Житељи једног византијског града били су толико сити и лењи, толико да су изгубили сваки стид и са задовољством су чинили свакојака безакоња и ни на крај памети им није било да слушају свога старог добродушног епископа, колико год их овај молио да се поправе. Грађани су једнако терали шегу са старцем и избегавали га као досадну муву.
Напослетку стари епископ умре. На његово место дође млади архијереј и поче да живи тако да су се згрозили чак и они житељи који су имали велико животно искуство тога града.
Е, тада се сетише свог доброг и кротког старца-епископа…
Најзад, не издржавши непрестано убирање прилога, увреде, батине и најневероватније испаде новога архијереја, становници града стадоше се као један молити:
Господе, па зашто си баш нама послао овакво чудовиште?
Нису знали ни како да се моле, али се после њихових дугих јадиковања Господ ипак јави једноме грађанину и одговори:
„Тражио сам за вас горега, али га нисам нашао!“
Из Пролога
Архимандрит ТИХОН Шевнуков
ИЗВОР: https://istinoljublje.com
