Све ово се дешава зато што Предстојатељи Аутокефалних Православних Цркава нису на висини задатка који их обавезује на сазивање преко потребног Свеправославног Сабора
Зашто нисам примио у црквено општење скопске „клирике“?
Апостолски корифеј Петар нас учи и руководи: „А будите свагда готови на одговор свакоме који вас запита за ваше надање, с кротошћу и страхом“ (I Петр. 3,15).
Покушавајући да применим овај апостолски наук – а у контексту проблематике изазване додељивањем канонског легитимитета скопским „клирицима“, тј. чињенице да су неки од тих „клирика“ пратили неке посетиоце наше престонице Атине из њихове земље[1] који су том приликом желели да се поклоне светињи Покрова Пресвете Богородице (који је као благослов изложен верујућем народу у храму Светог Николе у мом Пиреју), односно да том приликом обаве са њима у том храму одговарајуће молитве – објављујем да дотичне „клирике“ не прихватам у црквено општење из канонских разлога и у прилог томе наводим следеће:
Организација тзв. Цркве Скопља која саму себе дефинише као „Македонску Православну Цркву“ је лукави продукт међународног комунизма (Коминтерне), као и крволочних диктатора Јосифа Стаљина и Јосипа Броза (Тита), тј. политичка идеја која је имала за циљ отимање хеленске Македоније, њене историје, њеног имена и територије кроз мит о „македонству“.
Назив „Македонска Православна Црква“ је канонски недопуштен, јер Црква као Христово Тело јесте надетнички Организам који се не дефинише етнички него надетнички, и стога никако не може да постоји „Македонска Православна Црква“, већ евентуално „Православна Црква у области Скопља“ – као што говоримо о Православној Цркви Грчке (у Грчкој).[2]
Признање македонске народности и језика у Преспанском споразуму је био злочиначки акт уперен против наше хеленске Македоније и натчовечанских борби њених мученичких бранилаца, јер македонски народ не постоји. Македонија је област која припада грчком народу хиљадама година, док су идеје скопских Словена[3] чисти фалсификати. Имајмо у виду да је скраћеница ВМРО[4] у почетку заправо била скраћеница од „Бугарски комитет за македонску борбу“, као и да је један од првих премијера скопске државе након распада Југославије (Љ. Георгиевски) кога је поставио први председник те нове државе (К. Глигоров) затражио и добио бугарско држављанство и бугарски пасош. А наводни „македонски језик“ је лингвистички и научно само дијалекат бугарског, са делом српског вокабулара.[5] На крају, наводна етногенеза Скопљанаца из 1904. током „чувеног“ Илинденског устанка, догодила се захваљујући горепоменутом „Бугарском комитету“. Следствено, наводни македонски народ – нажалост са пристанком потписника Преспанских споразума – није ништа више него група бугарофоних Словена, чији су се преци населили у македонској регији 900 година након Александра Великог који није ни говорио ни писао „македонским језиком“, баш као ни његов учитељ Аристотел.
Према Апостолу Павлу који се удостојио тога да види рај, Црква Христова је Тело Његово, а Он је Њој Глава (Еф. 1,22-23), тј. Црква је „стуб и тврђава истине“ (I Тим. 3,15). Овде се, дакле, поставља питање на које је одговорио Отеловљени Божији Логос – шта је Истина? Да ли је то субјективни приступ стварима? Научна анализа или студија? Лична оцена или став? За Цркву је истина Лице, Ипостас, то је Господ Исус Христос, Онај Једини Који је у светској историји рекао: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јн. 14,6). Стога, онај који лаже, не може да буде Црква, јер је отац лажи ђаво (Јн. 8,44).
Према томе, они који истрајавају у лажи са тврдоглавошћу и непокајаном манијом, кроз многобројне изјаве и праксе, а то су скопски „клирици“ међу којима је и њихов наводни архиепископ г. Стефан – не могу да буду Христова Црква. И због свега овога је очигледно погрешно прихватање њих као непокајаних у црквено општење од стране наше Васељенске Патријаршије. И наравно да је признање „аутокефалије“ овој организацији од стране Патријаршије Србије (и накнадно исто такво признање од стране Патријаршије Русије) нешто што је злочиначки, антиканонски, антијеванђелски акт, за нас потпуно неприхватљив. Све ово неприхватљиво и провокативно се дешава, управо зато што Предстојатељи Аутокефалних Православних Цркава нису на висини задатка који их обавезује на сазивање преко потребног Свеправославног Сабора, овде и сада!
Блажени Архиепископ Атине и целе Јеладе Г.Г. Јероним и наш Свети Сабор Јеладске Цркве, поступајући мудро и канонски, упутили су ову тематику одговарајућим саборским комисијама које немају други канонски пут осим да предложе одбијање црквеног општења са скопском „црквеном организацијом“ која за своју одскочну даску има иредентизам и отимање наше хеленске Македоније.
Због свега наведеног, нисам примио скопске „клирике“ у црквено општење.
