fbpx

Суноврат стандарда (2): Српски шопинг – једно јаје

0
(0)

Уста српских политичара су препуна тврдњи да је у Србији економска криза прошла, да Србија није на коленима, да је Србија из кризе изашла економски јача него што је била и да је у ствари криза за Србију била пожељна.

Тако политичари посматрају ствари са свог брда са којег се светла будућност српског народа види много боље него под брдом где народ живи мерећи животни стандард бројем векни хлеба.

 – Не знам да ли су свесни онога што говоре, а можда и јесу јер са примањима од неколико стотина хиљада месечно, службеним колима, дневницама, срамно јефтиним оброцима у скупштинским ресторанима, кризу нису могли ни да осете. Нека сиђу овде међу нас, под брдом, па нека виде да ли је криза прошла.

Од пензије која износи 15.000 динара преживљавамо жена, ја и петоро деце од којих неки студирају, а други су завршили школе и без посла су. Поделите 15.000 динара месечног прихода са седморо уста па ћете видети какав нам је стандард. Тај и такав стандард ме је и довео до казана народне кухиње где добијам три векне хлеба, а дневно нам је потребно најмање девет, јер нам је основна храна. Животни стандард меримо бројем векни хлеба дневно и када га има довољно, онда кажемо да нам је стандард добар, али успут плачемо – каже за „Вести“ Светислав Арсић у чијој је породици побеђена бела куга, али не и беда.

 Сељаци на пијацама кажу да се глад најбоље измери на кантару.

– Све је више муштерија који пазаре парадајз-два, један краставац, две главице лука или једно јаје. Много пута не наплатимо јер нас је стид, а срами се и онај који купује. Можда је криза стварно прошла, али не овде, не у Србији – каже Стана Беговић, која продаје поврће на пијаци у Горњем Милановцу. У њеној породици нико не ради.
Слична ситуација је у месарама и продавницама у којима се месо купује и по 100 грама. У мањим трговинама се купује на свеску, продавачица уредно бележи хлеб и млеко на потпис, а дуг се измирује до пензије или плате. 
 

Деценија српске туге

 

Зоран Вуксановић из таковског села Горњи Бранетићи каже да је криза и беда на врата српског села закуцала још пре неколико деценија. Куне се да је последњих 10 година – деценија туге за Србију и српског сељака.

 

– Сељак је у економској кризи од дана када се роди, али ово сада је превазишло све кризе до сада. Истина, сељак није гладан, али држава као да чини све друго да му загорча ионако горак живот. Машине су нам углавном из времена Тита, о цени нафте, семена, хемије, несигурних цена наших производа и да не говорим. Али, они који би требало да нас чују и виде стварно су предалеко и превисоко – каже Зоран Вуксановић који је све у животу стекао само својим радом. То значи, мало.

 

Вести


Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Вучић формира прелазну владу – већина министара остаје – СПРЕМА НОВЕ ИЗБОРЕ?

4.6 (13) Схватајући да оваква скупштина у којој нема представника бар милион и по грађана …

Ово више није Србија, већ безимени гето и народ у нестајању

5 (14) Још од пропасти Душановог царства, половином 14. века српски народ није доживео тежи …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *