Инвалидска пензија мања и од минималца

5
(4)
Финансијски проблеми су главни, али не и једини који муче људе са инвалидитетом, има их 350.000 у Србији а њих 1.800 користи електромоторна возила. Остали у колицима тешко улазе где би желели
Када се наш суграђанин Бранко Јокић, кога је судбина везала за инвалидска колица, одлучио да након 18 година почне да користи градски превоз, у истом дану је доживео два изненађења – пријатно и непријатно. С обзиром на то да користи специјализовани електроскутер за превоз особа са инвалидитетом и да му је потребна помоћ приликом уласка у аутобус, прво изненађење га је сачекало на почетној станици линије 504, када је жена која вози аутобус ручно спустила механичку платформу, која се додуше одвалила из лежишта али је послужила да он уђе у превоз. Када је стигао до жељене дестинације, жена за воланом му је поново помогла да изађе из аутобуса, прислонивши одваљени део платформе као косу раван како би он могао да изађе скутером из аутобуса.

И таман када је помислио да ће доброта спасити свет, возач на линији 37 је неколико сати касније одбио да му помогне и спусти платформу, са аргументацијом да „не сме да излази из аутобуса”. Бранко је морао да пропусти два аутобуса како би сачекао онај са исправном платформом и коначно стигао до своје куће. Осим што је председник Удружења особа са инвалидитетом „Феникс”, Бранко Јокић је један од 350.000 људи у нашој земљи који имају проблем са ходом. Иако се он, из визуре статистике, може похвалити да спада у 1.800 „привилегованих” са инвалидитетом који користе електромоторна возила, овај податак ништа не значи пред чињеницом да својим скутером не може да се креће ни по снегу, ни по песку, а ни по блату. Када снег завеје београдско насеље Ресник, у коме живи са породицом, он је одсечен од света све до пролећа. Куповина модерних инвалидских колица или аутомобила за њега је мисаона именица, јер од његове инвалидске пензије која износи свега 30.000 динара, породица једва преживљава.

Иако подаци Републичког завода за статистику сведоче да 571.780 особа у нашој земљи има неку врсту хендикепа, стиче се утисак да држава има маћехински однос према људима који су зависни од туђе неге и помоћи. Јер како другачије објаснити чињеницу да од 350.000 људи који имају проблем са ходом, чак 225.535 њих не користи никакву помоћ, односно нема никаква помагала? Наиме, свега 1.794 особа користи електромоторна колица, механичка колица употребљава 16.596 особа, штаке користи 78.714 особа, уз помоћ ходалице креће се 15.264 њих, а протезе и друга ортопедска помагала има 11.896 особа. Чак петина особа са хендикепом које имају проблеме у ходу или пењању уз степенице, имају и потешкоће у погледу свакодневне бриге о себи – исхрани, облачењу и одржавању хигијене.

– Пуних 17 година, колико се налазим у инвалидским колицима, ниједан службеник Центра за социјални рад није дошао да види како живим. За време ванредног стања, изазваног пандемијом вируса корона, нисам добио ниједан пакет хуманитарне помоћи, а мој захтев за персоналним асистентом је одбијен, јер локална самоуправа нема новца за ову врсту услуге. С обзиром на то да ми је због природе хендикепа потребна рехабилитација два пута годишње, мој неуролог је саветовао одлазак у Рибарску бању. Мене су, међутим, позвали из Селтерс бање и рекли да ми нуде смештај у трокреветној соби, у стационарном болничком делу зграде, који нисам могао да прихватим, јер је епидемија короне почела да узима данак – илуструје наш саговорник тегобе свакодневног живљења и присећа се да су у бившој Југославији особе са хендикепом имале право на бањско лечење сваке, а не једном у три године, и остваривале право на возило за инвалиде.

Наш саговорник додаје да се особе са инвалидитетом сусрећу са физичким препрекама на сваком кораку – велики број зграда има архитектонске баријере и неприступачне су особама у колицима, бахато паркирање на местима резервисаним за инвалиде је више правило него изузетак, а чињеница да не постоји ниједан туристички аутобус за особе са инвалидитетом значи да они које је судбина осудила на живот у колицима могу само да маштају о мору или обиласку европских метропола.

– Подаци говоре да је пензија главни извор прихода за око 60 одсто особа са хендикепом, а њен износ зависи од тога где сте и колико дуго радили. Ако сте стопроцентни инвалид остварујете право на туђу негу и помоћ, која износи свега 15.000 динара. Моја пензија је мања од минималца, а ако бих за физиотерапеута свакога дана издвајао 25 евра, моја породица би буквално гладовала. А где су трошкови за лекове, витамине и здраву исхрану? Са тим примањима не могу да подигнем ни кредит за пеглу, а камоли за реновирање стана или куповину аутомобила – тужно констатује овај професор српског језика, кога је болест одвојила од ђака и сместила у инвалидска колица.

Политика.рс

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ЛИДЕР У РЕГИОНУ Минималац у Хрватској као просечна плата у Србији

5 (2) Грађани наше земље у последњих месец дана свакодневно слушају од Александра Вучића да …

Реномирани сајт раскринкао лажи: Kакав економски раст, СРБИ ви сте један од најсиромашнијих народа у Европи

4.5 (24) Већ годинама грађани Србије слушају лажна обећања власти, како ће нам из године …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend