ИЗБОРНА МАТЕМАТИКА

Нема дана да нас нека агенција за силовање јавног мњења не обавести какав рејтинг која партија има, а нарочито колико је популаран бриселско-вашингтонски крајскомандант Александар Вучић. Народ ко народ, покушава да из личних расположења наслути какав ће резултт избора бити и то му готово никад не успева. Зашто?

     Прво, цензус се у Србији може добити у западним амбасадама, испред кабинета Алескандра Вучића, у Републичкој изборној комисији а, сасвим изузетно, и на изборима, односно од народа. Ово последње није препоручљиво али, ако немате један од прва три начина да намакнете 5%, онда вам остаје само утешна награда-глас народа.

     Оно што је од неоцењиве важности за разумевање прерасподеле гласова на изборима, јесте то да Србија, осиромашена, обеспошљена и гладна, гласа интересно, а не политички. Нико од нас, наравно, не би признао да гласа за неког зато да би добио посао, грађевинску дозволу, или макар картон уља и то ствара привид да ће се одлучивати о нечему начелном и принципијелном. Нема од тог посла ништа.

     Друго, у ову математику ћемо пробати да уткамо и фактор изборне прљавштине, односно фуњарско понашање медија, силовање помоћу неограничених фондова за изборе и очекивано понашање РИК-а. То се не да течно израчунати, али кретаћемо се у оквирима вероватноће.

     Рачунаћемо са излазношћу од око 55%, што ће рећи неких 3 500 000 гласача. На ту излазност, цензус би био негде 175 000 душа. У Србији, на разним јаслама, буџетима и у агенцијама, има око 700 000 паразита. Додајмо томе још 150 000 крпеља из јавних педузећа и добићемо приближан број оних који су база гласова за европејце. Ма шта мислили приватно о европејству, глас иде ономе ко им хлеб даје. Томе треба додати и фактор “породичног гласања”, за који мислим да је око 0,5, што ће рећи да из овог ешалона европејци имају негде 1 300 000 гласова (неће, наравно, баш сви гласати за европејце, али ће се тај мањак надокнадити осталим члановима породице). Овај ешалон излази веома дисциплиновано, јер оправдано верује да се излазност може лако проверити од стране власти.

     Пензионера има око 1 500 000. Излазе дисциплиновано и махом гласају конзервативно, односно за онога ко им даје пензије. Овде је депо од неких 7-800 000 гласова. Са онима горе, то је око два милиона. И за пензосе, и за паразите на јаслама буџета је важно рећи да европејска расположења у њима нису јака; највећи део њих, заправо, јесу антиевропејци, али интерес им је пречи од идеологије.

     Припадника националних мањина у Србији има око милион и по. Редовно гласају за европејце, али нису дисциплиновани у излажењу. Од њих европејци могу да закаче до 700 000 гласова. Збир већ износи 2 700 000.

     Незапослени чланови странака се налазе у две последње групе и то је, практично, кадар са Националне службе за запошљавање. Пензионери, који су партијски ангажовани, углавном укебавају неко радно место за децу, или унучиће. Депо тих гласова је негде око 3-400 000.

     

Кад се сабере, за европске опције ће гласати око три милиона гласача. За оних 500 000 ће се борити ДСС, Двери и СРС. Мала напомена: Коштуница није толико наиван да рачуна само на гласове бирача, већ сам сигуран да је цензус обезбедио или у некој амбасади, или пред Вучићевим кабинетом. Од оних пола милиона, 200 000 су његови и божји. Двери и СРС могу да рачунају на 300 000 и то вероватно у размери од приближно 2:1.

     Још једна напомена: ма како се излазност буде мењала, ова математика ће важити у пропорцији.

     Немам поуздане информације, али мислим да СРС у овој трци трчи само зато да би раздвојио гласове оних који не хају за интерес када гласају. Радикали тачно знају да неће прећи цензус и једино што могу да ураде је да наплате то што уопште излазе.

     Доњи графикон показује секундажу коју су изборне листе добиле на медијима. Пошто они који управљају нашим медијима нису вране, ову табелу треба разумети као редослед после избора, онако како га западни амбасадори хоће.

     Пројекција је банална: СНС добија 41%, СПС са пришипетљама око 11%, ДСС, ДС, УРС. НДС (Тадић) и ЛДП вајде цензус, а СРС и Двери иду испод цензуса.

     Шта ваља запазити?

     Основни проблем је како Бориса Тадића и његову партију, којој 98% Срба не зна ни име, пребацити преко цензуса? Ако то не успе медијима, остаје стара, добра изборна крађа, коју ће верификовати РИК и, доцније, суд.

     Слично је и са УРС-ом, који је омражен и цензус мора да тражи у крађи. Посматрајете ових дана резултате истраживања јавног мњења и запазите како рејтинг УРС-а расте: са 1,7%, већ су догурали до 3,1%. До краја кампање, рашће до 4,2, или 4,3%. Рејтинг им, у ствари, уопште неће расти, али се свест бирачког тела препарира за крађу, јер је лакше прогутати кад се са 4,3 погура на 5,1, него кад се то исто уради са 1,7. УРСУ ће морати да се измисли око 100 000 гласова, што је озбиљан задатак. Могуће је да ће господари решити да их пусте низ воду и погурају Тадића.

     То што српски медијски господари, иначе наивни као лисица од три године, дају СРС-у веће време, него Дверима, показује да раде на расипању гласова, односно на подизању СРС, али испод нивоа цензуса.

     Уопште, главни проблем ових избора је што амбасадори хоће много оних са 5-10%, а и Вучића са преко 40%, што је веома тешко.

     Моја је, крајње субјективна и на осећају, а не математици заснована претпоставка, да ће морати да се дрпи и преко 200 000 гласова, да се преко цензуса нађу сви које Запад хоће. Резервни депо гласова је у онима који неће изаћи на изборе, али ће се њихови листићи наћи у кутијама и отимање листића од Двери и, ако устреба, од СРС, мада се ови други неће бунити.

     Неко ће приговорити да је тешко извести крађу, јер постоје записници, постоје чувари кутија, а и небеска правда. Ствари стоје овако: о приговорима одлучује Републичка изборна комисија, а она зна шта јој је чинити кад загусти, односно стаће на становиште властодржаца. Такав став и одлуку ће потврдити и суд.

     Бунићемо се? Где? Посматрајте побуну са становишта власти, медија и народа: за медије ће протест бити неприметан, за власт ће бити побуна екстремиста и хулигана, а за народ…онако како власт и медији кажу. Сви ће знати да се ђида и сви ће ћутати.

     Као и пре расписивања избора, као и пре неколико година, јасно ми је да се разрешење српске кризе неће наћи на изборима, нити у институцијама система, који је, скупа са својим институцијама, у терминалној фази канцера. У стварном животу, који нема разумевање за наше демократске играрије и за наше идеологије, прежеивеће или Срби, или систем који сада влада.

 

Милан Миленковић