ХРБСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА?

Већина свештенослужитеља које смо консултовали, први пут у животу среће овакву праксу, а то је да се епископ огрешује о члан 4. Устава СПЦ.

За већину мирских, односно свјетовних Срба, тај члан је природно непознат, али он у цјелости гласи:

Члан 4
„Службени језик Српске православне цркве је српски са писмом ћирилицом. У изузетним, оправданим случајевима, може се отступити од ове одредбе у погледу језика за унутрашњу употребу, у којим случајевима доноси специјалну одлуку Свети архијерејски синод на основу ове одредбе.

Застава Српске православне цркве је тробојка: црвено-плаво-бело, са златним крстом и огњилима.“

Ако вас буне „изузетни, оправдани случајеви“ и то за „унутрашњу употребу“, то је настало када је српска црква имала епархије у Чехословачкој и Закарпатју. Може чешки и словачки, латиницом, за комуникацују између Егзархата и парохија.

ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ЧИЈИ?

Разумљиво би било да писмо можда иде у руке Владе Неовисне Републике Хрватске, која за било шта написано ћирилицом тражи „судског тумача“. Но, у овом случају писмо је упућено у Козарску Дубицу, Република Српска. И адресирано је на Србина, чије име смо затамнили јер уопште није битно за ову причу о азбукоубиству у редовима српске цркве.

Но, осим латиничног писма и облика „сурадња“ умјесто уврјеженијег „сарадња“, који се у Загребу третира као „србизам“, нас буни и брине одсуство српског писма и на печату. Не постоји разлог да уз званични језик на печату СПЦ буде и „језик и писмо националне мањине“, који је у традиционалној црквеној употреби. Али, ето, нема га.

Поред тога, у заглављу, титула Јована Ћулибрка је наведена различито и од оне наведене на том латиничном печату, па изостаје придјев „српски“, те је званично позив на дочек патријарха упутио „православни епископ“. Ако се зна да је Јован Ћулибрк на челу однарођених агената који се представљају као историчари, а који у јавност агресивно гурају иницијативу за смањење броја жртава Јасеновца са 700.000 на свега 80.000 (како су то израчунали управо у Загребу), онда дјелује да ништа није случајно.

Тако и + испред једине азбучне ствари у овом писму, владикиног потписа, прелази у један велики –

ХРБКИЊА МЕ МАЈКА РОДИЛА

Још из времена Независне Државе Хрватске, пракса је да се као непријатна и непримјерена избјегава именица Србин, већ се за те потребе користи термин православац, што је традиција коју је наставила Дана Будисављевић у свом филму.

Ово нападно одсуство СРПСКОГ православног епископа, указује да у некој другој тури, уз Милорада Пуповца и његов план и програм, врло брзо као присвојни придјев ту рупу може попунити и Хрватска православна црква. Што би, логично, сугерисала данашња употреба латиничног писма мимо Устава СПЦ. Немогућност такве појаве и развоја догађаја, најбоље демантује постојање невладине организације Црногорска православна црква.

 

Срби су већ одавно преведени у Хрбе у Хрватској, што се најбоље види у трансформацији Анете Владимиров, Бугарке из Босилеграда у Србији, која сада говори на туђманистанском новоговору и подржава манифестацију Дан бијелих трака у Приједору. Издају латиничне новине Новости, које су пуне гадости против српске цркве, а о Дари из Јасеновца има само три вијести. А све у име „српске националне мањине“, која је до 1991. године била конститутиван народ.

Такозвано Српско народно вијеће добија велики новац из буџета Неовисне Републике Хрватске да Србе латинизује и похрваћује, о чему најбоље свједочи Борис Милошевић, потпредсједник тамошње владе. Којим се језиком изјашњавају да говоре, које писмо користе и у коју цркву иду његова дјеца, нека вам он каже сам. Срамота је да се српски политичари и свештеници уоште састају са Пуповцем и сличнима, а камоли нешто друго.

Несхватљиво је, ипак, од свештених лица Српске православне цркве добијати азбукоубиствене поруке, односно да данас из редова српске цркве неки раде добровољно оно на шта није хтио пристати и због чега је митрополит Петар Зимоњић изгубио главу.

И не само он.

Фронтал