцени испуњености услова по основу обавезне инвестиције, у СИЕПА су често одобраване субвенције за већ извршена улагања па остаје нејасно о каквим се подстицајима ради, а давана су позитивна мишљења на основу извештаја ревизора, упркос огради ревизора да такви извештаји нису у складу са међународним рачуноводственим стандардима. Најдрастичнији пример, наводе у Министарству, је захтев за исплату подстицаја код којег је ревизор дао изричито мишљење да нису испуњени услови за субвенцију а СИЕПА је поднела Министарству захтев за исплату, наводећи да је уредан и комплетан.

Претње жалбама немачкој амбасади?

У СИЕПА све ово демантују и тврде да је Министасртво блокирало исплату за 22 страна инвеститора, а да су се неке немачке компаније жалиле амбасади ове земље у Србији.

Милан Ковачевић сматра да је субвенционисање инвеститора по отвореном радном месту била грешка од почетка јер сада нико неће да дође ако му не платите.

„Субвенције су биле у несразмери са способностима државе да то финансира. Држава се задуживала у иностранству по високим каматама, а онда та средства давала бесплатно, претежно страним инвеститорима. С друге стране, они су највише запошљавали неквалификоване људе у индустрији текстила или каблова па нисмо добили ни неку значајнију технологију“, сматра Ковачевић.

Субвенције инвеститорима, на начин како су даване, не могу се давати нигде у ЕУ, јер предмет субвенционисања може бити само цео сектор, а не појединачна предузећа указује и Махмут Бушатлија.

„Од почетка су се сви бунили против таквог начина субвенционисања. Оне су само реметиле инвестициони амбијент, јер када држава поклони паре једној фирми доводи је у повољнији положај у односу на друге фирме које се баве истим послом. Испоставило се да смо добили мало радних места за пуно новца. Субвенције могу да се дају само секторски, као на пример за пољопривреду. Такође су и глупости да се на сваки уложени евро враћа седам. То се никако не може доказати и служи само за политички маркетинг“, напомиње Бушатлија.

Он каже да је цео сет институција основан наводно на захтев ЕУ, а у ствари је то служило само једној пословној групи.

 

Милош Обрадовић

Балкан магазин