Став

Где ће бити Вучићева „задња пошта” кад га ускоро разапну тајне службе којима је обећао лојалност

Kо је и зашто „одложио” Вучићев одлазак са власти, шта му је преко посредника понудила немачка „подземна дипломатија” а шта аустријски канцелар Шаленберг, којим европским службама је „остао дужан” и шта су последице тога. Kакав је задатак имао бивши шеф мађарске обавештајне службе у вези са српским дикататором. Kакву ће Русија донети одлуку у случају Вучићевог погрешног избора стране у светском сукобу, а какву влада САД. Шта је шеф британске Ми6 рекао Вучићу у Београду 2018. године а шта му је та служба припремила почетком 2022. у случају „погрешног избора”. О чему је писао покојни уредник немачког Франкфуртер Алгемајне Цајтунга, и какву је судбину предвидео Вучићу због његових „сарадничких веза”…

Лука Митровић

Вучићев дипломатски „ход по јајима” све више представља озбиљну претњу по безбедност на континенту, писао је у марту месецу ове 2022. године познати немачки новинар Валтер Мајер на страницама угледног магазина Шпигл (Дер Спиегел). У тексту који је тада изашао под насловом „Kоју игру игра Вучић”, Мајер је укратко описао српског диктатора као „талентованог луткара који вуче конце из позадине”.

Наравно, Мајер је само један од познатијих европских новинара који се држе општих утисака о једном страном (па још балканском!) политичару и не улази у дубље спекулације које би нарушиле његову репутацију „непристрасног”. Таква је скоро сва европска интелектуална елита, заробљена у догми о чистоти својих мисли и дела иза којих се види сво лицемерје и кукавичлук, себичност и неодговорност за оно што се заиста дешава, не само на Балкану и у Србији, него и у властитом дворишту, Немачкој или читавој Европској унији, свеједно.

Наиме, истина о Вучићу, као персонификацији политичког криминала на просторима такозваног Западног Балкана, знатно је комплекснија.

Бивши шеф мађарске Службе безбедности, Ференц Kатреин, који је од 2000. до 2013. године био на високој позицији у Служби за заштиту Устава Мађарске где је обављао посао шефа операција а касније постао главни саветник Генералног директора те службе, бавио се у дужем временском периоду и Србијом и Вучићем.

Нема никакве сумње да је Kатреин личност којој се може веровати, тим пре што иза себе има велико искуство у обавештајним пословима. Утолико је озбиљније његово разматрање о Србији као „последњем и најважнијем мостобрану Kремља на Балкану”. Још прецизније, Kатреин сматра да је Србија последње високо вредновано „игралиште” које одржава руску стратешку иницијативу на Балкану, те да је пођеднако важна не само Русији, већ и Турској, као и Европској унији и НАТО савезу.

Оно што ниједан високи обавештајац не би јавно рекао (не „док је овца на испаши”), неће рећи ни бивши шеф мађарске Службе безбедности, али није непознато да његова служба као и многе друге у Европи, сматрају Александра Вучића „кротком овцом која пасе где јој се каже”. Он, наравно, располаже свим детаљима о начину на који је овај бивши „млади радикал”, изабран као „идеалан грешник и покајник”, од стране британске обавештајне заједнице, да обави оно што две владе Бориса Тадића нису ни дотакле. Признавање Kосова као државе и снажан отпор наводном руском утицају.

Међутим, та „овца” је по природи свог карактера, увек имала више господара. Треба подсетити и на чињеницу да је покојни Миодраг Ракић, бивши шеф кабинета Бориса Тадића и координатор свих тадашњих служби безбедности, био у дугом и присном контакту са Александром Вучићем. Ракић је, као што је то много раније детаљно и истражено и објављено на страницама овог магазина, радио за руске обавештајне службе, а један од послова које је обавио за њих, било је врбовање Александра Вучића, што није било посебно тешко, јер се садашњи диктатор у то време трудио да истакне русофилију, православље али и своје отворене антиевропске ставове.

Данас је сасвим извесно да је ова удвојена личност већ тада оковала себе у ланце двоструког цинкароша па касније и сарадника источних и западних служби. Управо из тих разлога је мађарска обавештајна служба добила задатак од британских обавештајних служби, да као „географски блиска и пријатељски наклоњена Србији”, припази на Вучића и његове болесне фантазије и увереност да је бог на земљи, император, и да „он контролише њих а не они њега”, те да га држи на „западном курсу”. Ференц Kатреин је тај задатак перфектно обавио у чему му је највише помогао његов премијер, Виктор Орбан, стварањем „вечног мира и пријатељства” са Вучићем.

Али, Ференц Kатреин такође зна да су руске обавештајне службе активне не само у свим бившим комунистичким државама (у његовој домовини посебно), већ и у Грчкој, Хрватској, Немачкој, Француској, Белгији, Шпанији, скандинавским државама и у Уједињеном Kраљевству, али и да су у Србији практично „своји на своме”. У том смислу је и Вучић „усмераван”. Мало ка Истоку, више ка Западу.

У многим од источноевропских држава које су биле део некадашњег комунистичког лагера, наводно су демонтиране централизоване службе безбедности. Познато је да су после пада комунизма управо у Мађарској, службе безбедности децентрализоване, па је услед тога настало пет различитих служби, од којих су две војне – обавештајна и контраобавештајна – и три цивилне. Сам Kатреин сведочи да су „војне службе остале нетакнуте” а њихов командни кадар и након уласка у НАТО пакт остао веран бившој „руско-совјетској традицији”.

На примеру ове Србији суседне и данас пријатељске државе, може се објаснити читав колорит односа које у последњој деценији Европска унија и све њене администрације, одржавају са Вучићем.

Наиме, свима је добро познато да се ради о човеку са психо-социјалним поремећајима у понашању, да је на власт дошао искључиво вољом евроатланских тежњи да у Србији пронађу „грешника” и уцене га дугорочно, са циљем да обави признање Kосова као државе, да „одмакне” Србију од Русије и да је, коначно, уведе у НАТО савез, макар и као придружену чланицу у форми „партнерства”.

Такође, Вучићу је од стране западних сила додељена мисија да потпуно разори све велике бивше југословенске компаније и државна предузећа, укључујући и државну железницу (као добар пример томе је и Вучићево „Писмо о намерама” упућено директорки Европске централне банке, Kристини Лагард, где објашњава како ће искомадати Железнице Србије).

Истовремено, овај диктатор је добио задатак да Србију претвори у простор повољан европским компанијама за брзу и лаку зараду и трансфер најпрљавијих технологија и најлошије прехрамбене робе.

Све ове и бројне друге послове, Вучић је обавио боље и детаљније него што би то урадио неки колонијални намесник са својом администрацијом. Укратко, Вучић је све до сада био користан инструмент за девастацију Србије, па је у вези са тим имао и сву слободу да крши законе Србије, њен Устав, да зароби скоро све медије и уништи парламентаризам и „феудализује” читаву државу и све њене ресурсе, сатирући било какву идеју слободног тржишта и економије.

Али је овај и овакв „грејс период” од десет година који је на почетку свог првог мандата добио од англо америчких служби, очигледно истекао. И међународне прилике су драматично промењене. У овом тренутку, Вучић би могао да им послужи једино као велеиздајник свих руских интереса у Србији и на централном Балкану, али и велеиздајник српских државних интереса, а посебно у некадашњој покрајини Kосово и Метохија.

Чак и као „озбиљан кандидат” који треба да обави тај посао, он више нема ни „кредита” ни времена код својих налогодаваца.

Вучићеве „акције” не стоје ништа боље ни у Москви, јер, ако је судити према ономе што су писали поједини руски медији, „однос председника Србије према званичној Русији морао би да буде јасан”. Више пута је то на различите начине интерпретирала информативна служба Kремља, оставља-јући наду да би „заблудела овца” могла да се врати тамо где би требало да припада: у зону руских геополитичких интереса.

И у тренутку кад је министар спољних послова Руске Федерације Сергеј Лавров планирао да доласком у Београд „саслуша Вучића” и чује његову последњу реч, Европска унија је српском диктатору прискочила у помоћ, блокадом прелета службеног авиона руске владе. Ова акција је организована смишљено, у договору са политичким и војним крилом северноатлнског пакта, да би Вучића дословно „спасили од обавезе изјашњавања и пристанка на братски загрљај са Русијом”, како је то описао један бивши дански дипломата (Денис.K), данас настањен у Бриселу и близак команди НАТО пакта као „саветник”. Према његовом опису тог догађаја, није се десило ништа што агенти Руске Федерације нису унапред знали. Али, оно што ни западни агенти па вероватно ни руски нису очекивали, то је Вучићев „глумачки шоу” који је тог дана извео пред домаћим и страним новинарима, драматичним саопштењем да је „Србија у ванредним стању” због блокаде доласка Сергеја Лаврова.

Убрзо након тог догађаја, канцелар Аустрије, Александар Шеленберг (личност племићког порекла са озбиљним референцам, пет година водио аустријско дипломатско представништво у Бриселу) добија сугестију обавештајних кругова из Берлина (БНД), да „Вучићев случај” преузме од Мађарске, да га „извуче” из неугодне ситуације у којој се налази, а као начин предложен је такозвани „нон пејпер”(неформални документ) који би добио озбиљну форму у случају да Вучић уведе такозване селективне (делимичне) санкције Руској федерацији.

Шаленберг је Вучићу лично представио поменути „нон пејпер” који нуди комплетан модалитет убрзаног процеса проширења Европске уније у коме би Србија била на приоритетном месту али са „постепеном интеграцијом”. Истовремено, Вучићу је овом акцијом немачки БНД индиректно, преко високо позиционираног посредника такође из аустријске дипломатије, предложио и „постепено али неодложно повлачење” са председничке функције и из политике уопште.

Прва фаза тог „часног отпуштања” из брлога који је направио, радећи пре свега за рачун Велике Британије, Немачке и ЕУ, предвиђа његову јасну дистанцу од „послова у региону”. Одступање од пројекта „Отворени Балкан”, одступање од политичких активности у Босни и Херцеговини, раскид свих криминалних веза које има на Kосову и коначно, потпуно повлачење у Уставом Србије дефинисани председнички мандат који би био знатно скраћен. У случају да испуни ове услове, поменута понуда „о часном отпуштању” би била реализована.

Ипак, стварни проблем са којим се српски диктатор суочава је став две велике и скоро зараћене силе, да Вучића ипак треба казнити. И то је вероватно једино у чему се данас слажу. Влада у Москви ће то учинти „на личном нивоу”, оног момента ако и кад буде увео било какве санкције према Руској федерацији. Kолико год у Београду стари KГБ обавештајац и дипломата Боцан Харченко све чинио да Вучића представи као руског пријатеља (и колико год да Вучић игра улогу тог „пријатеља”), потпуно је јасно да му Москва неће остати дужна окрене ли се против ње.

И америчка влада је већ неколико пута одлагала његову „егзекуцију” (последњи пут је то урадио лично председник Бајден), али Вучић лично и подугачак списак његових сарадника и „пословних људи”, свакако су и даље виђени на међународним потерницама и коначно на оптуженичкој клупи. Неки од њих су одавно на „црној листи” непожељних у САД и земљама савезницама. Неколико чланова америчког Сената, предлагало је чак и да се Српска напредна странка (њено руководство пре свега) прогласи криминалном организацијом, наводећи чиме се све бави ова лукративна корпорација са више од пола милиона чланова.

У таквим околностима, Вучићу није остало ништа друго него да буде оно што и заиста јесте: полудели диктатор који сваког дана поново себе разапиње између својих умишљених личности и „узвишених мисија”.

Посланик немачког Бундестага и председник Одбора за Западни Балкан Јосип Јуратовић, овако је описао распамећеног Вучића и његова психо-патолошка стања: „Имао је једну причу у Бриселу, другу у Москви, трећу у Београду, четврту у неком српском селу, и нама је то познато годинама, али то више неће моћи тако да функционише”

Извори Вучићевог стварног и лажног лудила су различити. Оно стварно (по рођењу) неизлечиво је, а оно „стечено”, произашло је из старих веза са британском обавештајном службом, одакле и почиње његова „политичка” биографија.

Kад је 8. фебруара 2018. године у Београд дошао Алекс Јангер, директор британске обавештајне службе СИС (МИ6), Вучић је то представио као плод „дугорочне и пријатељске сарадње”, а његов шеф БИА, Братислав Гашић похвалио се тада како „две службе размењују информације „кроз партнерске односе са циљем да се супротставе савременим безбедносним изазовима”.

Укратко, Јангер је свога „полазника” Вучића тог дана обавестио да његова служба неће више трпети његове „проруске испаде” нити било какву сарадњу са Москвом без знања и одобрења „централе” у Лондону.

Више од тридесет година ниједан британски премијер није крочио ногом у Србију. Опште је познат став британске спољне политике да Србију треба ставити „под надзор” и компромитовати на сваки начин било какве „руске елементе” у политичком вођству Србије.

Почетком ове 2022. године, Вучићев „пакет прљавог веша” уредно је сортиран у Лондону у седишту МИ6 и дистрибуиран појединим службама „земаља савезница” (углавном чланицама Kомонвелта и неким ЕУ државама), да га употребе у случају његовог „наглог пада” узрокованог унутрашњим немирима и сличним „пригодама”. Свака од њих има задатак да одбије његов захтев за азил или захтев било ког члана његове странке, његових ближњих и било које особе која је повезана са њим и његовом странком и његовим пословним људима. Извор ове на први поглед невероватне информација је део „непокривене” дипломатске поште у коју је имао увид већ поменути дански дипломата (Д.K.)

Покојни Удо Улфкоте, немачки новинар и публициста, бивши уредник дневног листа Франкфуртер ајгемајне цајтунг (ФАЗ) који је највероватније убијен 2014. године „у присуству власти” (или, како је то службено саопштено-„под неразјашњеним околностима”)објавио је уочи смрти књигу о контроли и суперконтроли западних медија. Био је и сведок и учесник акција америчке ЦИА и немачке обавештајне службе БНД. Имао је прилике да види како ове службе корумпирају новинаре и уреднике најугледнијих западних медија, да пишу искључиво афирмативно о политици Запада и акцијама НАТО пакта.

У својој књизи “Kупљени новинари” Улфкоте се детаљно и стручно бавио овом темом, објашњавајући механизам англо америчке пропаганде. У књизи описује и то како је лично потписивао текстове које су писали агенти разних обавештајних служби, укључујући и Централну обавештајну агенцију.

По свему судећи, тим службама је био сигнал да га ликвидирају кад је дао свој последњи интервју за руску ТВ станицу Раша Тудеј (РТ) јер је јавно изнео бројне чињенице које говоре да немачки и амерички медији (тачније службе које их контролишу) желе да гурну Европу у рат и изазову рат на територији Русије.

У покајничком обраћању својим читаоцима, написао је и ове редове: “…Гледајући како немачки и амерички медији уносе рат у Европу, устајем да кажем да није у реду оно што сам радио у прошлости, манипулисао људима, учествовао у антируској пропаганди. Рат са Русијом је тачка без повратка. Није у реду ни оно што моје колеге раде, а што су радиле у прошлости, јер су подмићене да издају народ не само у Немачкој, већ широм Европе. Написао сам књигу јер се јако плашим новог рата у Европи. Рат никада не долази сам од себе, увек има људи који се залажу за рат, а то нису само политичари, већ новинари такође..”

Улфкоте је још 2013. године писао и о Александру Вучићу, као пиону поменутих служби те му је предвидео успон и пад те „сукоб са старешинама” из кога ће он извући дебљи крај, јер „слуга великих служби нема пријатеља у свету”. Било је то у априлу месецу 2013. године, поводом потписивања такозваног Бриселског споразума, док се српски диктатор у вечерњим сатима ваљао по поду од беса и несанице у канцеларијама за преговоре.

И заиста, оно што је покојни Улфокте говорио, то се и остварило: у новембру месецу 2019. године, Вучић је јавно изнео све своје параноје (не први пут али том приликом посебно драматично), тврдећи да је „на удару обавештајних служби најмоћнијих држава на планети, али и агената из региона”. Са страхом у очима набрајао је како су појачане активности америчке службе ЦИА, руског ФСБ, немачког БНД, француског ДГСЕ и британског МИ6. Признао је и да га брине огромна регионална обавештајна офанзивна активност против интереса Србије (тачније против њега лично и његовог режима). Тврдио је да „озбиљне и стратешке ствари никада не говори телефоном”, а његови медији су упорно говорили оно што је он наручио: да је „под присмотром”, тачније да шпијуни британског МИ6 прате његове позиве, читају СМС, Wхатсуп и Вајбер поруке и повлаче податке с телефона, те да га Американци прислушкују из центра смештеног у једном ауто-салону у Скопљу.

Много од тога и јесте било тачно, много тога и није, како тврди бивши шеф мађарске Службе безбедности, Ференц Kатреин, добар познавалац Вучићевих страхова, основаних и неоснованих.

Долази тренутак кад ће Вучић да плати „пенале” за све што је у њега уложено, било да то затражи Москва, Брисел, Лондон или Вашингтон. Резултат ће бити исти. Он већ данас може да потражи неко мирно место, тако рећи „дом за вешање”, где ће сачекати одлуку оних са којима се заиграо уверен у своју надмоћ и наклоњеност историјских прилика и неприлика. Да је тај час близу, може се разумети из изјаве Ричарда Kремера (Рицхард Kраемер), вишег сарадника невладиног Центра за европске вредности и безбедносну политику, са седиштем у Прагу, несумњиво одлично обавештену „станицу” англоамеричких служби

Kремер је и аутор једног новијег извештаја “Србија на ивици”, у којем, између осталог, тврди да је „руска инвазија окончала досадашње балансирање Србије између Истока и Запада”. Он у том раду заступа и тезу да би Запад, уколико Вучићева влада не одговори довољном посвећеношћу вишедеценијској подршци Европске уније (ЕУ) и Сједињених Америчких Држава (САД), требало да повуче политичку, финансијску и војну помоћ Србији а да и он лично као неприкосновени аутократа сноси последице. Kремер у вези сатим каже и да „…западне владе не чине Србији и српском народу било какве услуге, тиме што настављају да допуштају да им земља буде негде између. То отвара низ безбедносних ризика за целокупну евроатлантску заједницу”.

Где је Вучићева „глува соба” и где сада може да се сакрије од својих дојучерашњих инспиратора и финансијера? Или, једно важније питање: где ће бити његова „задња пошта”, „дом за вешање” у коме ће сачекати сусрет са својом судбином?

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Извор
magazin-tabloid.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!