Империјални стратег и администратор

0
(0)

Пише Љубомир Кљакић

Посредник Европске уније у дијалогу Београда и Приштине Роберт Купер британски је дипломата и обавештајни официр високог ранга, стручњак за безбедност, шеф службе за политичко планирање Форин офиса, заменик секретара за одбрану и прекоморске послове, особа блиска Тонију Блеру, аутор доктрине „новог либералног империјализама“ и „нове либералне империје“ на простору изворне Југославије

Лондонски Центар за инострану политику (Тхе Фореигн Полицy Центре) – који је као „независну“ истраживачку установу „Нових лабуриста“ за стратешке студије 1998. године основао Роберт Кук, тадашњи министар за спољне послове у влади УК, а под покровитељством самог премијера Тонија Блера – објавио је у марту 2002. године зборник радова под веома амбициозним насловом „Преуређење света“, „Ре-Ордеринг тхе Wорлд“.
Био је то одговор групе британских либерала и неколицине либерала из других земаља – политичара, политичких активиста, универзитетских професора и публициста који или припадају „Новим лабуристима“ или са њима деле базична идеолошка уверења – на конкретну иницијативу самог Тонија Блера.
Блер је, наиме, позвао ову групу аутора да у светлости ратног искуства са Косовом 1999, као и у светлости терористичког искуства у Њујорку и Вашингтону 11. септембра 2001, понуде идеолошки употребљиве дефиниције „новог интернационализма“ и „нове доктрине хуманитарних интервенција“, како би се самопроглашеним „вођама човечанства“ омогућило да, ако већ не легално, а оно макар идеолошки легитимно, реагују на безбедносне изазове који за њихове интересе у светским пословима проистичу из нововековног начела суверенитета националних држава.

17
Најуспешнији у овом пројекту био је Роберт Френсис Купер, британски дипломата и обавештајни официр високог ранга, стручњак за безбедност, шеф службе за политичко планирање Форин офиса, заменик секретара за одбрану и прекоморске послове, особа блиска Тонију Блеру, „мандарин из Форин офиса и Блеров конфидент“, који је због својих великих заслуга за монархију одликован високим орденом Витеза Викторијиног краљевског реда и високим орденом Витеза краљевског Реда св. Михајла и св. Ђорђа.
Као аутор једног раније објављеног рада, такође од значаја у овој ствари, Купер је у зборнику „Преуређење света“ објавио програмску идеолошку платформу под насловом „Постмодерна држава“. Утицајни дневници одмах су прештампали тај текст, истичући већ у наслову централну идеју Куперовог састава – једини делотворни одговор на хаос савременог света и ограничења која проистичу из „застарелог“ начела суверенитета националних држава јесте обнова империје и империјалне политике, овај пут у облику „нове либералне империје“ и „новог либералног империјализма“.
Због одлучног става у прилог обнове империје и империјалне политике Купер је одмах почаствован и неформалном (али престижном) титулом „Стратег“, а већ исте године добио је прилику да ову стратегију почне и практично да операционализује. Постављен је, наиме, на високи положај генералног директора за спољне и војнополитичке односе у Генералном секретаријату Савета Европске уније, који је за свој рад непосредно одговоран једино високом представнику за заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ.
Овде нарочито треба нагласити да ток догађаја покренут објављивањем Куперове „Пост-модерне државе“ и промоцијом доктрине „нове либералне империје“ и „новог либералног империјализма“ није могуће замислити без покровитељства и активног учешћа самог Тонија Блера у свему томе.

18
Године 2002, у часу Куперовог именовања за генералног директора, па све до 1. децембра 2009, дужност Високог представника обављао је такође један аристократа и вишеструки витез – Франсиско Хавијар Солана де Мадариега, зван Хавијар Солана, потомак угледне шпанске аристократске породице, универзитетски професор физике, вишегодишњи Фулбрајтов стипендиста на америчким универзитетима, високи функционер шпанске Социјалистичке партије, министар културе, министар образовања и науке, министар спољних послова Шпаније, члан „Римског клуба“, генерални секретар НАТО-а, почасни Витез командер британског краљевског Реда св. Михајла и св. Ђорђа, носилац шпанског „Великог крста Изабеле Католичке“, носилац „Медаље Манфреда Вернера“ коју му је доделило немачко Министарство одбране, добитник признања „Визија за Европу“ и  „Државник године“ америчког Института Запад – Исток, добитник награде „Карло Велики“ за рад на унификацији Европе, кога ће због заслуга у текућем преуређењу света шпански краљ Хуан Карлос И већ у јануару 2010. године прогласити за 1.194. Витеза у готово шест векова дугом низу витезова реда „Златног руна“ (нем., Орден вом Голденен Влиес, хол., Орде ван хет Гулден Влиес, фр., Ордре де ла Тоисон д’Ор, итал., Ордине дел Тосон д’Оро,  шпа., Орден дел Тоисóн де Оро, енгл., Ордер оф тхе Голден Флееце, основан 1430).

19
Исте 2002. године отпочело је и практично тестирање Куперове доктрине „новог либералног империјализама“ и „нове либералне империје“, и то у оном делу света у којем се од 1990. до 1991. године спроводи главни експеримент од значаја за њену артикулацију и због којег је номинално и артикулисана – на простору изворне Југославије, у Босни и Херцеговини. Обавезу да демонстрира и тестира све могућности ове доктрине преузео је тада још један, такође нови, британски аристократа, Џереми Џон Дархам Ешдаун, Барон Ешдаун од Нортона под Хамдоном, зван Педи Ешдаун, познат и као „Човек од акције“ („Ацтион Ман“) и „Тигар“ („Тиггер“).
Избор овог „Човека од акције“ била је логична и за ствар „нове либералне империје“ више него добра одлука. У часу избора Ешдаун је за собом већ имао богато вишегодишње искуство официра специјалних јединица британске ратне морнарице (Корпус краљевских маринаца, Тхе Цорпс оф Хер Мајестy’с Роyал Маринес, РМ; Специјална поморска служба, Тхе Специал Боат Сервице, СБС), затим високог официра МИ6 (Тајна обавештајна служба УК, Тхе Сецрет Интеллигенце Сервице, СИС, скраћено Тајна служба њеног височанства, Хер Мајестy’с Сецрет Сервице, колоквијално МИ6) на служби у Форин офису, потом члана Парламента УК и шефа партије Либералних демократа.
Уз све то, Ешдаун се већ 1998. године успешно представио као радикални заступник главних својства онога што ће Купер нешто касније назвати „нови либерални империјализам“ и „нова либерална империја“. Као што сведочи један вишеминутни ТВ документ, Ешдаун је у септембру 1998, у извесном албанском селу на Косову и Метохији, дао своју часну реч групи припадника тзв. „ОВК“ да ће се лично заложити код свог пријатеља, британског премијера Тонија Блера, да добију ново наоружање и савремену војну опрему за рат против Србије. И најзад, као један од најгорљивијих заговорника војне интервенције САД, УК и НАТО против СР Југославије, односно Србије, Ешдаун је 2000. године због ових својих заслуга за круну, УК и ствар „новог империјализма“ уопште, одликован високим орденом Витеза командера краљевског реда Британске империје.

20
Исте године када је Купер постављен за генералног директора за спољне и војнополитичке односе у Генералном секретаријату Савета ЕУ, који је за свој рад непосредно одговоран једино високом представнику за заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ, дакле Хавијару Солани, оперативац Ешдаун, официр МИ 6 и Витез командер краљевског реда Британске империје, зван „Човек од акције“ и „Тигар“, постављен је у Босни и Херцеговини на чак два положаја од интереса за практичну примену и тестирање доктрине „новог либералног империјализма“ и „нове либералне империје“.
Истовремено, постао је високи представник генералног секретара ОУН и специјални представник ЕУ у БиХ. За свој рад Ешдаун је с једне стране непосредно одговарао генералном секретару ОУН, а са друге високом представнику за заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ, односно Хавијару Солани. Најближи Соланин сарадник у овим пословима тада је већ „Стратег“ Роберт Купер, генерални директор за спољне и војнополитичке односе у Генералном секретаријату Савета ЕУ.
Под овим претпоставкама Ешдаун звани „Човек од акције“ и „Тигар“, могао је на миру да демонстрира све своје способности идеалног империјалног администратора – понашао се као „поткраљ Босне“ све до краја свог мандата 2006. године. Неслужбену титулу „поткраља Босне“ Ешдауну су доделили британски листови по аналогији са системом британске колонијалне  управе у Индији, од 1858. до 1947. године, када је сву власт у овој тадашњој британској колонији у име британског монарха и владе вршио поткраљ и генерални гувернер Индије. Колонијални поредак који је Британија успоставила и одржавала у Јужној Азији (Индија, Пакистан, Бангладеш, Бурма, односно Мианмар), од 1857. до 1947. године, назива се „Британски раџ“, „тхе Бритисх рај“.

21
Иако је Ешдаун као сведок оптужбе грубо прекршио закон јер је 2002. године на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу лагао суд, као што је то показала Милошевићева одбрана у наставку суђења 2005, ипак је године 2006, када је Ешдаун предао обе дужности свом наследнику у Босни и Херцеговини, краљица Елизабета ИИ због бројних заслуга за нови британски раџ, одликовала овог „поткраља Босне“ са још једним веома високим одликовањем, орденом Витеза великог крста краљевског Реда св. Михајла и св. Ђорђа. Исто тако, награђен је и веома престижном улогом једног од три копредседника Краљевског института за међународне послове (Тхе Роyалл Институте фор Интернатионал Аффаирс), познатог и као „Чатам хаус“ („Цхатам Хоусе“), установе која ужива високу заштиту саме краљице.
Тако Педи Ешдаун од 2006, као успешни империјални администратор, због немерљивих заслуга за ствар „новог либералног империјализма“ и „нове либералне империје“ има право да га ословљавају са „Тхе Рт. Хон. Тхе Лорд Асхдоwн оф Нортон-суб-Хамдон, ГЦМГ, КБЕ, ПЦ“.

22
Истог оног 1. децембра 2009, када је Хавијар Солана напустио свој дотадашњи Кабинет у Бриселу, дужност високог представника за заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ преузела је још једна особа из круга нове европске аристократије, такође блиска Тонију Блеру. Реч је о Катарини Маргарети Ештон, Баронеси Ештон од Апхолда (носилац је ове титуле од 1999, на предлог самог Тонија Блера), званој Кети Ештон, службеници високог средњег ранга у администрацији УК (јавне службе, влада, Национални архив, Парламент – Дом лордова), којој се у нарочите заслуге приписује ратификација Лисабонског уговора у Дому лордова британског Парламента, која је од 2006. године члан Пречасног савета Њеног величанства (Хер Мајестy’с Мост Хоноурабле Привy Цоунцил).

23
Именовање Баронесе Ештон на положај високог представника ЕУ за заједничку спољну и безбедносну политику 2009, изазвало је бројне коментаре о њеним компетенцијама за обављање тог захтевног административног посла, али је такође поново отворило и једну стару причу која се у британској јавности први пут чула крајем седамдесетих година 20. века.
Причу је 2009. године отворила Партија независности УК (енглеска либертаријанска и евроскептичка партија која се залаже да УК напусти чланство у ЕУ, представљена у Европском парламенту) захтевајући од Хосе Мануела Бароса, председника Европске комисије, да испита основаност навода о нелегалним финансијским везама између некадашњег СССР и британске Кампање за нуклеарно разоружање, током 1982. и 1983. године. Тада је, наиме, данашња Баронеса Ештон била не само активисткиња, него и благајница ове организације.
На заседању Европског парламента члан тог Парламента из Партије независности УК јавно је питао Хосе Мануела Баросу хоће ли истражити да ли је Ештонова 1982. и 1983. године заиста примила новац од „непријатеља Запада“. Сама Ештонова изјавила је тим  поводом да никада није имала односе са Совјетским Савезом и да никада није примила никакав новац из Москве. Њен Кабинет одбио је да даље коментарише ове оптужбе.
24
Једна коинциденција чини ову бизарну причу још бизарнијом. Наиме, сам Хосе Мануел Баросо био је током седамдесетих година 20. века, као студент на Универзитету у Лисабону, вођа илегалне маоистичке организације Реорганизовани покрет пролетерске партије (МРПП, касније назван Комунистичка партија португалских радника, потом преименована у Револуционарни покрет португалског пролетаријата). Децембра 1980, Баросо је напустио МРПП и приступио Демократској народној партији (ППД), партији десног центра, која ће касније променити име у Социјалдемократска партија (ПСД). Маоистичку студентску епизоду Баросо је касније, у једном разговору за лисабонски „Експрес“, објаснио рекавши да је у  МРПП ушао једино због тога да би се успешно борио против конкурентске, такође илегалне, студентске организације коју је контролисала Комунистичка партија Португалије.

25
Овде имамо посла са старом, током историје непрекидно обнављаном и усавршаваном праксом инфлатрације неког, било којег, владајућег система у редове његове стварне или само потенцијалне опозиције (инфилтрирани агенти, агенти информатори, агенти провокатори), као и следственог корумпирања и кооптације неких њених припадника посредством сложених механизама конверзије и конвертитства (радикална промена верског, етничког, етичког или политичког идентитета под претњом силом, због уцене или услед моралног слома и корумпираности). Педесетих година 20. века, феномен је осветлио Исак Дојчер у класичној анализи „случаја“ шесторице бивших комуниста – Кестлер, Силоне, Жид, Фишер, Рајт, Спендер. Од почетка текуће историјске демисије светског система седамдесетих година 20. века, па све до данас, инфилтрација владајућег система корпоративне дистопије, радикална конверзија и конвертитство међу онима над којима се тај систем одржава или тек успоставља, манифестују се у безброј, веома спектакуларних облика.
Узоран пример у овој ствари јесте сам Тони Блер, један од главних глумаца у представи која нас овде занима. Он је променио тако много јавних идентитета током своје каријере (од младог троцкистичког марксисте и америчког стипендисте, ватреног американофила, либералног фундаменталисте и красташа корпоративне империје, преко „америчке подлице“ и ратног злочинца, до пребега из англиканске у Католичку цркву и њуејџерског идеолога јединствене светске религије), да га са ваљаним разлогом можемо прогласити за једног од највећих и најуспешнијих агената светског поретка корпоративне дистопије последње две деценије 20. и прве деценије 21. века.

26
Како било да било, истог 1. децембра 2009, када је Хавијар Солана напустио свој бриселски Кабинет, а Баронеса Ештон ступила на дужност високог представника за заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ, на основу Лисабонског уговора од 17. децембра 2007, као и Уговора о европској дипломатској служби од 26. априла 2009, основан је и Европски сервис за спољашњу акцију (Тхе Еуропеан Еxтернал Ацтион Сервице, ЕЕАС), до тада непостојећа дипломатско-обавештајна служба Европске уније.
Као генерални директор за спољне и војнополитичке односе у Генералном секретаријату Савета ЕУ, још више као „Стратег“, Роберт Купер добио је тада овлашћење да администрира процесом организовања и постављања ЕЕАС, како би тај апарат могао да профункционише пуним капацитетом за годину дана, дакле 1. децембра 2010. године. Јавност је већ обавештена да ће ЕЕАС заиста почети да ради 1. децембра 2010.

27
Нема никакве сумње да је главни задатак „Стратега“  Роберта Купера од 2002. године до данас, био и остао, да са високог положаја који заузима у ЕУ развија и практично тестира све доктринарне и институционалне инструменте од значаја за успостављање ЕУ као „меке империје“, односно као „нове либералне империје“. Европски сервис за спољашњу акцију са годишњим буџетом од 5,8 милијарди фунти стерлинга, односно 6,8 милијарди евра, са својих 7.000 веома добро плаћених еврократа распоређених у 137 амбасада ЕУ широм света, један је од најважнијих таквих инструмената.
Нимало изненађујуће, данас најважнији простор за ЕЕАС и делатност његових официра јесте централни Балкан, Србија и Босна и Херцеговина. Ово потврђује планирани број официра ЕЕАС-а у амбасадама ЕУ, од којих је номинално најбројнија она у Турској, са укупно 132 службеника. Међутим, има ли се у виду да се за две амбасаде ЕУ на територији САД (једна у Вашингтону, акредитована код америчке владе, друга акредитована код ОУН у Њујорку) планира особље од укупно 124 службеника, да се за Русију предвиђа 113 службеника, а за Индију 91, онда на основу онога што је до сада познато следи да је централни Балкан, са концентрацијом од укупно 199 дипломата и обавештајаца ЕУ у само две суседне земље (Србија: 103, БиХ: 96), уверљиво на челу листе приоритета Сервиса за спољашњу акцију ЕУ.

28
Овај ток догађаја у пуном је складу са чињеницом да је политика ЕУ коју спроводи и треба да спроводи ЕЕАС до краја интегрисана у политику вашингтонске администрације. У посебном случају Балкана, то значи да је ЕЕАС један од важних инструмената „меке моћи“ за практично спровођење Визије Обамине администрације за Југоисточну Европу, Тхе Обама Администратион’с Висион фор Соутхеастерн Еуропе, јавно представљене 17. фебруара 2010. године у Вашингтону.
Сетимо ли се да ова Визија у Југоисточну Европу класификује не само све земље настале на простору изворне Југославије, Албанију и Грчку (али не и Словенију, Румунију и Бугарску), него још и Кипар и Турску, онда је извесно да ће ЕЕАС управо на том простору концентрирати највећи број својих официра. Уосталом, већ сада то показују 394 официра ЕЕАС-а који треба да буду стационирани у само четири земље Југоисточне Европе из Визије Обамине администрације (Турска: 132, Србија: 103, БиХ: 96, Албанија: 63). Ако знамо да ће амбасаде ЕУ бити активне и у другим балканским земљама – Македонија, Црна Гора, Хрватска, Косово – сасвим је јасно да ће укупни број службеника које ће ЕЕАС ангажовати у својој балканској политици бити још већи.

29
Радови у којима се Европска Унија препознаје као империја, говоре да труд оних који самопрегорно раде на институционалном развоју ЕУ у правцу „нове либералне империје“ није остао непримећен. Међу овим трудбеницима, империјални стратег и администратор Роберт Купер, није на последњем месту. Управо је супротно.
Сâм Хосе Мануел Баросо, председник Европске комисије, оставио је у овој ствари прворазредно сведочанство. Наиме, само пет година после Куперовог доласка у Брисел, на дан потписивања Лисабонског уговора 10. јула 2007, на конференцији за штампу која је тим поводом одржана у Лисабону, Хосе Мануел Баросо изјавио је да Европска Унија и није ништа друго него једна империја, истини за вољу једна неимеријална империја (!?), како је то Баросо појаснио у наставку свог полетног излагања.

30
У својој интерпретацији „нове либералне империје“ и „новог либералног империјализма“, Купер полази од тога да је основно својство актуелног „тренутка“ светске историје његова турбулентност, конфликтност и хаотичност. Хаос је последица чињенице што је свет подељен на „постмодерне“ (САД, Велика Британија, ЕУ, Јапан), „модерне“ и „предмодерне“, односно „неуспешне“ државе („фаилед статес“).
Управо у овим „предмодерним“, односно „неуспешним“ државама, по Куперу се успоставља и репродукује стање трајног хаоса.  Будући да ове „предмодерне“, односно „неуспешне“ државе више не испуњавају критеријуе за легитимну употребу силе, хаос који оне репродукују прети да се прелије на „модерне“ и „постмодерне“ делове света и угрози њихову безбедност и стабилност.

31
Зато историјска одговорност и мисија „постмодерних“ држава, у овом случају реч је о САД и чланицама ЕУ, јесте да осигурају своју безбедност и стабилност, и то тако што ће у хаос „предмодерних“ држава, милом, али уколико устреба и силом, увести уређени поредак. Систем безбедности „постмодерних“ држава служи том циљу. Тај систем представља историјску новину.
Основне карактеристике овог „постмодерног“ система безбедности јесу да се у њему брише граница између унутрашњих и спољних послова, да је дошло до узајамног мешања (традиционалних) унутрашњих послова и међусобног надзора, да се одбацује сила у решавању међусобних спорова, а да се последично кодификују и стандардизују правила понашања, да су границе између „постмодерних“ држава, с обзиром на промењену улогу државе, али и с обриром на саобраћај, трговину, високе технологије, итд. постале практично ирелеватне, због чега се, најзад, и сам систем заснива на транспарентности, међусобној отворености, међузависности и узајамној рањивости.

32
Једино са ослонцем на овакав систем безбедности, стално проширујући границе унутар којих систем делује, „постмодерне“ државе могу проширити простор властитог стабилног и безбедног „постмодерног“ поретка. Основни разлог за овај превентивни експанзионизам и освајање Купер налази у чињеници да иако свет „постмодерних“ држава није заинтересован за хаос, то не значи да хаос „предмодерних“ држава није и не може бити заинтересован за „постмодерни“ свет.
Следствено, пацификовање „предмодерног“ хаоса кроз његово „постмодерно“ запоседање има за „постмодерне“ државе примарно одбрамбену и безбедносну функцију.
Због остварења овог великог идеала – увођење „постмодерног“ поретка у „предмодерни“ хаос – „постмодерне државе“ морају да буду спремне на коришћење целокупног, веома разуђеног и софистицираног дијапазона средстава којима располажу на скали од „меке“ до „тврде“ моћи (политика, дипломатија, пропагаганда, психолошки рат, економски рат, суберзија, ратна политика, рат) како би одбраниле и прошириле „вредности“ у које верују и на којима почивају. Као што је већ показано, реч је о интегрисаним и фелсибилним инструментима Четврте генерације ратовања.

33
Купер је ову идеолошку платформу империјалне експанзије опширно представио 2003. године у својој књизи Сламање нација. Поредак и хаос у Дведесетпрвом веку:
„За постмодерну државу, стога, постоји потешкоћа. Неопходно је да се навикне на идеју двоструких стандарда. Међу нама, делујемо на основу закона и отворене заједничке безбедности. Али, када имамо посла са много старомоднијим врстама државе изван постмодерног европског континента, (као) Европљани морамо се вратити на знатно грубље методе из ранијег времена – сила, превентивни напад, превара, све оно што је непоходно када се бавимо онима који још увек живе у свету деветнаестог века где је свака држава за себе. Између себе, држимо се закона, али када делујемо у џунгли, ми такође морамо користити законе џунгле.“
Оно што Европљанима заиста гарантује да ће у том великом предузећу увођења „постмодерног“ поретка у „предмодерни“ хаос заиста и успети, јесте империја. Али, не било која империја. За Купера, то је „постмодерна империја“:
„Деветнаестовековне империје биле су засноване на заједничким расистичким претпоставкама – и колонизатори и колонизовани изгледа да су прихватали идеју о белачкој супериорности. Али, ове су претпоставке нестале. Постмодерна верзија империје мора бити добровољна, ако је то прихватљиво; у крајњем случају, мора бити кооперативна.“

34
Другим речима, Купер нас уверава да почетни услов за увођење поретка у хаос, услов без кога поредак уопште и није могућ, јесте успостављање Европске Уније као „меке“, односно „постмодерне империје“ која је способна да ефикасно употребљава све инструменте Четврте генерације ратовања и доследно спроводи стратегију „контролисане дезинтеграције“. Ширећи своје границе и захватају све већи и већи простор, она као врхунску заједничку вредност штити властити „постмодерни“ поредак.
Као аргументе у прилог закључка да „у џунгли морамо користити законе џунгле“, Купер у Сламању нација наводи примере ратова које САД, УК и њихови савезници воде у Ираку, Сомалији и Авганистану, али нарочито инсистира на примерима из Десетогодишњег рата за југословенско наслеђе – рат у Хрватској, рат у Босни и Херцеговини, случај Србије и, нарочито, рат за Косово 1999. Има ли се то у виду, може се рећи да је концепт ЕУ као „меке“, „неолибералне империје“ заправо и рођен на темељу резултата које је обезбедио експеримент са Десетогодишњим ратом за југословенско наслеђе.

35
Куперово Сламање нација. Поредак и хаос у дведесетпрвом веку представља идеолошки манифест „нове либералне империје“ и „новог либералног империјализма“. Напред наведена места из Сламања нација, представљају саму срж ове доктрине.
Критичарима није требало много па да уоче како Купер са својом доктрином „неолибералне империје“ заправо компилира стари концепт европских империја, а нарочито стари концепт, такође и стари мит, о „доброј британској империји“, „либералној британској империји“, односно „империјалној федерацији“, који су либерални империјалисти викторијанске и едвардијанске Енглеске развијали од седамдесетих година 19. до тридесетих година 20. века (Следбеници новог живота, Тхе Феллоwсхип оф тхе Неw Лифе, друштво основано 1883; Фабијанско друштво, Тхе Фабиан Социетy, основано 1884; Клуб коефицијената за вечере, Тхе Цоеффициентс Дининг Цлуб, основан 1902; Групе Родс – Милнеровог Округлог стола, Тхе Рходес – Милнер Роунд Табле Гроупс, мрежна организација основана 1909; англоамерички, односно атлантски Институт за међународне послове, Институте оф Интернатионал Аффаирс, основан 1919, са своја два аутономна центра, Краљевски институт за међународне послове, Тхе Роyалл Институте фор Интернатионал Аффаирс, познатог као Чатам Хаус, Цхатам Хоусе, основан 1920. у Лондону и Савет за иностране односе, Цоунцил он Фореигн Релатионс, ЦФР,  основан 1921.  у Њујорку).
У свом оптималном историјском облику овај поредак познат је као Британска империјална федерација у којој се ефикасно управља по моделу Британске индијске империје, односно Британског раџа, тхе Бритисх рај, колонијалног поретка који је Британија успоставила и одржавала у Јужној Азији (Индија, Пакистан, Бангладеш, Бурма, данас Мианмар) од 1857. до 1947.

36
Ова стара империјална платформа, Куперу је осигурала и две престижне англо-америчке награде за 2004 – Сребрена медаља Артур Рос, књижевна награда америчког Савета за иностране односе (Цоунцил он Фореигн Релатионс, ЦФР), британска награда за политичку публицистику Џорџ Орвел –  али је произвела и још једну последицу – отворила је јавни простор и за друге заступнике старог – новог британског, односно англо-америчког или атлантског империјализма.
На овом месту нарочито треба нагласити да је ЕУ као „мека“ империја заправо продужетак САД као „тврде“ империје. Као „мека“ и „тврда“ империја, САД и ЕУ су интегрисана структура глобалне моћи која је одлучна да се успостави као светска „постмодерна“ империја.
Ово је „тренутно“ историјско „стање“ вековног сукоба између протагониста светске републике и протагониста светског царства. Разуме се, тај спор још ни из далека није окончан.

37
Као декларисани и патетичи крсташ „новог доба“ корпоративне дистопије који се из најплеменитијих побуда бори за „наше вредности“ једне „меке“ империје као што је то Европска Унија, Роберт Купер је већ најмање две године и непосредно ангажован на великом делу „сређивања прилика“ од интереса за земље на простору изворне Југославије. Иако оскудно и прилично стидљиво, о том нас повремено обавештавају овдашњи медији.
„Стратег“, наиме, непосредно, предано, ефикасно и што је најважније истовремено, администрира „сређивањем прилика“ на чак три места:
„Сређује прилике“ у Босни и Херцеговини, односно Републици Српској, у правцу унитаризације Босне и Херцеговине и даљег слабљења статуса који Република Српска има по Дејтонском споразуму.
„Сређује прилике“ у Републици Србији, а нарочито „сређује прилике“ у ономе што је преостало од њеног система одбране.
„Сређује прилике“ између Републике Србије и „независног“ Косова у циљу „признавања реалности на терену“ од стране Србије.

38
Има ли се у виду да је Роберт Купер онај идеолог и администратор који је под покровитељством Тонија Блера потписао саму доктрину „новог либералног империјализма“, има ли се још у виду и то да је Барон Ешдаун тестирао ову доктрину као „поткраљ Босне“, онда је јасно да у случају овог Куперовог непосредног ангажовања у „сређивању прилика“ на централном Балкану имамо заправо посла са операцијом од највећег могућег стратешког значаја и за њега лично и за све друге, важније, протагонисте доктрине коју је он потписао. Да је то тако, недвосмислено потврђују сами догађаји, нарочито догађаји током протекле две године.
Сходно томе, не треба ни на тренутак помислити да се Купер неће придржавати напред наведних аксиома „новог либералног империјализма“. Уосталом, „срећивање прилика“ овде се већ двадесет година одвија се уз стриктно поштовање тих истих аксиома – контролисана дезинтеграција, „идеја двоструких стандарда“, када Европљани „имају посла са много старомоднијим облицима државе изван постмодерних граница… морају да се врате много грубљим методама ранијег периода – сила, превентивни напад, превара и све друго што је неопходно за оне који још увек живе у деветнаестовековном свету самодовољних држава“,  „у џунгли морамо користити законе џунгле“, четврта генерација ратовања, перманентни рат.

39
У том и таквом „сређивању прилика“, улога Роберта Купера као „Стратега“ може, дакле, бити само стратешка. Његово је да осигура све потребне услове да се у овом посебном случају централног Балкана доктрина „новог либералног империјализма“ примени дословно. А то значи да ће се овдашње „прилике“ сматрати „сређеним“ тек онда када се у овдашњи „хаос“, ову турбулентну, конфликтну и хаотичну балканску „џунглу“, уведе „постмодерни“ поредак „постмодерне“ империје. Јер, као што је то показано, увођење поретка у хаос, односно у било коју „џунглу“, па тако и у ову балканску, по Куперу може ефикасно обавити само „нова либерална империја“ у свом „меком“ или „тврдом“ облику, већ према околностима, али у оба случаја у оквиру пропозиција „контролисане дезинтеграције“ и Четврте генерације ратовања.

Данас, улогу „меке империје“ на себе је преузела Европска унија. Не само за нашег „Стратега“, историјски узор за Европску унију као „меку империју“ може да буде само британски раџ,  тхе бритисх рај, онај империјални поредак који је под краљицом Викторијом био успостављен у Индији.
Какав је тај поредак, и какав тек може да буде, имамо овде, на централном Балкану, прилику да непосредно и веома интензивно дожививљавамо као властито наметнуто искуство већ 20 година, од 1990 – 1991. до данас. Ово искуство недвосмислено упозорава да је реч о историјски старом поретку империјалне доминације и субјугације. Тај поредак актуелно је структуриран као глобална корпоративна дистопија у лику „нове либералне империје“ и „новог либералног империјализма“.

40
Да би се делотворно одговорило на овде скицирано стање чињеница, за почетак је неопходно да се  идентификује и схвати стварни садржај империјалне политике „постмодерне“ доминације и субјугације – контролисана дезинтеграција, начело двоструких стандарда, „сила, превентивни напад, превара и све друго што је неопходно за оне који још увек живе у деветнаестовековном свету самодовољних држава“, четврта генерација ратовања, перманентни рат. Наравно, то није могуће без ослонца на поуздан концептуални, методолошки и аналитички, али и етички модел истраживања историјских феномена. Целокупно знање света данас нам је на располагању у овом захтевном предузећу.

Као незаобилазан део тог корпуса „светске књижевности“, наше властито историјско искуство слободног мишљења и слободног деловања слободних људи испуњава све потребне услове да се један такав теоријски модел утемељи и развије. Што се тиче овог писца, то нарочито важи за радове петорице наших великих претходника, такође и земљака, оних „Срба са дна каце“ из Херцеговине и Босне, који су ову традицију обогатили током 20. века. Петорица ових угледника јесу: Владимир Ћоровић (1885-1941), Димитрије Митриновић (1887-1953), Васиљ Поповић (1887-1941), Милан Будимир (1891-1975) и Владимир Дедијер (1914-1990).

Београд, 1. октобар – 20. новебар 2010.
Делови из студије „Европска Унија као ‘мека’ империја и Срби“

 

Печат

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

АЛО ЕУ ГЕНИЈЕ! Сви међународни споразуми морају да буду у складу са Уставом и важећим законима!

5 (5) БРИСЕЛ – Портпарол ЕУ Петер Стано изјавио је данас да није сигуран шта је …

„Задуживање Србије је забрињавајуће, увући ће нас у опасну спиралу враћања дуга“ (ВИДЕО)

5 (2) Председник Александар Вучић неће моћи да задржи земљу у Прањанима, јер такав поклон …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend