ГЛОБАЛИСТИ БИ ДА ОТМУ ВИНЧАНСКУ КУЛТУРУ СРБИМА: Неки Европљани желе да присвоје наслеђе Србије

5
(6)

ФИГУРИНА стара око 7.000 година, коју су археолози Завичајног музеја Жупе у Александровцу пронашли пре неколико дана у Витковцу, припада винчанској култури, најблиставијој цивилизацији неолита. Иако је реч о области реке Расине или, шире посматрано, Западног Поморавља, она би ускоро могла да постане Подунавље.
Ако културни глобалисти прогурају свој пројекат такозване дунавске културе, и Жупа Александровачка заједно са својим винчанским богињама отићи ће у „Праевропску подунавску унију“. Као и Плочник крај Прокупља са најстаријим топионицама Европе и Рудник у Шумадији, са рудницима винчанске културе, међу најстаријим очуваним на свету.

Археолози се у шали питају да ли ће и шварцвалд торта, названа по планини на којој извире Дунав бити названа подунавска торта, јер се једе у целом Подунављу. Ако то звучи као глупост, зашто се онда сматра паметним и оправданим да се винчанска цивилизација, за коју постоје докази да је постојала, утопи у неку измишљену подунавску.

Иако прича о глобализацији каменог доба у Европи звучи као бизарна шала из Летећег циркуса Монтија Пајтона, реч је о врло озбиљном, богато финансираном и медијски промовисаном пројекту по ком културна баштина Србије може у Европску унију, где Србија није баш добродошла.

– Већ више година постоји тенденција да се такозвано винчанско писмо, које је дискутабилно у науци, назива подунавско писмо. У ствари ту је важна идеја која се гура паралелно, да се винчанска култура прогласи подунавском. Шта је циљ овакве тенденције? У крајњем, да се присвоји винчанска култура, најсјајнија у неолитској Европи. Изгледа да је неким данашњим Европљанима тешко да признају да Србија има нешто боље од њих, па им је намера да присвоје њену баштину тако што ће је обухватити ширим појмом подунавске културе, који би обухватио више истовремених регионалних неолитских култура у данашњим подунавским земљама ЕУ. Иако ниједна од њих не може да се пореди са винчанском ни у организацији, ни у уметности, ни у архитектури, ни у металургији. Својатањем винчанске културе, оне би добиле на значају тако што би присвојиле њено културно наслеђе. Ова тенденција се своди на кићење туђим перјем и манипулацију која са науком везе нема. Више ми личи на неку политику – каже, за „Новости“, археолог проф. др Миле Стојић.

У светској науци је општеприхваћено да се винчанска култура развила на простору Србије од средине шестог до средине четвртог миленијума пре нове ере, а да су њени огранци допирали до данашње Источне Босне, Источне Славоније, Северне Македоније, Црне Горе, Бугарске и румунског Баната.

Међутим, неки западни стручњаци последњих двадестак година гурају у светску, па и српску јавност идеју да су знакови пронађени на предметима винчанске културе у ствари праевропско дунавско писмо, иако нису нађени ни у већем делу Подунавља, а камоли на целом Старом континету.

Носилац идеје о општој праевропској подунавској цивилизацији је др Харалд Харман, немачки научник и лингвиста, који живи и ради у Финској. У његовој биографији стоји да је предавао на више немачких и јапанских универзитета и да је члан Истраживачког центра за вишејезичност у Бриселу. Он је и потпредседник Института за археомитологију у Калифорнији и директор његовог европског огранка у Финској. У Србији је први пут гостовао на симпозијуму који је организовао огранак САНУ у Новом Саду, где је промовисао идеју о дунавском писму, које је у ствари исто оно винчанско писмо чије је постојање доказивао др Радивоје Пешић.

МРЕЖА НАСЕЉА

СРБИЈА је дословно покривена мрежом насеља винчанске културе. Током археолошких ископавања на простору угљенокопа Колубара нађено је толико предмета да надлежни ваљевски музеј нема дословно где да их стави, јер су им сви магацини крцати.

– У Мачви се налазе остаци скоро петсто винчанских насеља са културним слојем дебелим око десет метара, у Дреновцу код Параћина су откривени остаци огромног насеља, у Медведњаку је локалитет који баца потпуно ново светло на домете винчанске културе, али нико паметан неће због њих да јој мења име. Међутим, они који хоће да је присвоје и заките се њоме, да би добили значај који реално немају, желе да јој промене име и самим тим и идентитет – каже Стојић.

Да би знаци пронађени на винчанским посудама могли да буду неки систем графичког споразумевања претпостављали су и други истраживачи, почевши од пионира српске археологије Милоја Васића, до савремених научника Марије Гимбутас, Александрине Цермановић и Јована Тодоровића. Овим проблемом се баве и светски научници, међу којима је др Шан Милтон Вин, који је још 1981. докторирао у Калгарију на теми „Знаци винчанске културе“.

Актуелна прича о дунавском писму модификује научна истраживања ради промовисања идеје о подунавској култури, некаквој „праевропској Месоспотамији“ у којој Винча и Србија бледе до нестајања. Упркос томе што о некој општој подунавској култури у неолиту нема никаквих археолошких доказа, овај пројекат се гура кроз књиге и скупове, којима су, неуобичајено, спонзори и неке европске банке.

Српски научници подсећају да је прве трагове велике неолитске културе професор Милоје Васић почетком 20. века открио у Јабланици, крај Младеновца, која није близу Дунава. Ова праисторијска култура је свој научни назив добила по другом, археолошки много већем и значајнијем локалитету у Винчи. То су били остаци до тада невиђеног „праисторијског града“, али археолози наглашавају да то није једини такав локалитет таквог значаја у Србији, већ само први који је пронађен међу њима, игром судбине, у Винчи крај Дунава.

– Винчанске културе нема ни у Аустрији, ни у Немачкој, ни у Мађарској, где протиче Дунав, па како онда неко може да ту културу назове подунавска? Наравно да тамо постоје паралелне неолитске културе, али оне нису винчанске. Централна Србија је главна, најзаступљенија, најјача област у винчанској култури која је овде најдуже трајала, а следи њен јужносрпски огранак. Винчанска култура је аутохтона на нашем простору, а доказ су њени материјални трагови којих има дословно свуда у Србији. Винча је имала огромна градска занатска насеља и сателитска сеоска насеља око њих која су производила храну за те градове, као и у савременом свету. Главни импулс за развијање такве културе дала је металургија, која је аутохтона у Србији, што је доказано и општеприхваћено у науци. Она је била је главни подстрек да винчанска култура постане тако блистава и тако разуђена – каже археолог др Драгана Антоновић, коју смо затекли на ископавањима праисторијског рударског комплекса на Руднику, једног до центара винчанске металургије.

Она слеже раменима констатујући да је глобализација тренутно у моди, али признаје да не разуме зашто је помодари гурају и праисторију, где јој места нема.

– Видите ли да Дунав тече испод Рудника? Наравно да не видите. А ипак је ово важно подручје винчанске цивилизације. Као и Плочник, крај Прокупља, крај реке Топлице, а не крај Дунава. Стварно не разумем те нове трендове неке насилне глобализације. Чињеница је да су Винчанци имали контакте и трговину са другим цивилизацијама из Подунавља, али не може се правити вештачко јединство у праисторији по аналогији с удруживањем данашњих подунавских земаља – закључује Антоновићева.

Борис Субашић, Новости.рс

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

У Теслином Смиљану ни помена о Србима

5 (4) На иницијативу осмогодишњег Милана Стајића из Зрењанина, опчињеног Николом Теслом и његовим делом, …

Тестирање кинеске екперименталне анти ковид вакцине направило „шум” на везама Кине и Србије

5 (3) У неколико земаља света започета су тестирања вакцине против ковида 19 различитих произвођача …

Један коментар

  1. Hahahaha. Dobra fora ovo sa podunavskom tortom. A nama nikad ne bi palo na pamet da prisvajamo nešto njihovo. Našim arheolozima svaka čast, a medju njima najizvrsnijem dr Djordju Jankoviću večna slava i hvala na svemu što je uradio za našu kulturu uprkos svim gadnim i zlim spodobama koje su mu stajale na putu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *