fbpx
Насловна / Србија / Економија / Где су фабрике, Срби

Где су фабрике, Срби

У протеклих 20 година угашено је 98 одсто индустријских центара у којима је радило око милион радника

Ако поново створите снажну индустријску основу, дакле солидну привреду, моћи ћете боље да одолите противречним притисцима ваших моћних суседа, блиских или далеких. Такво је барем наше искуство. И када дође тренутак, ући ћете у Европску унију уздигнуте главе. Такву вам судбину желим.

Чије су ово лепе жеље? Неког економисте наклоњеног индустријској производњи као моделу економског раста? Не, већ одлазећег амбасадора Швајцарске Жан-Данијелa Руха који је после седам година завршио службу у нашој земљи, а опростио се од нас, између осталог, и поменутим саветом у ауторском тексту „Чуо сам, Срби” на страницама нашег листа.

Зашто нас сада један добронамерни странац саветује да реиндустријализујемо привреду? Па зато што индустрију немамо. У протеклих 20 година у Србији је угашено 98 одсто индустријских центара у којима је радило око милион радника. Индустрија је сведена на ниво с почетка седамдесетих година, а уз то технолошка структура прерађивачке индустрије је неповољна.

Свих ових података свестан је и премијер владе Александар Вучић. У експозеу у Скупштини Србије, он је подсетио да је некада сваки део земље имао свој индустријски центар и доприносио ланцу вредности целе привреде. По технолошком ступњу индустрије, најгори смо у региону, јер је учешће индустријских грана са ниском технологијом 50 одсто, а са средње ниском технологијом 27 одсто. Фабрика у унутрашњости све је мање, а резултат је армија незапослених. Инвеститори, које држава мами субвенцијама за запошљавање тешких на хиљаде евра по новозапосленом, не би баш да иду даље од Београда и Новог Сада, тј. aуто-пута. Није им ни замерити. Што би гинули по Ибарској магистрали.

Ако је за утеху, премијер је најавио нову економску и индустријску политику, подршку инвестицијама и извозу. И наставак реиндустријализације започете 2014. године. Рекао је и да нам треба такозвани паметни раст, заснован на паметној производњи, иновативним производима, квалитету.

Сведоцима времена непотребно је објашњавати како је Србија остала без индустрије. У приватизацији или процесу слања друштвене својине у историју нису све фабрике добро прошле. Што због старе технологије, што због дугова нико их није хтео или су их куповали власници сумњивог профила. С друге стране, ни глас некога као што је Жан-Данијел Рух није се у већој мери могао чути. Економисти су већином гласова заузели став да нам је боље да развијамо услуге на рачун индустрије. То су поткрепили и тиме да је у свим развијеним земљама производња уступала место услужном сектору. Тек је финансијска криза 2008. показала заблуду те доктрине. Кад је почео да се испоставља рачун да све задуженија земља треба да враћа позајмљено, било је јасно да се услуге не извозе и не доносе девизе.

Сада сигурно не бисмо оплакивали судбину пропалих фабрика да су на њиховом месту никле нове. Али нису. У приватизацији је, иначе, само у малом броју случајева инсистирано на томе да се нађе стратешки партнер. Када се то тражило, за власнике смо добили мултинационалне компаније које су донеле и светске норме пословања и понашања. Истини за вољу, фабрике цигарета, цементаре и прехрамбена индустрија су и без њих били успешни. За остала предузећа добили смо „мултипрактик” власнике којима у великом броју случајева делатност фирме уопште није била професионално позната. Загризли су „мамац” – грађевинско земљиште и друга имовина која се може препродати. Они су мислили да није тешко газдовати и у пропалим текстилним фирмама, истим таквим металским предузећима, запуштеним пољопривредним комбинатима, да истовремено имају и по једну своју банку, чак и путарска предузећа, руднике… За њих кажемо да су инвеститори који су се преинвестирали, а не да нису умели да раде свој посао. Зато сада имамо привреду која не може да се врати ни на ниво од пре бомбардовања, а камоли на онај од пре распада велике државе.

Мото приватизације био је „није важно ко купује само нек’ се продаје”. Није битно ко ће да купи предузеће, јер ће нови власник, због онога што је платио, водити рачуна о својој имовини. Добили смо сумњиве газде још сумњивијег капитала и на стотине хиљада незапослених. Ни у једном случају није се питало за порекло новца, што је била идеална шанса за пераче пара од криминала да куповином предузећа легализују тако стечен новац.

И све то за само 3,5 милијарде евра приватизационих прихода колико се слило у државну касу од 2001. године па до данас. А толико пара само за једну годину нам пошаљу наши гастарбајтери из иностранства.

Одлазећи амбасадор Швајцарске задао нам је тему „како реиндустријализовати земљу”, а изведба је наша. Питање је колико смо и шта све вољни да предузмемо да бисмо то постигли. Једно је сигурно – циљ није близу.

Аутор: Јована Рабреновић, Политика.рс

Фото Никола Тркља

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Нема ни речи о тзв. развојном буџету, Вучић по обичају лаже (видео)

5 (1) Милан Ћулибрк, главни и одговорни уредник НИН-а, о тзв. развојном буџету и најновијом …

Јавни дуг Србије за годину дана порастао милијарду евра

Јавни дуг Србије износио је на крају септембра 2019. године 23,94 милијарде евра, што чини …

2 Коментара

  1. pitajte narod koji je izdao svoju zemlju svoju decu svoje pretke,rpodali kosmet,prodali krajinu sve samo šutite ko pičke dobro vam je vidim

    • Prezirem žrtve koje poštuju svoje dželate, a svi ostali Srbi saberimo se, duhovno, intelektualno i fizički!!

      G-dine, ili g-đo, potpuno se slažem sa Vama. Skoro svi Srbi, su izdali sveu svoju decu, pretke i svoju državu. I oni koji su pobegli iz Srbije i oni koji su ostali. Oni koji su pobegli pravdaju se da nisu mogli da istrpe teror agresivne gluposti Srbskog rukovodstva, a oni koji su ostali pravdaju se da nisu mogli ništa drugo da urade, do da, veličajući svoje dželate, pokunjeni i poniženi prihvate ulogu žrtve! Mali je broj istinskih i pravih boraca u Srbiji ostao. Mali broj Srba govori i radi ispravno, te zbog toga, njihov glas se slabo čuje i slabo odjekuje. A ko i da ga čuje, kad Srbi ili gledaju da pobegnu iz zemlje ili se kao žrtve priklanjaju svojim dželatima!! Niko od Srba ne želi da ni čuje, a kamo li da podrži, one malobrojne dobronamerne rodoljube i ljude od znanja. Srbi kao da su izgubili i onaj poslednji tračak ljudskosti i pameti!!
      Sve ovo što Srbima govori bivši Švajcarski ambasador, sve to Srbima govore pametni, sposobi i dobronamerni Srbi, i to već godinama! Ali, te i takve Srbe, Srbi ne žele, ili neće, ili nemaju pameti da čuju. Srbi se prema svim dobronamernim i pametnim Srbima ophode sa nipodaštavanjem. Kao da beže od takvih Srba! Naprosto, reči svih dobronamernih i pametnih Srba, Srbi ne žele da čuju!! Stalno se pitam zbog čega je to tako. Kako znamo kada nam neki stranc govori pametno i dobronamerno, a ne znamo da je pametno i dobronamerno kada to isto govori Srbin?!?!?! Zbog toga nepogrešivo suludo sledimo i slušamo one Srbe koji nam žele i čine zlo, i koji su pri tome beskrajno glupi!! Zbog toga propadamo i nestajemo!!!

      Kako je moguće reći da među Srbima postoje pametni i dobronamerni ljudi i da se takvi poštuju i cene, kada u kontinuitetu propadamo oko tri decenije, 30. godina!!!! Pa to sebi ne bi dozvolili ortodoksni ludaci, budale!! Postali smo sinonim izvitoperenih i amoralnih ljudi! Kada se tome doda najgori ološ koji vodi zemlju i rukovodi svim državnim funkcijama i sve njihove žrtve koje ih, i pored toga što su im uništili živote i zemlju, i dalje poštuju i održavaju na državnim funkcijama, onda se dobija slika jednog totalno ludog naroda.
      „Liks“ nikome normalnom nije dobro u Srbiji. Pa da li smatrate da je dobro normalnim ljudima koji su svesni svega ovoga da žive i u Srbiji? Da li Vi znate da su Srbi prestali da vode međusobne racionalne razgovore?!? Da li znate da su Srbi čak i u okviru porodice prestali da vode razgovore o budućnosti, o svrsi bilo čega?!?! Pa Srbi kao zaklani ne progovaraju reč o budućnosti! Kao mantru samo ponavljaju kako bi sve dali da decu, kao kakav balast, oteraju od sebe, van Srbije!! To je Srbima, dok kao najveće žrtve XXI veka, pokorno ćuteći, a to znači poštujući svoje dželate, trpe i podnose dželate koji ih satiru, postao glavni cilj i preokupacija!!! nate da većina Srba ne sme ni da pomisli šta će sutra sa njima i njihovom decom biti, a kamo li da pomisle i imaju viziju neke budućnosti??? Ovo stanje svesti među Srbima je gore nego da su u bilo kom pravom koncentracionom logoru iz II svetskog rata!! Srbi su postali jedne najobičnije kukavice!! A i sami znate da strah, sam po sebi, ubija, ne samo parališe, onoga ko je uplašen, a da ne spominjemo uz to iSrbske dželate, u liku svih vlastodržaca, koji jedva čekaju da unište život svakom Srbinu!! Srbi jednostavno, iz nekog volšebnog razloga, nemaju snage, želje, htenja da se suprostave izdajnicima Srbskog roda koji su zauzeli najvažnije i najveće državne funkcije!! Srbi pred domaćim izdajnicima, domaćim zlikovcima, svi u nekom ludačkom strahu, pokunjeni do ludila, nepokretno i beživotno, kao list na vetru, trepere!! Zbog toga, pročitavši, misao Žan Pol Sartra: „PREZIREM ŽERTVE KOJE POŠTUJU SVOJE DŽELATE!“ izabrah taj nik za sebe, jer najispravnije u ovom trenutku oslikava i moj odnos prema svojim sunarodnicima i stanje većine Srba!! Kako poštovati nekoga ko veliča i ko se ulaguje onima koji ga bukvalno ubijaju?!?! Odakle tolika količina snishodljive poniznosti među Srbima prema svojim ubicama. ?!?! Nikako mi to pitanje ne izlazi iz glave. Stalno ponavljam sebi to pitanje, i odgovor ne pronalazim. Takođe, tražim te magične reči koje će probuditi ovu armiju zabludelih Srba, neosveđćenih i paralisanih od straha i gluposti, a ne nalazim ih. Srbi gore od bilo koje stoke bespogovorno trpe sva zla domaćih dželata, a pri tome sve one koji im žele i mogu da pomognu odbacuju od sebe. Čak ih i ne primećuju!! Kako smatrma da ovakvo ponašanje nije svojstveno ni ludim ljudima, ponekad pomislim da je u pitanju neka magija, nešto nadrealno!! Po meni, svaki Srbin koji do sada nije shvatio da su nama najgori i najveći neprijatelji oni koji jašu na državnim funkcijama, kao i svi oni koji ih iz koristoljublja podržavaju, ti bezosećajni bolsnici, koji bez trunke mozga besprizorno uništavaju sve, i svakoga, koga se dohvate, taj onda nikada neće shvatiti ništa, nitije ikada imao dovoljno mozga da shvati išta. Ali, kako nije rešenje oslanjati se na izgubljene slučajeve od Srba, a tek nije rešenje priključiti se Srbima, bolesnim sadistima koji se na najmonstruozniji način iživljavaju nad nedužnim grašanima Srbije, onda je jeino moguće rešenje da nađemo put kojim se preostali svesni i dobronamerni Srbi moraju udružiti. Ima ih u Srbiji. Međutim, kako su i oni rascepkani po raznoraznim udruženjima ili partijama, nemaju dovoljno snage da se suprostave ovolikoj pošasti. Svi rodoljubi, svi plemeniti i pametni Srbi moraju da budu sabrani na jednom mestu! Više ne smeju da budu razdvojeni!! Srbi saberimo se, i duhovno i intelektualno i fizčki! To nam je zaista jedini spas!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *