fbpx
Насловна / Србија / Култура / Интервју са Предрагом Анђелићем: О Србији, НСП-у, манипулаторима и преваренима

Интервју са Предрагом Анђелићем: О Србији, НСП-у, манипулаторима и преваренима

Разговарао: Милован БАЛАБАН

У штампи се ових дана појавио нови роман Предрага Анђелића „Црвени круг“ што је био повод Видовдану за разговор са његовим аутором, како о самом роману тако и о осталим актуелним домаћим и светским темама. Тренутак у ком се налази свет, па самим тим и Србија, свакако је драматичан. Темељи макар иоле праведног међународног поретка као да су бесповратно уздрмани. „Арапско пролеће“, пример Сирије, неизвесност око тога како ће се развијати заплет са Ираном као и недавни покушај рушења Путина револуцијом у Русији говоре да су Америка и НАТО кренули у авантуру око судбоносног прекомпоновања света које се неће лако зауставити. Европска Унија услед кризе потребује трансформацију, која ће бити сигурно изведена тако да велике државе заштите своје интересе, при чему мали народи тешко нечему корисном могу да се надају. Са друге стране Србија је дошла у ситуацију када изгледа мора да потпуно ревидира приступ проблемима ЕУ и Косова, што ће је свакако принудити на редефиницију поимања саме себе, али и односа према ЕУ и осталим светским силама. Све су ово опште ставари о којима ћемо у циљу њиховог макар делимичног расветљавања разговарати са Предрагом Анђелићем.

Господине Анђелићу на почетку да Вас питам у име читалаца Видовдана о Вашем новом роману. Колико је он актуелан и колико је он наставак Ваших размишљања изнетих у предходним Вашим делима?

Не бавим се актуелним темама, њих препуштам новинарима. Нови роман „Црвени круг“ је прича на више нивоа, од којих ће свако ко је буде читао узети оно што је за њега – неко занимљиви кримић, други љубав између Србина Мише и Францускиње Катрин, а биће и оних који ће размишљати даље, све до личности мистериозног Јулиуса и људи који се састају у Венецији… Можда је то некима чудно, али за мене је нормално да добијам комад по комад текста не знајући шта ће се следеће одиграти, да би се напослетку сложила потпуно конзистентна прича, која као да је писана од краја према почетку. Оно што примим то и дам, верујем са ваљаним разлогом баш овде и у овом тренутку.

И ваши јунаци живе у модерном свету, који захваћен вишеструком кризом. Како видите нови свет, који се у временима после економске кризе рађа?

Буш сениор је у свом говору у америчком Конгресу након првог Заливског рата лансирао појам Новог светског поретка (It is a big idea; New World Order…). Тај говор, иначе потпуно бениган, је један од најцитиранијих међу заговорницима „теорије завере“, мада су многи пре њега развијали концепт Новог света; узмимо за пример само Олдоса Хакслија (треба чути његово предавање The Ultimate Revolution на Калифорнијском универзитету 1962) или Херберта Џорџа Велса. Термин Нови светски поредак је тако постао димна завеса највеће falce flag операције у историји која се зове интернет, и у којој су они што задобијају поверење маса као борци против Новог светског поретка, у ствари највећи манипулатори или њихови корисни идиоти.

Живимо у времену обмана свих врста. У времену терора релативизма и кретенизације. У времену контроле мисли која се спроводи под кринком еуфемизама званих „политичка коректност“ и спречавања „говора мржње“. Друштво губи консензус по свим питањима – истине и лажи, лепоте и ружноће, добра и зла… Примерице, реч инвалид, која није српског порекла а у преводу значи безвредан, данас је забрањена за употребу. Замењена је речју „лице са посебним потребама“, па ни то није било довољно; данас се таква „лица“ злостављају укључујући их у наставне програме и одељења са „лицима без посебних потреба“, где пате и једни и други, а све да би се наметнула вештачка „једнакост“. Врхунац релативизације је покрет Њу Ејџа, где се у лонцу за претапање свих уверења и извесности кувају и бабе и жабе – и „хришћанство“ и шаманизам, и теорије квантне физике и „објаве ванземаљских интелигенција“… Кич већи од Лас Вегаса! Тренутно је на менију парадигма о 2012-тој, али не сумњам да ће они који се баве производњом духовног отрова ускоро изаћи са новом понудом, све до појаве неког планетарног „месије“ чија је предслика иначе бесмислени Баумгартнеров скок који није изведен само да би „Ред бул“ зарадио три милијарде долара.

Ко по Вама све утиче на официјелну политику западних сила. Да ли је њено формирање вишедимензијално, да ли је оно плод озбиљних стратегија у којим учествују координирано готово сви сегменти западног друштва?

Један од највећих умова данашњице, Александар Дугин, кроз теорију „мрежноцентричног рата“ даје најбољи одговор на то питање, а са места саветника руског председника износи тврдњу да Русија није спремна да се таквом, тоталном начину ратовања супротстави, свесна да полако и она долази на ред.

Западњачка воља за моћ је фасцинантна, у тој мери да се можемо запитати је ли јој порекло људско. У њеном артикулисању укључени су сви умни и материјални потенцијали друштва. У једном дијалогу свог новог романа сам, кроз уста једног моћника, рекао како они знају да на свету постоји довољно новца да се свака вредна замисао оствари, те да зато нису у потрази за новцем, него за идејама, личностима…

Колики је утицај тајних друштава на формирање и спровођење стратегија Новог светског поретка?

Једном пригодом било ми је постављено питање „да ли сматрам да масони владају светом?“ Будући да није било ни место ни време за дуге расправе, одговорио сам – не. Прецизнији одговор вероватно би гласио „не, али…“

Нема никакве сумње да су многи председници (Сједињених Држава, на пример) и бројни други утицајни људи били или јесу припадници – у овом случају – масонерије, али је нешто сасвим друго да ли организација преко њих влада друштвом на најконкретнији начин. Свакако да масон шири масонски дух у својој средини и томе се нема шта замерити. Но, бројно стање масонске организације у свету за последњих 30 година драстично је умањено, чему је свакако допринела антимасонска хистерија присутна на интернету, али и разочарење оних који уђу у организацију очекујући да ће се преко ноћи винути на друштвени врх, а не годинама и деценијама слушати моралне поуке.

Начелно, у одговору на Ваше питање мислим да се ваља држати логике, ако су нам већ документи о тој теми недоступни. Логично је предпоставити да предузеће са дугом традицијом те познавањем материје којом се бави, има предност у односу на оне који су јуче почели, као што „Мерцедес“ прави боље аутомобиле од неког кинеског или индијског произвођача. Пажљиво сам посматрао неколико инвеститура витешког реда Светог гроба (Ordo Equestris Sancti Sepulcri Hierosolymitani), једног од најстаријих у свету, и мој утисак је да се ради о изузетно озбиљним људима и дамама, мада су још озбиљнији они који се нигде не показују.                                                                                       

Али, ни политичари, ни тајна друштва, стварно не владају светом. Неких осам недеља пре америчких председничких избора, једна од наших приватних телевизија емитовала је опсежан интервју са особом која је нудила опкладу да ће се следећи председник Сједињених Држава звати Мит Ромни. Ту информацију, вели, добио је из клуба Билдерберг, као једну од одлука овогодишњег састанка у Шантилију. Не говорим Вам ово да бих дискредитовао особу што је изнела тврдњу која се није обистинила, напротив, он је рекао оно што је заиста чуо. Није једини. Међутим, у план се, непланирано, умешала олуја промера 1.600 километара (!) што је погодила Источну обалу, и која је актуелном председнику омогућила додатни резервоар гласова оних које је помогао.

Ми не знамо шта би могао учинити Ромни на месту председника Сједињених Држава, али Бог зна…

Ако је светска економска криза на неки начин диригована и пројектован шта је по Вама био циљ једног таквог експеримента?

Кажу да је свака криза шанса…

Постоји, такође, и један афоризам – који су, наравно, смислили људи у доколици – да свет добије упалу плућа онда када се Америка закашље. Чини се да је Америчка болест много озбиљнија него што је прехлада. „Криза“ је, не заборавимо, кренула из Америке, а са њом у вези постоје две школе мишљења, обе са ваљаним агрументима: прва, да се капитализам у жељи за максимизирањем профита једноставно „откачио“, да се одвојио од реалности пре него што је направио невиђени хаос; на шта други постављају питање како је могуће да су такав развој догађаја „превидели“ сви регулаторни механизми уколико нису били у спрези са биг бизнисом, што се већ може сматрати завереништвом. Но, по формули да је Ваш проблем уколико банци дугујете, рецимо, десет хиљада евра, а да је (у нашим условима) проблем банке уколико тај дуг износи сто милиона, тако је потребно направити што већи неред после кога нема назад, и из њега темељно прекомпоновати односе у друштву и глобално. Варају се сви они што се идентификују са „нас 99 одсто“, који мисле да једноставно треба пустити „пар банака“ да пропадну и да ће се тиме ствари довести у ред, не схватајући да је ствар отишла (као у горњем примеру само обратно) предалеко, те да је проблем постао њихов. Јер, начин живота, а то у једној реченици значи друштвена подела рада као основа цивилизације, више не може бити промењен, или не може без огромних ломова. То су најбоље схватили хипици по бројним комунама, буквално скончавши у блату.

Док су се они који се сада буне утркивали ко ће купити већи телевизор и посетити егзотичнију (тиме прљавију) „дестинацију“ новцем који није био њихов, са капитализмом је очито било „све у реду“… Не,  такви критичари „капитализма“ и „Новог светског поретка“ немају ништа против новца; они би само хтели да им се ова „рунда“ опрости, па да све крене испочетка…

Којим механизмима, и да ли они уопште постоје, родољубиви свет може да парира глобалним пројектантима света у походу ка његовом коначном овладавању?

Свету су потребни људи који ће вредети више од новца, и тада је све могуће.

Колико је по Вама Србија, са својом интелектуалном и политичком елитом спремна да одговори изазовима пред којима се налази српски народ?

Памет је, за сваки случај, одавно одстрањена у Србији да не смета. Ако видите двојицу, поготово у ово јесење време, како шетајући поред реке разговарају, вероватно је да сте видели припаднике веродостојне српске елите; незапослене или отеране са посла, којима је од утехе остало понеко верно пријатељство, старе књиге и музика. Телевизију одавно не гледају. Са светом комуницирају углавном преко интернета, где се понекад од сувишка оглашавају и где њихов глас бива угушен комуникационим шумом, хиљадама других гласова те нарученим коментарима… Приписује се товаришу Стаљину да је као метод борбе против интелектуалаца, дакле елите, наложио њихову масовну производњу да би тој сорти оборио цену. Уз страначки филтер послушности као услов за било какво друштвено напредовање, мислим да се тај рецепт савршено примио у Србији.

Колико је такозвана транзиција, односно преображај Србије у капиталистичку државу по западном моделу, а у интересу првенствено великих светски корпорација, саму Србију онеспособио да се суочи са проблемима који је потресају?

Нека од година зна да „изда“, падне мање кише па и род ратарима буде десеткован, или преполовљен. Учинци операције зване транзиција били би ближи проласку куге, него тек једне неродне године. Јер, ако у највећем броју места у Србији од привредних капацитета ниједан није претекао, ако их је приватизација затрла темељније од НАТО бомбардера, не можемо се правити да се то није догодило, а још мање да је то добро.

Транзиција је операција која има за циљ да усмрти пацијента, и у том погледу је испунила своју сврху од Балтика па до Медитерана. Када за око годину дана, по сили потписаног Споразума о стабилизацији и придруживању на ред дође продаја обрадивог земљишта странцима, иза тога Телекома и Електропривреде за дуг, транзиција је обавила свој посао и може да се врати кући код оних који су је и послали. Пошто српска псеудоелита на власти тврди како су стране инвестиције нешто крајње позитивно тада имамо разлога за радост, чак иако не будемо у животу да би се у то уверили.

Како видите будућност српаког друштва располућеног између фаталистичких заговарања интеграција и помало јалових националних визија које у себи носе могућност изолације Србије као државе. Да ли постоји могућност помирења та два модела и те две визије Србије?

Србија је у симболичком смислу располућена између Exita и Гуче, што Вам је избор као између стрељања и вешања (Гучу би требало спасити – ако је то уопште сада могуће – вративши је изворном сабору музике Драгачева). По истој матрици се деле заговорници кич мондијализма и домаћег примитивизма.                                                                                                                                                                            

Помирење се може остварити једино око ствари које су неупитне: на пример око Ђоковића, кога својата и власт (и то свака), и народ, а у свету је признат. Будући очигледно не умемо да правимо смартфоне и остале производе високе технологије, свету се можемо допасти понудивши му оно чега имамо на претек – лепоту. Тај рецепт открио је пре толико година аутор позоришне представе „Дуго путовање у Јевропу“…

Био сам у једној западноевропској земљи у тренутку када је наша представница победила на неком опскурном евровизијском фестивалу лаких нота – што сам сазнао из штампе – и имао прилику да се уверим са каквом пакошћу је о томе извештено: недостајућу аргументацију надоместила је прича о њеном физичком изгледу. Помислио сам да је било неупоредиво корисније да смо тамо послали неку лепотицу, макар освојила последње место.

Црну легенду света о нама, перципирајући нас од времена „Скупљача перја“, преко Кустуричних филмова и Бреговићеве музике до последњих ратова као дивље Балканце које и није штета уништити, заљуљала је више Ана Ивановић него Новак Ђоковић, премда већи спортиста. То је важно у сваком домену, јер се несавршености „Алфа Ромеа“, на пример, гледа кроз прсте будући да има „италијански шарм“, који га продаје.

Кроз заиста лепу књижевност Ви износите озбиљне анализе нашег, али и светског друштва, које нису дневно-политичке. Закључке црпите из историјских процеса дугог трајања pa Вас питам колико је ово што се дешава у свету ново, или тачније речено колико у актуелном светском поретку има процеса дугог трајања и где су у историји корени оваквог света?

Када је све ово почело, хоћете да питате…

И то…

Почело је на самом почетку, да се изразим у стилу Јогија Бере, некадашње звезде бејзбола, познатог по својим умотворинама. Премда се њуејџери са мном неће сложити, никаквог помака у „развоју свести“ од памтивека нема, управо је обрнут случај. Фундаментална разлика између данашњег хуманоида и некадашњег човека је у томе што хуманоид поседује већу способност да науди себи и другоме. Налазимо се у возилу које се све већом брзином креће ка провалији, што је једини правац обезбоженог бића. Моја теза је да човек живи уробовласничком друштвеном уређењу које само мења свој облик, не и суштину, а да је доминантна привредна грана, још од пре него што се усправио на две ноге (како тврде еволуционисти) – пљачка. „Тржишна“ утакмица која је отпочела Каиновим убиством свога брата у својој методологији и нема ништа осим силе, најчешће сирове и огољене, а данас присуствујемо климаксу тог ентропијског процеса, на крају кога ће, уколико Бог не буде интервенисао, на свету остати последњи, највећи капиталиста, окружен еколошком пустињом и бесмислом.

Да ли одговор српског друштва на светске изазове може бити у стварању неког општег националног покрета састављеног од свих патриотских снага, које су углавном отеране на разне маргине те се њихов глас тешко чује у широј јавности?

Дела Синише Павића и Бранислава Нушића у данашњој Србији једнако су актуелна, и у тој спознаји мислим да лежи суштина нашег проблема, нажалост не и брзо решење, јер се менталитет много теже и дуже лечи него што се квари. Менталитет о ком је реч, нажалост оних који би баш за све да оптуже комунисте, био је и Нушићев савременик. Верујем да је то разлог што у Србији свакодневно ничу нови национални програми као да их до сада није било, а да у инфлацији програма и покрета не можемо да се сложимо око било чега.

Можете ли рећи читаоцима Видовдана о Вашим плановима за будућност, да ли ћете наставити да пишете или ћете се опробати у неким другим облицима друштвеног деловања?


Писање је врхунски облик друштвеног деловања. Да не помислите како нисам разумео Ваше питање, одговорићу да у политичкој сфери могу много да помогнем, једино што не желим да сарађујем са шојићима.

Господине Анђелићу у име редакције хвала Вам за време које сте издвојили и размишљања која сте поделили са читаоцима Видовдана.

Хвала и Вама. Бићу увек вољан да се одазовем вашем позиву, а редакцији и свим читаоцима Вашег уваженог портала желим свако добро.

 

Видовдан

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *