ГЕНЕРАЛ УДБЕ им отео кућу за свог шофера а данас у њој живи кер и послуга Ружице Ђинђић док она са 82 године ШТРАЈКУЈЕ ГЛАЂУ

5
(4)

Даринка Таталовић (82) почела је данас штрајк глађу испред Агенције за реституцију, огорчена јер јој неће бити враћена родна кућа у Толстојевој 35, у коју су се пре 15 година уселили покојни премијер Србије Зоран Ђинђић и његова породица.

Како каже, 39 докумената, сведочења наследника и људи који су 40-их година прошлог века живели на Дедињу, за Агенцију су били недовољни, те упорно траже уговор о купопродаји, због кога је, тврди, Удба убила њеног оца.

– На Толстојеву 35 води се кућа од 130 квадрата и 12 ари плаца, које је мој отац Сава Ђекић купио од свог газде Бохуса Боукала, предратног директора Прашке банке. Отац је продао имање у Гучи, а Боукал му је кућу с плацом дао јефтино, јер су и он и мајка радили код њега. Још пре рата је наше куће делила ограда и имали смо два улаза на две различите улице – Ужичка 40 и Толстојева 35 – тврди Даринка.

Толстојева 35, Београд

Како каже, Ђекићи нису били имућни, али ни Дедиње тада није било елитни крај какав је сада. Њихови угледни чешки суседи напустили су Југославију још 1945, док су Ђекићи остали да живе у свом дому, уверени да нова власт неће ударати на обичне људе.

– До 1948. у Боукаловој вили живели су Руси, а онда се уселио генерал Удбе Павле Пекић. Априла 1950. године, љуљала сам се у дворишту и случајно чула разговор Пекића и једног војника. Пита га Пекић „чија је оно кућа?“, а војник одговара: „Неког Саве Ђекића, није нека личност.“ Генерал је одмах наредио: „Сјутра исели, треба ми за мог шофера“. Уплашена сам све рекла мајци, али она ми није веровала – каже Даринка.

Сутрадан се испред куће паркирао камион и из њега су изашла четири немачка заробљеника, сећа се жена као да је било јуче.

– Испред њих џип са двојицом удбаша у кожним јакнама. „Дошли смо да вас селимо.“ „Каква селидба, шта је вама људи?“ „Привремено, привремено“, тим речима су варали људе. Иселили су нас истог дана у виноградарску кућицу, у један собичак са земљаним подом – приповеда Даринка.

Иселили су их 1950. да би њихов дом добио шофер удбашког генерала

„Привремено“ се одужило на две године скученог живота у неусловном влажном собичку.

– Мој отац више није могао да издржи и 1952. године отишао је у Седми реон, да тражи да нам врате дом. Сигурна сам да је уговор о купопродаји тада однео са собом. Одатле су га одвели у кућу Арчибалда Рајса, где су егзекутори Удбе тукли и убијали. Прошли су сати, а није се враћао. Чула сам у дворишту мопед и изашла напоље. Неки младић је дошао да ми каже да ми је отац у болници, јер му је позлило. Скочим, отрчим у болницу, а тамо ми кажу „погледај у мртвачници“. Кад сам ушла тамо, а он плива у оном базену, поцрвенео, поцрнео, пожутео од батина, унутрашње крварење, ваљда су му све капиларе прекинули, не знам. Кажу да су их тукли од зида, до зида – кида се старичин глас.

Отац убијен, муж преживео Голи оток, а кућа забрањена

Кућа, због које су убили Саву, постала је симобл страха и губитка за Даринкину мајку и брата, али је у ћерки запалила ватру која се деценијама није гасила.

– Ту сам се родила, проходала, издржала рат, копала склониште у дворишту, гледала како ми млађи брат гине од бомби, мојих 14 година је ту остало. Због те куће си му оца убили. Душа ме за мојим болела. Једном сам се са другарицом ушуњала у двориште и исекла јелку за Нову годину, колико ме то везивало – описује она.

Од борбе нису могли да је одуче.

– Почетком деведестих, када је дошао вишепартијски систем, видим да ми мајка није добро, те јој тражим пуномоћје, јер не могу да прежалим свој дом. Она ми каже „немој сине, убиће ми и тебе!“. Брат и ја смо 1992. покренули судски спор, иако смо на почетку имали само крштенице да смо рођени у Толстојевој 35. Корак по корак морала сам да се борим за сваки документ, али дочекала сам да 1999. Окружни суд пресуди у нашу корист. Обавестили су Пореску управу и од тада сам за тај посед плаћала порез – каже она.

За своју имовину добили су и правоснажну извршну пресуду, а онда на Јовањдан 2002.године и обавештење да могу да се уселе у кућу.

– Тада у кући није живео нико. Дошла сам пред своје, уверена да се све коначно завршило, да на сав тај бол и неправду могу да ставим тачку. Али, кроз капију су пред нас изашли момци са машинкама и рекли нам да од усељења нема ништа, да је све поништено и да се овде усељава Ђинђић – каже жена.

Да би три године касније поништили све

Тадашњи премијер је добио вилу Боуклаових, национализовану 1948. године, али је неко донео одлуку да имању треба прикључити и посед Ђекића, који држава, заправо никада и није просвојила.

– Наша кућа је напрасно, чак после одлуке суда, национализована 2005. године. Имала сам сведоке, правноснажну извршну пресуду, али не! Поништили су то, поништили укњижбу на мене и брата, поништили одлуку Четвртог суда, решење што плаћам порез! Да буде парадокс већи – тужили ме 2010. што не плаћам порез на кућу у коју ми бране да уђем и говоре да није моја! – додаје резигнирана жена.

Тужили су је што не плаћа порез на кућу за коју тврде да није њена

Даринка није желела да оконча своју борбу. Преко Чешке амабасаде није успела да пронађе наследнике Боукала, али је судбина сама наместила коцкице.

– Игром случаја, нашла сам их захваљујући причи која је пре неколико година изашла у „Блицу“. Иван и Нина Боукал, који такође потражују своје наслеђе, посведочили су да је њихов деда продао плац и кућу у Толстојевој моме оцу. Због чега би то учинили ако није тачно? Један ар тамо вреди 200.000 евра, због чега би некоме поклонили земљиште од 2,4 милиона евра, ако то није истина? – пита Даринка.

Но, ни њихове изјаве нису помогле и Агенција је Даринки јуче послала допис да јој, без уговора о купопродаји, врата дома више никада неће бити отворена.

– Отац је сигурно у Седми реон однео уговор. Није се он вратио, а камоли документа. Наћи ће они наћин да одбију и Чехе – уверена је жена.

Покушала да ступи у контакт са Ружицом Ђинђић

Покушала је, тврди, да и Ружици Ђинђић предочи ову неправду.

– Она са породицом живи у вили Боукалових, док се у мањој, нашој кући налазе њена послуга и пас. Многи су ми рекли „можда Ружица и не зна за Ваш случај“, те сам јој послала повратно препоручено писмо – никад ми није стигла повратница – тврди ова жена.

Како каже, деда јој је погинуо на Кајмакчалану, оца је убила Удба, муж јој је био на Голом отоку, млађи брат је страдао у бомбардовању за време рата – тукли су је, каже, где су стигли, али да одустане не може.

– За њих не постоји закон, за њих су закон – они! Узели су Дедиње, а мени је забрањено и да прођем улицом где сам рођена. Па како ће се ова јада вратити на Косово, како у Книн, кад ја не смем у своју улицу? И они се не стиде да изађу и кажу „ми смо правна држава“. Која правна држава? Штрајковаћу сваког дана. Не одустајем, по цену живота. Да се играју са мном у 82. години, заиста нећу да дозволим. Долазићу овде сваког дана у 12 сати, па докле издржим – одлучна је она.

Позвана у Агенцију на разговор

Њен жар није остао непримећен од стране пролазника у Масариковој улици. Људи су редом прилазили да јој поруче да не гладује, да не угрожава своје здравље. Саосећали су с њом, нудили јој подршку и причали о неправди коју сами трпе.

Након што је дуже од сат времена стајала испред Агенције за реституцију, а њен натпис привлачио погледе и питања, једна девојка је изашла из зграде и позвала је унутра. Није хтела да се представи, само је рекла да припада Агенцији и да Даринка треба да уђе унутра, ако жели да разговара са директором. Два минута након тога, директор Агенције Страхиња Секулић, изашао је из зграде и ушао у аутомобил. Он је одбио да да икакав коментар на цео случај, али је показао видно незадовољство због присуства медија.

84.000 захтева за реституцију, укупна вредност 232 милијарде евра

– Од 2012. до сада Агенција за реституцију решила је 1-1,5 одсто случајева, од 84.000 захтева колико јој је пристигло. Ово не решава ни Министарство финансија, које је од 1945. године одузимало имовину. У самом правилнику наведено је више ставки по којима се имовина не враћа власницима, него оних по којима се она враћа. Ниједан орган Републике Србије никада није проценио вредност одузете имовине. Ипак, наше удружење је узело врхунску њујоршу кућу која је свеукупну имовину проценила на 232 милијарде евра! – каже Милутин Недељковић, дипломирани правник, из Удружења подносилаца захтева за реституцију Србије.

Генерали, председници, премијери

У Боукаловој вили, у Ужичкој 40, до распада Југославије живео је Стјепан Месић, последњи председник Председништва СФРЈ.

– Онда се вила реновирала годинама, да би у њој онда живели Радоман Божовић, Никола Шаиновић и Мирко Марјановић, све премијери, и на крају, госпођа Ђинђић – каже Даринка.

Дуња Тулимировић, Блиц.рс

Фото: Предраг Дедијер / РАС Србија, Агенције, Гугл

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Полицију, службе безбедности и војску очистити од КРИМИНАЛАЦА и ПСИХОПАТА!

4.4 (13) Прва ствар коју ће нека будућа власт морати да одради као један од …

НАЛОГ КРИМИНАЛЦИМА У ПОЛИЦИЈИ Не дати људима вечерас у БГД, спремити провокаторе да изазову сукоб

5 (10) Осванула је среда, 8. јул, после великог 7. јула. Великог, јер је почело …

9 Коментара

  1. Kakav divan pravosudni sistem! Pa ovo nema ni u Boliviji i Paragvaju. Sacuvaj nas dragi Boze

  2. Nisu ovi ništa bolji od vlasti iz1950. Tuku na ulici, isteruju ljude iz kuća i stanova i za male dugove.

  3. TREBA NAPOMENUTI DA JE U DAVANJU TUDJE KUCE UCESTVOVAO I KOSTUNICA.VEROVATNO PO OBICAJU NIJE BIO OBAVESTEN.LAKO JE DAVATI TUDJE.SVOJ STAN NEBI DAO (posten covek)

  4. Драган Мишић

    Да ли је Стево Таталовић, члан градског већа у Београду, нешто у роду госпођи Даринки Таталовић која је у штрајку?

  5. Za Ružicu se priča da je bila prostitutka UDBE, i da je podmetnuta Djinđiću za ženu, sve i da to nije tačno, đubre moralno i ljudsko svakako jeste.. malo joj je vila pa u kući drži poslugu i pse…Znači Dnooo

  6. PUNO VAM HVALA ZA PREDIVNO PISANJE ,gospodjice dunja ,nastavak u pomedeljak,KO bog da na istom mestu sada cete videti dve razlicite izjave ,,drzavnog pravibranilastva i ovih u agenciji,dok ovi i branilastva institira na tacnom datumu ugovora ,a znamo kako se vlasnistvo dokazujen,ugovorom ,zemljisno knjiznom izvestaju ,ali u slucaju rata svedocima ili u slucaju elementarnih nepogoda takodje svedocima ,sto je ovde slucaj ovde nije bitan uopste dartum bilo im je vazno da narede ambasadi u ceskoj da daju pismeni odgovor ,zaveden u delovodni protokol da su svi boukalovi umrli,pa onda oziveli .ali ovde oni izbegavaju da spomenu da u opste nisu postupili po zakonu jer su pravosnaznu i izvrsnu presudumoradi da izvrse po clanu 63 ,zakona o izvrsenju.ne oni su tada moju kucu konfiskovali oteli sve ponistili i dali ruzici ,i ako su znali da se vodi postupak i da i boukalovi koji su i uknjizeni traze svoj deo i vilu u uzickoj 40 ,oni su uknjizili ruzicu i napisali tereta nema strasno,pa ne cudim se nista jer sekulovic je zuti ,mozda je po sredi novac ,ali me cudi ko ga je postavio na tu funkciju ,jer ako je bio zuti a jeste ,nikada nece biti verani lojalan naprednjacima ,i zato su moja dokumenta nestala ,uredno predata u agenciji .HVALA VAM JOS JEDNOM ,ABICE INTERESANTAN I NASTAVAK.

  7. – Komunisdticak banda i lopovi. Nemoze im potomstvo biti bolje. Od lopova i pljackasa nemoze se roditi i vaspitait posten i normalan covek. Ta banda zna samo za jedan jezik, jezik sile. Ali docekacemo i to…
    Tada cemo sa ´njima pricati na pravi nacn…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend