Бивши либијски вођа организовао за обавештајне службе САД и Велике Британије саслушања као у Гвантанаму, а заузврат добијао податке Запада о кључним личностима и плановима опозиције
Самит ЕУ у пољском Сопоту, посвећен питањима послератне обнове Либије, претворио се у евроамеричку свађу. Шефови кључних обавештајно безбедносних ресора, иза затворених врата, и шефови дипломатија Старог континента на јавној сцени, пребаци су владама САД и Велике Британије да су годинама „радили иза леђа пријатељима“ (европским савезницима на континенталној страни Ламанша) – подстичући Гадафијев о(п)станак на власти.
Клица раздора убачена је међу учеснике самита посредством водећих медија. „Њујорк тајмс“ и „Вол стрит џорнал“ у САД, лондонски „Индипендент“ и хамбуршки „Шпигл“ на Старом континенту, описали су димензију дугогодишње сарадње Вашингтона, Лондона и Триполија. Објашњење у лако разумљивом стилу понудио је „Њујорк тајмс“: окосница сарадње била је базирана на пристанку Гадафија да за обавештајне службе САД и Уједињеног краљевства организује саслушања, каже се терориста. За узврат, Гадафију су преко агената британског МИ6 достављани подаци о кључним личностима и плановима либијске опозиције.
„Да водеће обавештајне службе Запада нису прецизно информисале Гадафија – до преврата би дошло средином минуле деценије“, истиче се у интерном циркулару немачке обавештајне службе (БНД).
У извештају ограниченом броју сарадника, БНД се позвао и на порекло 89 питања ЦИА, прописаних Гадафијевим иследницима, у складу са стандардима Ленглија. (Постојање 89 питања потврдили су „Њујок тајмс“ и „Вол стрит џорнал“ – објашњавајући да су пронађена у документима бившег шефа либијских обавештајаца Мусе Кусе).
У интерном писму БНД-а, међутим, указује се на ,немачко порекло’: „Није тачно да су питања оформили наши стручњаци, на основу искустава стечених на терену (Авганистан, Јемен, Саудијска Арабија, Јордан, Сирија). Реч је о материјалу који је стицајем околности доспео у руке атлантских рођака. Преведен је и прилагођен потребама.“
Далеко од очију светске јавности, озлоглашени Гадафијеви „инквизитори“ наводно су били ефикаснији – и од америчких колега у Гвантанаму.
„Њујорк тајмс“ тврди: „Имамо документе о осам (спроведених) транспорта заточеника из САД у Либију…“ У коментару се додаје: „Заузврат је британски МИ6, примера ради, достављао Триполију листе дневних активности Гадафијевих противника који су уживали политички азил у Енглеској…“
Настанак, димензија и интензитет сарадње описани су у приручнику за дискусију обавештајних стручњака старог континента, на недавном састанку у Војној школи у Паризу (неформално састајалиште шефова и безбедносних руководилаца у надлежним ресорима). Према том документу, сарадња између Триполија, Вашингтона и Лондона отпочета је 2004. године, пошто се Гадафи јавно одрекао наума да производи оружје за масовно уништење. Гадафи је био добродошао Западу у тренутку када су у светску јавност процуреле вести о мучењима у тајним затворима ЦИА. Паралелно са развојем сарадње, на англоамеричкој страни (остали Европљани су били искључени из ,информативног кружока’) стасао је британски план да се уз помоћ Гадафијевих противника који су имали азил у Енглеској и САД оформи нови, Лондону и Ленглију одани покрет: „Британци и Американци су преусмерили постојећи покрет отпора у нови, а при том су се ,отарасили’ неподобних, старих лидера покрета, одали их Гадафију“, објаснио је извор у баварском Пулаху (село у близини Минхена, где се налази једно од два седишта БНД-а) за „Политику“.
Ни једна од умешаних америчких служби није оповргнула наводе. У име Британца, министар спољних послова Вилијем Хејг индиректно је потврдио тачност навода, пребацујући одговорност на претходнике у ресору: „Могао бих само да коментаришем поступке претходника, а моја сазнања су ту ограничена. Дугорочна политика британске владе, осим тога, јесте таква да се не коментаришу обавештајна питања, ни одговарајући поступци надлежних.“
