Хроника најављене ликвидације

Хроника најављене ликвидације

„Kакав је човек Оливер Ивановић, кандидат за градоначелника Северне Митровице? Свега неколико сати након што је изашао из седишта његове странке, рођени брат Игора Рајчића, кандидата са Ивановићеве изборне листе, брутално је избо ножем младића Милоша Шћепановића који је потом преминуо. Оливер Ивановић није заплакао над овим убиством, али је зато умео да 15 дана плаче за својим „фолксваген пасатом“. Да ли је Оливеру Ивановићу члан породице „фолксваген“ важнији од чланова породице Шћепановић? Да ли желимо да овакви људи заступају интересе српског народа на Kосову и Метохији? Да ли желимо да нас воде људи којима је више стало до свог аутомобила него до живота свог суграђанина – непоштени људи који су издали наше поврење, људи који имају подршку Приштине? 22. октобра ти бираш – направи паметан избор!„

Погромашки видео спот ове садржине, са све кадровима разливене крви на плочнику и снајперског нишана, емитован је 16.10.2017. године (током изборне кампање за локалне изборе на KиМ), у више наврата, на ТВ Мости из Звечана и ТВ Пинк.

Оливер Ивановић је убијен тачно три месеца доцније, 16.1.2018, усред белог дана усред Северне (српске) Митровице.

Директорка и главна уредница ТВ станице на српском језику са севера Kосова обзнанила је да је наручилац и финансијер спота (филијала Српске напредне странке на KиМ) “Српска листа”. На другој страни, најгледанија телевизија са националном фреквенцијом у Србији, ТВ Пинк, четири године, не хајући за своје законске обавезе, одбија да саопшти ко је наручио, креирао, финансирао и пласирао ову ТВ потерницу за покојним Ивановићем.

Тек када је, само пет дана након текста – потернице „Ћурувија дочекао бомбе“, објављеног 6. априла 1999. у “Политици експрес”, мог негдашњег главног уредника у “Борби” Славка Ћурувију, сасекао рафал усред бела дана, на Васкрс, “усред среде” главног града – схватио сам сву непогрешиву “видовитост” удбашкомедијских предсказања у која, до тада, нисам веровао.

Јер, само годину пре, 10. марта 1998, исти тај покојни “Експрес”, објавио је текст насловљен са “За „спонзоруше“ су и терористи жртве“, уз поднаслов за Гиниса и Риплија заједно: „У написима „демократија“, „дневних телеграфа“, „данаса“ и сличних, јасно је уочљива тема коју су им задали финансијери и налогодавци: представнике легалних државних органа треба прогласити за „бруталне силеџије“ који редом убијају све што је албанско“!

А у коме је мистериозни аутор “П.Е”, овако судио и пресуђивао:

“… Пука је случајност, вероватно, да се терминологија у текстовима из новина које потписују Ћурувија (глодур “Дневног телграфа”, прим.Ц.М), Миливојевић (одговорни уредник “Демократије”, тј. ја, прим.Ц.М) и Мареш (председник УО издавача “Демократије”, прим.Ц.М), укључујући и кључне ставове, подударају с оним што о стању на Kосмету говори Kлаус Kинкел, код кога често гостује Ибрахим Ругова, а комшија из Бона Бујар Букоши сврати му готово сваке недеље…

… Новинарска пета колона, све по директиви, покушава да по Србији посеје несигурност, страх, безнађе и уверење да је југословенска држава немоћна да изађе на крај са актерима зла на Kосову. Тако новинарске „спонзоруше“, што је модерни српски назив за углађеније проститутке, у гласилу немачке обавештајне службе које се случајно штампа на српском, а зове се „Демократија“, по налогу из „центра“ објављује…

… Све што мисли доследно антисрпски има своју „Демократију“, „Дневни телеграф“, „Данас“ и слично „одштампано и подвучено жутим“.

… Вођама албанских терориста и њиховим подстрекачима из иностранства успело је, очигледно, да нађу своје савезнике и међу припадницима спонзорисане „опозиционе штампе“ у Србији. Док продужена рука албанског сепаратистичког вођства сеје смрт у јужној српској покрајини, инострани спонзори од својих дужника у „независним медијима“ обезбеђују им пропагандну подршку. И површно читање разних „демократија“, „дневних телеграфа“, „данаса“ и сличних „жутаћа“ лако открива задату тему финансијера и налогодаваца. Неко им је шапнуо да терористе и злочинце треба прогласити за жртве, а представнике легалних државних органа за „бруталне силеџије“ у служби „ауторитарног“, у најмању руку „недемократског“ и каквог још не режима. Још само да нађу бар једног читаоца, чији је матерњи језик српски, који ће им поверовати у ту причу!”

Текст у коме ће, само годину потом, врховни кадија и судија Ћурувију проказати као неког ко је призивао бомбардовање СР Југославије, завршава се слично, злослутнички: „А ако су се надали да ће њихова издаја бити заборављена, узалуд су се надали“.

Не, не мислим овде на Вучића, јер он – мислим на ону прву тералицу од 10. марта 1998 – има алиби, пошто ће Раду Милентијевић, на месту министра за информисање, да наследи тек две недеље касније.

Аутор потернице за Ћурувијом и главни уредник “Експреса” су током суђења признали да је налог за расписивање тералице пренео, незнано из ког надврха, врх новинске куће “Политика” (директор и глодур “најутицајнијег дневног листа на Балкану”).

Да ли ће се онда, макар три и по године од убиства Оливера Ивановиића, у Србији 22 године старијој, ваљда и напреднијој и демократскијој, открити ко је наручио, креирао, финансирао и пласирао на најгледанијој српској телевизији са националном фреквенцијом, хајкачку потерницу за, потом убијеним Оливером? Хоће ли неко у Србији која је, као, кандидат за улазак у ЕУ, или неко из те ЕУ која, као, хоће Србију унутар своје заједнице, у то име, да “упути” овдашње правосуђе на неки адекватан параграф из сета постојећих медијских закона?

За почетак, довољан је само један: актуелни Закон о оглашавању.

У члану 8 стоји да је оглашивачима и медијима који преносе огласну поруку, забрањено да, непосредно или посредно, подстичу дискриминацију по било ком основу, па, поред осталог, и по основу политичког уверења или опредељења. А спот – потерница за Ивановићем је управо прототип онога што никако, по закону, не би смело да се ради!

Да Вас подсетимо: Kуд си пош’о са том личном картом?
У претходним текстовима овог закона (из 2014, па 2016), пре његових последњих измена 2019. године – дакле, та је законска верзија важила и у време ликвидације Ивановића – члан 19. је налагао да, уколико преносилац огласне поруке (медиј) не поседује пратећу огласну декларацију са подацима о неком споту који је објавио, онда он (медиј) „ступа на место оглашивача у погледу обавеза и одговорности“. А потом су следила два члана истога закона која су – медију који одбије да стави на увид име онога ко је наручио и финансирао емитовање огласне поруке (пропагандног спота) и његовом одговорном лицу, тј. директору и одговорном уреднику – предвиђали и забрану емитовања програма и обављања делатности на период од шест до 12 месеци!

Но, вратимо се актуелном тексту Закона из 2019. године. Члан 6, у ставовима 2. и 3, вели да се “огласном поруком не сме изазивати мржња или нетолеранција”, као и да “огласна порука не сме да садржи изјаве или визуелно представљање које се може сматрати увредљивим”.

Члан 7. говори о томе да је забрањено оглашавање којим се позива на недопуштене радње према другоме или на бојкотовање другог, односно прекидање или неуспостављање односа са њим.

Чланом 10. забрањено је да се огласном поруком подстиче понашање које угрожава здравље или безбедност примаоца огласне поруке, а нарочито: 1) сцене насиља и деструкција објеката и природе, осим у циљу сузбијања таквог понашања; 2) прикази који могу да изазову страх и агресивност…

Данашњи члан 19. је, додуше, нешто ублажен у односу на претходну верзију, али и даље доста прецизан у погледу транспарентности декларације која мора да прати сваки емитовани спот. Један став каже да је огласна декларација исправа која садржи податке који идентификују оглашивача и преносиоца огласне поруке, садржај огласне поруке, и предвиђени период и начин оглашавања, коју оглашивач доставља преносиоцу огласне поруке. Наредни став објашњава да, ако преносилац огласне поруке не поседује огласну декларацију са подацима из става 1. овог члана, он (дакле, медиј и његова одговорна лица!) ступа на место оглашивача у погледу обавеза и одговорности прописаних овим законом, осим ако се из огласне поруке могу поуздано утврдити ти подаци.

А, када је реч о одговорности преносиоца огласне поруке (медиј), члан 20 каже: Преносилац огласне поруке одговоран је за оглашавање чија је огласна порука противна одредбама овог или другог закона или подзаконског акта којим се уређује садржај оглашавања, ако је знао или је на основу редовне провере околности конкретног случаја (нпр. увидом у садржај) морао знати да је огласна порука противна наведеним прописима и ако не поседује огласну декларацију из члана 19. овог закона.

И остала два става истог члана иду у том правцу: “Преносилац огласне поруке одговоран је солидарно са оглашивачем, за штету која настане објављивањем или преношењем на други начин огласне поруке за коју се на основу редовног увида може утврдити да је очигледно супротна овом закону, ако није прибавио уредно попуњену декларацију”. Те, додатно: “Преносилац огласне поруке може уговором са оглашивачем преузети искључиву одговорност за обавезе и одговорности оглашивача прописане овим законом”. Дакле, ТВ Пинк може и тако, ако хоће, да одбрани мистеризног наручиоца ТВ потернице за Оливером, али то мора јавно да призна…

Важећа верзија закона (цлан 79), осим прекршајне казне у износу до два милиона динара, правном лицу које прекрши чланове 7, 8 И 10. овог закона, предвиђа и изрицање заштитне мере забране вршења одређене делатности у трајању од шест месеци до годину дана, као и заштитну меру јавног објављивања пресуде, док се одговорном лицу у правном лицу може изрећи заштитна мера забране вршења одређених послова у трајању од шест месеци до годину дана.

Да не говоримо о томе да, рецимо, Закон о електронским медијима (члан 28) прописује да Регулатор (Регулаторно тело за електронске медије – РЕМ) може пружаоцу медијске услуге изрећи опомену, упозорење, али и привремену забрану објављивања програмског садржаја, односно може му одузети дозволу, због повреде обавеза које се односе на програмски садржај, као и због повреде услова који су садржани у дозволи или одобрењу за прушање медијске услуге. И то баш у случајевима када медијски садржај подстиче на мржњу, дискриминацију итд.

Ако постоји добре („политичке“) воље да се истражи ко је инспиратор и наручилац хајке на Ивановића која је резултовала његових убиством, пут је јасан. Трагови постоје, а њих, брутално кршећи закон, крије, јавни медиј који ужива природно добро свих грађана Србије – националну ТВ фреквенцију.

До тада, остаје нам као некрофилна пост мортем поука, на жалост одоцнела, Оливеру, али и свима нама преосталима, она арапска пословица „Не борави у крају у коме се закони не поштују“. Или, можда, оптимистичнија великог хрватског (и, делимично, српског) Антуна Густава Матоша (ех, кад се само сетим „Матош експреса“, „бржег од Симплона“ којим се још 1938, од ЗГ до БГ, па и у време мога војниковања у Самобору 1984, путовало само четири сата и 20 минута, за разлику од данашњих седам и кусур сати): „Влада је једини државни фактор, који смије законито чинити незаконитости“.

Цвијетин Миливојевић

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

Kако су Вучић и Дачић омогућили шиптарским нарко фисовима постепено преузимање Космета

Kако су Вучић и Дачић омогућили шиптарским нарко фисовима постепено преузимање Космета

Шестог децембра 2012. године ондашњи председник Владе Републике Србије Ивица Дачић донео је одлуку о …

Ево и Срби предлажу састанак Вучића и Куртија у ЗАБЕЛИ, да се друже на дужи рок!

Ево и Срби предлажу састанак Вучића и Куртија у ЗАБЕЛИ, да се друже на дужи рок!

Шеф дипломатије ЕУ Жозеп Борељ и специјални представник ЕУ за дијалог Београда и Приштине Мирослав …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *