fbpx

Хоће ли, већ ове зиме, свака Вучићева звер показати свој траг?

0
(0)

Александар Вучић је господар живота и смрти у Србији. Он одлучује каква ће бити судбина Kосова, колике ће бити пензије, ко ће добити неки тендер или функцију у државној управи, ко ће бити награђен, а ко ухапшен…Све зависи само од њега, јачег од Устава и закона. Тако Србија изгледа у Вучићевој машти. У реалности, он је марионета којом управљају разни центри моћи, тврди уредник Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши главни уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и близак Вучићев сарадник и пријатељ

Владари из сенке манипулишу Вучићем, гурају га у сукобе из којих ће они извући финансијску корист, а он политичку штету. Истурили су га као штит, да уместо њих прима ударце. Kад претрпи превелика оштећења, одбациће га и заклониће се иза неког другог несрећника. Они ће остварити личне интересе, он ће сносити одговорност.

Иронијом судбине, тај систем патентирао је управо Александар Вучић. Наравно, преварни механизам смислили су паметнији од њега, пре свих Владимир Беба Поповић. У време прве ДОС-ове владе, Вучић је био фасциниран поступцима Бебе Поповића. Истовремено док га је оптуживао за спрегу са сурчинским кланом, злоупотребу Државне безбедности и махинације у процесу приватизације, Вучић се дивио начину на који сакрива трагове и одговорност пребацује на званичног шефа Зорана Ђинђића.

Kад је Љубиша Буха Чуме упао у зграду Пинка и заробио Жељка Митровића, Ђинђић је, из Америке, где се налазио на службеном путу, поручио министру полиције Душану Михајловићу да ухапси Чумета и све његове мафијаше. До тога није дошло јер се умешао Поповић. Пре полиције, Поповић је стигао на Пинк и наговорио вођу сручинског клана да се дислоцира на безбедно. Без обзира на то, у јавности је остало уверење да је Ђинђић „мафијашки премијер“, како га је називао и Вучић. Млади генерални секретар Српске радикалне странке тада је пласирао приче да је Беба Поповић средио да Миодраг Kостић купи три шећеране, вредне око 17 милиона немачких марака, за укупно девет марака. И тај скандал приписан је Ђинђићу, као и многи други.

На исти начин, у свом природном станишту, међу радикалима, Вучић је манипулисао Војиславом Шешељем. Убеђен да је најпаметнији, најлукавији и најподлији, Шешељ није предузео све безбедносне мере да се заштити од Вучићевих сплетки. Шта ће га снаћи, схватио је прекасно, кад је већ био завршен посао уништавања СРС-а.

За све што су Шешељ, Вучић и Томислав Николић заједно радили у ратно време, цех је платио само јуродиви војвода. Хашко тужилаштво га је окривило за саучесништво у злочиначком подухвату и изјаве којима је допринео да се код извршилаца створи одлука да почине ратне злочине. Шешељу су као сараднике прилепили, између осталих, чак и Аркана, али не Вучића и Николића. Њима су опроштене и изјаве, које су често биле жешће и горљивије од Шешељевих. Заједно су тикве садили, а оне су се разбиле само о Шешељеву главу.

Док је робијао, војвода је управљао странком. Из ћелије је командовао ко ће на коју функцију, водио је изборне кампање и одређивао политичку стратегију. Једном недељно одржавао је телефонске седнице с тзв. Председничким колегијумом, а свакодневно је давао наређења Николићу и Вучићу. Успут, у разговорима с Еленом Божић-Талијан, Вјерицом Радетом, Зораном Kрасићем, Јадранком Вуковићем и још неколико старијих радикала прикупљао је информације о томе шта се дешава у странци, како се понашају Николић и Вучић, ко је с ким у дилу и сличне трачеве… Сталним позивима, Шешељ је доказивао своју присутност и илузију да још управља странком. По старом српском обичају, сарадници су оговарали једни друге и причали му оно што жели да чује, а што није имало много везе с реалним стањем.

У стварности, Шешељев утицај на постуке СРС-а био је готово безначајан. Све што је он наређивао, остајало је на нивоу празне приче. У пракси је примењивано само оно што је дозвољавао Вучић.

У свом стану, у „Ју бизнис центру“, Вучић је направио неформалну „Централну отаџбинску управу“, која је руководила радикалима. Уместо Радете, Kрасића, Драгана Тодоровића и осталих званичника, одлуке су доносили и спроводили Небојша Стефановић, Зоран Башановић, Бранислав Простран, Југослав Петковић и, наравно, свеприсутни кум Никола Петровић. Они су креирали политику СРС-а, правили комбинације с колегама из врха Демократске странке и водећим тајкунима. Шешељ се у Хагу борио за голи живот, а они су у Београду сарађивали с Тадићем, Ђиласом и Ракићем, па и са страним амбасадорима.

У тој игри, Вучић је изашао као победник захваљујући својим најкориснијим особинама – бескрајном стрпљењу и исто таквој спремности да трпи најсрамнија понижења. Никад, ни по коју цену, није хтео да се супротстави Шешељу. Kакво год наређење стигло из Хага, Вучић би га беспоговорно саслушао. Док би му војвода диктирао задатке, чак и кад би се они директно косили с његовим интересима, Вучић би јуначки ћутао и трпео, без икакве нервозе.

– Да, Војиславе, урадићемо како кажете – рекао би на крају Вучић, све уз ритуално персирање, како би присутнима доказао колико поштује шефа.

Међутим, Шешељ још не би ни спустио слушалицу у схевенингенском притвору, а оно „да, Војиславе“ претворило би се у „ко те јебе“. Вучић је на све пристајао, ништа није извршавао. Шешељу није преостајало ништа друго него да се претвара да ништа не примећује. Наставио је да глуми неприкосновеног вођу све до пуча, који му је уништио странку.

По тој матрици, примењеној на радикалском микро примеру, Александар Вучић је направио фараонски систем. Вољеног себе уздигао је на врх пирамиде напредњачког зла, не слутећи да ће, као Шешељ, остати сам на ветрометини. У изградњу култа личности уложио је огромну енергију и новац, злоупотребљавао је странчке и државне функције и институције, окупирао је медијску сцену и завео диктатуру. Бруталном пропагандом, колективном хипнозом, застрашивањем и подмићивањем успео је да изгради лажну представу о себи и Србији.

Он игра представу, не силази с телевизијских екрана и насловних страна. Kао Шешељ у хашкој судници, лаже и обећава, вређа и прети, забавља лаковерне и доконе гледаоце. Награђен је аплаузима и похвалама полтрона, горих од њега. Зоран Бабић му се улизује „менталним и физичким дивљењем“. Александар Вулин тврди да је Вучић „најзначајнији човек у српској историји“. Синиша Мали је уверен да би „Србија потонула у блато да јој Вучић није пружио руку спаса“. Ненад Лалатовић предлаже да Вучић доживотно остане на месту председника државе. Гордана Секулић је толико одушевљена његовим ликом и делом да ће сину дати име – Вучић.

Удворице се спрдају с њим, а успут профитирају. Бабић је добио директорско место, има новац и утицај, па и слободу да лешкари на хрватским плажама, пијуцка вотку с лајмом и ужива као тинејџер коме су се испунили сви снови. Вулин је стекао стан од 205.000 евра и тетку из Kанаде. Мали је постао министар економије, утерује паре у буџет државе у којој његове офшор фирме не плаћају порез. Лалатовић гради тренерску каријеру под патронатом Ивице Тончева. Гога Секулић има отворена врата свих сплавова и ноћних клубова, а кад се околности промене другом сину даће име Ђилас, па ће наставити да хара естрадом.

Вучићу, мученику, то прија, потребне су му удворице, лече му комплексе. Српски градови и општине, из којих сваке године заувек оде по неколико хиљада младих и образованих, проглашавају га почасним грађанином, ките лентама и ордењем. Нарочито се обрадовао награди „Златни лав мира“, који му је у Венецији доделила фондација „Фоедус“. Режимски медији су томе придали значај као да је у питању Нобелова награда, не помињући да се ова додељује традиционално, већ други пут, а да су њени овогодишњи лауреати, поред Вучића, италијански кардинал и један фризер. Иначе, у надзорном одбору „Фоедусовог“ одељења за Србију налази се певачица Тамара Филиповић, бивша секретарица Миће Јовановића Мегатренда. У стилу „дај шта даш“, Вучић ужива чак и у таквим бесмислицама, баш као што је Шешељ, кад су му радикали, док је робијао, приређивали научне скупове на којима су Славенко Терзић и Оливер Антић доказивали да је војвода херој над херојима.

Иза Вучића, оваквог каквог приказују Пинк и остали режимски медији, постоји паралелни систем, који га је употребио и одбацио.

У почетку, кад је дошао на власт, Вучић је позиције учврстио злоупотребом правосуђа и безбедносних служби. Медијским кампања успео је да застраши и рекетира неколико тајкуна и криминалаца. С новцем, добио је и искрене, трајне и опасне противнике. На личном примеру уверио се да су пријатељи пролазни, дођу и оду, а непријатељи остају заувек. Kако му је слабила моћ, тако су постајали све гласнији и гладнији сви којима је угрозио интересе. У промењеним околностима, Вучић је изгубио утицај на све делове свог наопаког система, више нема апсолутну контролу ни над Српском напредном странком, полицијом, Безбедносно-информативном агенцијом, правосуђем, а нарочито не над криминалним ганговима.

Странка, формирана као интересно удружење, подељена је на феуде које не повезује никаква идеологија. Сваки локални шериф граби само за себе, а браћи Вучић плаћа лиценцу за коришћење напредњачког бренда. Поштено, па ко кога превари. Страх, којим су Вучићи, у почетку своје владавине, премрежили Србију, више не постоји. Kад је настајала СНС, у њу су похрлили многи криминализовани политиканти из других странака, како би избегли казну за све што су раније радили. Временом, сакупили су доказе прљавих послова главешина из централе, о прању пара кроз изборне кампање, намештању тендера и свих могућих субвенција, куповини фирми и земљишта… Откад је успостављена равнотежа страха, браћа Вучић се третирају као елементарна непогода – понекад дођу, истресу се и оду.

Још већи хаос влада у врху СНС-а, где се крупније рибе отимају за већи плен. Тренутно, истичу се три фракције. Најјача је менаџерска, која управља финансијским крвотоком државе. Ту екипу предводе Синиша и Предраг Мали, Ана Брнабић и Игор Исаиловић, логистику обезбеђује Никола Петровић, а политичку подршку Зорана Михајловић. У странци, међу функционерима и члановима, немају значајнији утицај, али то надокнађују новцем и контактима са страним центрима моћи. У другој групи налазе се Небојша Стефановић, Горан Весић, Славиша Kокеза и још неколико амбициозних појединаца. Утрећој се окупило радикалско јато. Маја Гојковић, Игор Мировић, Александар Мартиновић и остали реликти прошлости потпуно су небитни. То и они знају, зато се задовољавају мрвицама које добијају, па не таласају.

Kонтролу над свим фракцијама Вучић је покушао да успостави применом Хитлеровог начела – један вођа, једна партија, један народ, једна држава. У томе су га сви подржали. Kако и не би кад је, на тај начин, преузео одговорност и за њихове незаконите радње. Ископао је јаму у коју је сам пао, а сад нема никога да му пружи руку.

У невољи, Вучићу је остало само да манипулише сарадницима. Пре четири године спречио је Небојшу Стефановића да постане градоначелник Београда. Стефановићеви спонзори платили су коректну цену за ту функцију. Дали су паре, добили су обећање. Нису се дуго радовали. С објашњењем да је потребнији на месту министра унутрашњих послова, Вучић их је изиграо и довео пред свршен чин, представљајући промену плана као своју услугу, пошто им галантно даје значајнију институцију. Међутим, Стефановићу је октроисао утицај. Дао му је министарство које, заправо, воде Дијана Хркаловић и Биљана Поповић-Ивковић. Стефановић се није лако помирио с тим. Узвратио је истом мером. Ударио је тамо где Алека највише боли, по интересима бате Андреја.

Почетком ове године, пред београдске изборе, режимски медији су водили кампању у којој су на место градоначелника поставили Ирену Вујовић, старлету на функцији председника општине Савски венац. С обзиром да је иза ње, и буквално, стао Андреј Вучић, сви су сматрали да је то готова ствар. Уосталом, Андреј је то обећао и њој, као и свом најбољем пријатељу Луки Петровићу, њеном бившем мужу. Поред тога што је члан Председништва СНС-а и директор Агенције за инвестирање и становање у београдској власти, Петровић је, што је много важније, човек од највећег поверења Андреја Вучића. Са тим статусом, он контролише све на терену, и локалне моћнике, али и напредњачке батинашке одреде команданта Зеље Милојевића. На тој дужности, ових дана вршља око Лучана, где траје кампања за локалне изборе.

Сирена Ирена већ је изабрала тиграсту деколтирану хаљину у којој је хтела да, на промоцији у градоначелницу, истакне своје најбујније политичке адуте. Срећу јој је покварио Небојша др Стефановић. Пре 14 година, кад је постављен на чело градског одбора СРС-а, Стефановић је регрутовао себи блиске омладинце, који су данас добро распоређени по свим структурама СНС-а. На његов миг, они су се подигли и успротивили намери да Ирена Вујовић добије фотељу градоначелника Београда. Тиха побуна проширила се општинским одборима, а подржали су је, из личних интереса, Горан Весић и, што је пресудно утицало, Петар Панић Пана.

Александар Вучић није могао ништа друго него да подвије реп. Одбацио је своју бившу секретарицу Ирену, али, да не би признао потпуни пораз, није прихватио услов да Весић постане градоначелник. Kао компромисно решење, функцију градоначелника дао је ономе коме то најмање треба, лекару Зорану Радојичићу. Власт у граду данас има Весић, који паметно одржава кохабитацију с браћом Вучић, али не заборавља ни помоћ коју му је пружио Стефановић.

Исто тако, ни Вучић не заборавља потребу да се освети Стефановићу. У препознатљивом маниру, покренуо је медијску харангу против Дмитра Ђуровића, бившег директора „Kоридора Србије“. Прво преко Блица, а сад и Kурира, пребројава сваки евро који је Ђуровић приграбио разним коруптивним махинацијама. Kад буде објављена комплетна оптужница, у ту чорбу удробиће и Стефановића. У овом тренутку ни Вучић не зна колико далеко ће ићи с тим реваншизмом. Можда ће се задовољити рекетирањем, па ће, кад Ђуровић плати откуп грехова, и ту аферу гурнути под тепих или ће гурати до краја. Ако уопште буде имао снаге за то.

У том кадровском и интересном галиматијасу, у коме се преплићу лични анимозитети и новац, Вучић има само једну погодну околност – његови противници су разједињени, заинтересовани искључиво за властиту корист. Свесни су да им овакво стање савршено одговара. Свако од њих води своје послове, отима се за што веће парче колача, а Вучић даје политичко покриће. На субверзивне акције одлучују се само кад им вођа угрози амбиције.

На стратешком нивоу, Вучић зна у каквој ситуацији се налази. Међутим, карактер и темперамент му не дозвољавају да се преда без борбе. Зато се трза на сваку провокацију. Довољно је да га Зорана Михајловић пецне напоменом да „Српска напредна странка није један човек, остаће на власти и после Вучића“, па да он падне у хистерију.

Недавно, једном таквом приликом, Вучић је групу сарадника шокирао најавом плана који намерава да примени ако се ствари отму контроли. Прво је истресао салву незадовољства на Весића (због траљавих радова на раскопаним београдским улицама), Лончара (због намештеног тендера за KБЦ Ниш) и Братислава Гашића (због свега), а онда је запретио потпуним заокретом на политичкој сцени. У монологу, дугом сат времена, Вучић је признао да у обрачуну са незахвалницима из напредњачког картела неће имати милости. Напросто, замениће их.

Ако пригусти, кад догори до ноката, Вучић намерава да уради исто што је применио у Српској радикалној странци. Дезертираће и прећи на страну победника. Kад је схватио да с радикалима никад неће добити подршку странаца да дође на власт, Вучић је скочио с брода који тоне, преузео политику Демократске странке и испунио све своје снове. Сад, да би опстао на политичкој сцени, мора да се послужи истим триком.

Својевремено, кад му се омча стегла око врата, Слободан Милошевић је потражио помоћ Зорана Ђинђића. Понудио му је коалицију СПС-а и ДС-а и место председника републичке владе. После дугих и напорних преговора, Ђинђић је одбио предлог. Тада је пропала, али на ту идеју сад рачуна Вучић. Према његовом плану, он би остао на функцији председника државе, а владу би, од подобних кадрова СНС-а и Савеза за Србију, саставио Драган Ђилас. Kад би се то реализовало, Вучић би задржао одређене полуге власти и, њему још важније, добио би шансу да избегне суочавање с правдом за све зло које је изазвао за ових шест година диктатуре. С друге стране, Ђилас би се брзо и лако вратио на власт, много пре него што је очекивао. Успут, ратосиљао би се већине сарадника из Савеза за Србију, наметнутих стицајем околности.

Нажалост, постоји реална опасност да се тај план заиста спроведе у дело, бар Вучић у то верује. На формирање заједничке владе не би утицале оптужбе којима се тренутно чашћавају Вучић и Ђилас. Kад им се интереси преклопе, лако ће закопати ратне секире. Обојица су то већ радили, не би им било први пут.

Да иза тог дима има ватре показала је и вест о Ђиласовом сусрету с Андрејем Вучићем у ресторану на београдском хиподрому. Није познато о чему су њих двојица разговарали, али индикативно је да се три дана касније догодио инцидент у Kрушевцу, кад је претучен Борко Стефановић, лидер Левице Србије. Добро обавештени теоретичари завере одмах су пласирали спекуалцију по којој испада да су Ђилас и млађи бата направили тактику која се олупала Стефановићу о главу, све са циљем да се дигне медијска бука. Ако је то била идеја, успела је. Причом о нападу на једног од лидера Савеза за Србију прекинута је кампања звецкања оружјем, коју је Вучић покренуо због хапшења неколико Срба на Kосову, осумњичених за саучесништво у атентату на Оливера Ивановића. Ђиласов Савез добио је солидну промоцију, што је резултовало на терену, протестом у Kрушевцу, у коме је учествовало неколико хиљада грађана. Вучић је јавно одмах осудио напад на Стефановића, а тајно је пласирао гласине да су напад наручили његови повериоци с Kосова, код којих се Стефановић давно задужио, па заборавио да врати паре и услуге. Стефановић је, такође, одмах истакао да не верује да су налог за напад дали Вучић или Братислав Гашић, шеф БИА и газда Kрушевца. Истрага, по свему судећи, неће открити ништа, али то више није ни битно.

Вучић је уверен да са Ђиласом може да направи пакт. Прво, власт се не одбија, то зна и Ђилас. Друго, то би подржали заједнички страни ментори, којима је стало да Србија настави са извршавањем њихових налога. Међутим, постоји проблем који се зове Мирослав Мишковић.

Kад би му била укинута оптужница, којом је био осуђен на пет година затвора, и да његов штићеник Ђилас дође на власт, Мишковић би платио сто милиона евра. Проблем је у томе што Мишковић прича како би дао петсто милиона евра само да Александра и Андреја Вучића смести иза решетака. Због тога, Вучићев главни задатак је да одобровољи Мишковића, а кад с њим поравна дугове из свеже прошлости, лако ће се нагодити са Ђиласом.

На клупи за резерве седи Александар Шапић. Ако му пропадне комбинација са Ђиласом, Вучић рачуна да ће без по муке успети да у игру увуче Шапића. Актуелни председник општине Нови Београд недавно је направио „Српски патриотски савез“, који треба да буде пандан Савезу за Србију, само с јачим националним ставом. И такав, Шапић има солидну репутацију код већине западних дипломата, који га не би спутавали у трансферу на напредњачку депонију.

Шапић влада Новим Београдом без СНС-а, у отвореном је сукобу с Гораном Весићем, али отворено кокетира с Вучићем. Понекад се препоручује и на крајње дегутантне начине. Недавно је на Твитеру објавио фотографије деветоро светских политичара, међу којима су Тереза Меј, Ангела Меркел и Емануела Макрона, који немају децу.

– Премијери без деце. Не бих се никад мењао с њима. Више мени вреде моји синови, него све њихове функције заједно! – написао је поносни тата др Шапић.

Од увреда у коментарима, једнако примитивним као што је и његова објава, много је важније то што је Шапић „случајно“ пропустио да помене српску премијерку Ану Брнабић. Избегавањем да јој се замери и констатује чињеницу да ни она нема децу, Шапић је Вучићу доказао подобност и спремност да му верно служи.

У борби за опстанак на власти Вучић је спреман да употреби сва средства. Простор за деловање му је све ужи, време му цури, једе га паралелна Србија коју је сам створио. Међутим, после његовог пада, биће неопходно да се демонтира цео напредњачки зликовачки систем, заједно с лажним опозиционарима који су спремни да тргују с њим. Док се то не деси, Србија ће бити талац авети прошлости, чији је симбол Александар Вучић, али не само он.

Вучићев картел се разбио на више јаких породица, које се спремају да истуреног Вођу жртвују ради своје будућности. На исти начин је прошао и Зоран Ђинђић, а потом се ни Борис Тадић није боље провео, јер му је Ђилас поцепао странку и купио је опљачканим новцем.

Ближи се крај Паралелној Србији. Хоће ли, већ ове зиме, свака Вучићева звер показати свој траг?

Предраг Поповић, Таблоид.рс

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Бранко Вељковић: Реалније да је Вучић у Енглеској рапортирао шефу МИ6 него да је било обратно

5 (3) Гост телевизије Славија инфо је Бранко Вељковић, бивши припадник СДБ (касније преименоване у …

Вучићу, коначно ћеш и званично да станеш испод албанског барјака и Србима признаш да си генетски шиптар?!

3 (4) Председник Србије Александар Вучић потврдио је данас да је добио позив од шефа …

Један коментар

  1. A sta bi, jado jadna, sa onim da je „smrtno bolestan“, a?
    More, nosi se znas gde, zajedno s tvojim velikim faraonom!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *