Хрватски медији: ДСС-Двери опаснији по Хрватску од Шешеља – који се имплицитно сврстао на страну Вучића

0
(0)

Србија излази на једанаесте парламентарне изборе од обнове вишестраначја 1990. године. Актуалног премијера Александра Вучића и његову Српску напредну странку, недостижне политичке популарности, покушат ће ипак на изборима срушити неколико коалиција и политичких странака. Осим двају коалиција либералних, регионалистичких и мањинских странака, оне око Пајтићеве Демократске странке (ДС) и оне око Тадићеве Социјалдемократске странке (СДС), снаге ће одмјерити и двије изборне листе с израженим српским националистичким програмом: Српска радикална странка (СРС) Војислава Шешеља те коалиција Демократске странке Србије (ДСС) и Српског покрета Двери.

Шешељеви радикали хрватској су јавности познати, а у медијском простору наше домовине имају и незаслужено велик простор узмемо ли у обзир да су задњих пола десетљећа животарили с јавном потпором од свега неколико постотака, оставши два мандата изван Народне скупштине. Када се Војислав Шешељ вратио из Хага – након што у више од десетљећа Трибунал није успио српском политичару доказати кривњу за приписане злочине – странци је популарност порасла, али не до разине коју су радикали прижељкивали. Шешељ је, наиме, почео гостовати по реалитy емисијама, јављати се с простачким и шовинистичким објавама на друштвеним мрежама те судјеловати на јавним просвједима палећи заставе различитих држава и међународних установа. Напосљетку, можда и најважније за српску националистичку перспективу, Шешељ се у својим политичким изјавама имплицитно сврстао уз премијера Александра Вучића, радикалског ренегата. При томе је важно схватити како је Вучићева политика, с више или мање темеља, међу српским националистима перципирана као анти-национална, радикално про-еуропска и издајничка. Вучића се оптужује за одрицање од Косова путем Бриселског споразума и разних каснијих дипломатских уступака приштинским властима, за катастрофалну господарску ситуацију, удаљавање од Русије и брзо приближавање Еуропској унији и Њемачкој, као и за стварање корупцијског сустава на највишој разини. Вођа српских напредњака, другим ријечима, виђен је као „српски Санадер“.

Шешељево прикривено служење режиму ипак није новијег датума. Још од 1990-их радикалског се челника из српске опорбе оптужује да канализира српски национализам у смјеру у којем он постаје политички ирелевантан, па да је зато идеални корисни идиот сваког београдског режима. Јер, ако је Српска радикална странка једина опорба влади (а не заборавимо да је на готово свим изборима до 2008. СРС била друга најјача странка у Србији), тада у успоредби с тиме заиста свака влада – било Милошевићева, било оне либералније – постаје пожељан партнер међународним чимбеницима. Шешељ је, зато, само политички клаун чије изјаве и поступци више помажу проказивању српске политике као шовинистичке и екстремистичке у међународном јавном мнијењу него што икад збиља могу користити српским националним интересима.

Но, осим радикала, српски ће национализам на изборима бити представљен кроз коалицију Демократске странке Србије (ДСС) Санде Рашковић-Ивић и Српског покрета Двери Бошка Обрадовића. ДСС је национално-конзервативна странка коју је два десетљећа водио Војислав Коштуница, својевремено србијански премијер који је у међувремену након континуираних изборних неуспјеха напустио мјесто челника странке, а потом и странку саму. Такву упропаштену, странку је преузела Санда Рашковић-Ивић, политичарка с дугим стажем у медицини и дипломацији, кћерка Јована Рашковића, вође хрватских Срба с почетка 1990-их. Рашковићева је замијенила традиционално страначко заговарање војне неутралности са суверенизмом и отворила странку за потенцијалну сурадњу с блиским политичким опцијама, инзистирајући усто на оштрој критици Вучићева режима. Политичког савезника нашла је у Српском покрету Двери, странци произашлој из православне невладине организације Двери, познате по организацији „Обитељских шетњи“ (против хомосексуалних парада) и супротстављању западној либералној идеологији. Осим савезништва с Русима, ДСС има и повијест снажних веза у дијелу западног политичког естаблишмента, а странка је до 2012. била чланица Еуропске пучке странке. Коалицијски партнер Двери, с друге стране, има снажну потпору Српске православне цркве, под чијим је окриљем покрет и створен. Патриотски блок, како називају своју коалицију, са својим кадровима, прагматичнијим националним програмом и реториком те међународним везама, представља политичку опцију која би, уколико би се приближила власти, могла бити опасна по хрватске интересе у југоисточној Еуропи.

Српско бирачко тијело има могућност бирати између политике подложништва еуро-атлантским интеграцијама оличене у Вучићевом режиму и либералној опорби, и с друге стране националистичке политике ДСС-а и Двери. Прва ће опција у сваком случају још неко вријеме остати доминантном, но ови би избори свеједно посредно могли утјецати и на маневарски простор хрватске дипломације у југоисточној Еуропи у сљедећим годинама па је од изузетне важности схватити политичке нијансе у нашему сусједству.

Дневно.хр

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Медији су највећи политички непријатељи Србије: Вучићева машинерија за вештачку производњу афера

5 (2) Српском медијском сценом доминирају две групе креатора јавног мњења. Режимски и тзв. независни …

Вучић преко Зоране Михајловић поново отворено саботира изградњу гасовода кроз Србију

0 (0) Након што је влада јуче повукла предлог закона о давању гаранција за кредит …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend