Гладна на стражи поред Призрена

0
(0)

„Само ми је бог остао, никог више немам, од српских власти не добијам ништа, од косовских 40 евра за месец дана, две недеље да једем, а после јок, ћутим и трпим“, каже за „Вести“ Јаворка Недељковић, која сама живи у селу Смач крај Призрена.

Прича о туги и самоћи, старачком животу без помоћи, пре неколико година се трајно уселила у кућу Јаворке Недељковић из села Смач крај Призрена. У сеоцету је раније живело 35 српских породица, а онда су 1999. година сви отишли. Јаворка се са супругом вратила и једина опстала. Њен Крста са којим је, како каже, много тога од 1983. када су се венчали претурила преко врата, преминуо је пре шест година. За њим је она остала сама, беспомоћна, физички и психички болесна. Пред кућом госте дочекују њене овце. Са њима се Јаворка у својој самоћи често и разговара.

– Ајде склоните се – обратила им се као деци, не би ли гости ушли у кућу.

На ивици глади

Одмах је затегла мараму на глави, као да се уређује, и погледала ка нама. Месецима нико није прешао њен кућни праг, тек је се једино сети Спаса Андријевић, службеник Канцеларије за заједнице и повратак, који се брине да она добије 40 евра помоћи месечно. Прописи кажу да ако не подигнеш новац који даје косовска влада као социјалу, одмах те скидају са листе. За некога ко је толико болестан и живи у призренској недођији, у којој је све ближе њивом него путем, то је велики проблем.

Smac1– Он ми је ко брат. Другог немам. Бог да га чува и да му све да – прво је изговорила Јаворка, показујући на Спасу, док јој се лице ширило у осмех.

Иако има тек 50 година, тежак живот је на њој оставио страшан траг. Кад би судили на основу онога што је исписано на њеном лицу и рукама, свако би јој дао бар 20 година више.

– Сама живим. Немам никога. Само ми је Бог остао – уз уздах је прозборила наша домаћица.

Прича о томе како је 1999. године отишла и вратила се пет година касније, али своју кућу није затекла.

– Право да вам кажем не знам где сам у међувремену живела. Крсто и ја смо отишли, јер су сви кренули, па тако и ми. Нисмо били у колективном центру, него сам приватно у једној старој кући живела. И није се могло, па смо се вратили – тужно и неповезано прича Јаворка.

Затекли су велико и празно двориште. Тамо где је била кућа, остали су темељи и над њима трава. Кућу су јој обновили, направили приземни и споља неомалтерисан кућерак, али ипак кров над главом. У јеку кампање повратка у Смач, село у које се мало главним, а више споредним, блатњавим путевима, стиже на потезу између Призрена и Ђаковице, вратили су се и други Срби. Али, у тој немаштини и беди, далеко од пута, школе и лекара, нису дуго издржали. Неко је продао иметак, а неко само отишао. Јаворка није имала куд.

Свуда пустош

Пре 1999. године у селу Смач живело је 35 српских и 15 албанских породица. Данас је у том месту потпуно другачија ситуација. У селу живи 20 албанских породица и једина Српкиња Јаворка Недељковић. Путем до њене куће, има неколико кућица, новије градње, саграђених за српске повратнике. Како се они нису пуно задржали, на већини кућа су данас полупана прозорска стакла, а унутра сем зидова готово ништа није остало.

Комшије Албанци

Јаворка каже да нема проблема са најближим комшијама Албанцима. Породица која живи недалеко од ње, позове је понекад на дружење и понуди је храном.
– Они имају деце, па одем да их све видим. Волим да се попричам са њима, јер својих немам. Брину они за мене када могу – тужно нам је објаснила. 

Спаса као спас

Спаса Андријевић који је повремено обилази каже да је овој жени због многобројних проблема потребна стална лекарска нега. Јаворка цени његову помоћ.

Smac
– Нико ме не води код лекара. Једино је он звао да дођу код мене. Зимус сам повредила руку. Била сам у посети код пријатељице у селу Новаке и враћала сам се преко залеђених њива кући. Тако сам некако и пала, и исекла руку на смрзнуту земљу или стакло. Баш је било крварило, а ја немам кога да зовем упомоћ. Али, Спаса је сазнао шта ми се десило и одмах звао лекаре. Тако су и дошли и одвезли ме на ушивање. Да њега није било, ко зна шта би се са мном десило – прича Јаворка.

– Не богоми, нисам се никоме обраћала за помоћ. Ми нисмо нигде ни радили. Ја сам по кући, домаћица била, а Крсто је био земљорадник и обрађивао то што смо имали. Од српских власти сада не добијам ништа, од косовских ето тих 40 евра. За месец дана. Шта са тим парама? Две недеље да једем, а после јок. Ћутим и трпим. Требају ми лекови, велики притисак имам. А где да купим лекове? Са 40 евра не можеш ништа да купиш – вели Јаворка.

Отета земља

Причајући о свом супругу и иметку, каже да има и земљу у власништву, али да од ње нема никакве користи, нити може икоме да је да у најам. Сведочи да њиву користи једна албанска породица, иако са њима нема никаквог договора.
– Имам њиву, а други ради. Они сами узели и неће да даду. Тражили смо, још Крсто док је био жив. Али, не дају. Оћете да се убијемо са њима због земље? Не, Бога ми – каже несрећна жена.

Јаворка нема пуно снаге. Полако је ушла у кућу. Изнад улазних врата до пода се протегла пожутела завеса. Са ње је полетео рој мушица. У врху пожутелих и невешто кречених зидова, виси паучина. Јак мирис, који допире из свих делова кућерка, јасно указује да је овој жени потребна помоћ у хигијени. Постељина на кревету је прљава, умазана. Прозорска окна су мусава, давно нису опрана. Зидне плочице затамнеле, а у њиховом угловима буђ. Малена кухињска судопера поцрнела је од гарежи.
Јаворка је висеће кухињске елементе украсила штирканим везом оивиченим крпама. И оне омаснеле и пожутеле од прашине.
– Немам ни веш-машину, ни струју, немам ни воду – одмах је почела да објашњава Јаворка, као да се правда што мора да госте тако да дочека.
– Воде немам никако. У село идем да узмем за пиће. Полако пешке вучем, па кад стигнем. Овде из бунара узмем воду када ми треба да оперем. Али, када нема воде у кућу, ето како је. Не може све да буде чисто. Ма, шта да ви кажем. Мучим се и када идем у WЦ. Није ми лако, верујте!
За разлику од воде, струја понекад и дође. Јаворка ипак не пали телевизор, на коме каже ни нема шта да види. У својој самоћи одавно је изгубила интересовање са живот ван четири зида свог кућерка и неоивиченог дворишта у коме пасу њене овчице. Деце нема, и ничему се више не нада.
– Очекујем смрт. Живот не. Само да паднем доле и да ме нико не види. Ето, томе се надам. 

 

Ј. Л. Петковић – Вести | фото: М. Каровић 

 

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Зашто Јутјуб цензурише пјесму „Догодине у Призрену“? Коме смета истина? (видео)

0 (0) Зашто Јутјуб цензурише пјесму Београдског синдиката и етно-групе Траг „Догодине у Призрену“? Коме …

ПАЖЊА!!! Из дворишта Богословије у Призрену шаљу вам важну поруку (видео)

0 (0) Призрен, 16. октобар 2018. ВАЖНА ПОРУКА: Епископ рашко-призренски Теодосије, Хиландарски Игуман Методије, професори …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend