Тридесет шест начина да се покраду избори!

Када се у Француској пре пар година појавила бест-селер књига групе аутора састављена из разних чланака и искустава „Тридесетшест начина да се украду избори” (алегорија на 36 древних кинеских стратегија психолошког ратовања), публика није могла да верује да је ова књига „аутохтона” и да је, наравно, писана на основу самог европског (и светског) политичког (лоповског) искуства.

Група аутора дотакла је финансирање политичких партија или невладиних организација из иностранства, посебно изражено у последње две деценије у Србији на примеру „Отпора” и „Сороша”, које један од аутора, Бернард Овен наводи. Реч је такође и о самој психолошкој манипулацији бирачима и јавним мњењем током кампање (манипулација типа нелојалности, лажи или илегалног деловања, као у афери „Вотергејт” 1974. године), или кршење закона од националних електронских медија који свим кандидатима опозиције не дају једнако време представљања у кампањи.

Али акценат је пре свега стављен на технике крађе после кампање, односно током и после избора. Будући да је књига о изборним крађама распродата, одмах је повучена са интернета у покушају да се њени трагови затру, што управо довољно говори о њеној животности или истинитости.

Садржај ове књиге обелоданио је учестале крађе различитих избора у самој Европи, у свих пет равни избора (општински, градски, републички, председнички и европски избори). Тиме је, захваљујући самим храбрим Европљанима, посматрачима и сведоцима, заувек срушен мит о тзв. „безгрешној Европи и демократском свету”. Потврдило се оно о чему стално пишем (Ко то прича о Европи?), да Европа није стање, него вечно поприште велике борбе.

У даљем тексту сажећу само део ове искрене и информативне књиге, али и друге текстове на које наилазимо о овој теми.

Поред класичног начина „куповања” гласова, односно куповања људи – при чему одређени бирачи на овакво куповање свесно пристају – или куповања противничке стране као праксе која је до краја 19. века била готово правило у Великој Британији, а од тада се само „спорадично” дешава и негативно је кодификована у енглеском изборном закону из 1983. године; сам чин тајног гласања (уместо јавног гласања на столу, у Енглеској је уведен 1872. године), постоје и праве техничке преваре бирача, које у Европи , или у другим деловима света – према ауторима ове студије, посебно на Тајвану – трају до данас. Ни у овим техникама преваре није искључена „куповина људи” нити њен психолошки део, али се у таквом случају не купује само опредељење људи него пре свега техничка манипулација коју они треба да ураде. Наравно, техника и психологија су у сваком чину крађе уско повезане, а разлика је само у степену. Ипак, треба разликовати тзв. „изборне неправилности”, односно случајне или намерне грешке, од праве добро организоване крађе гласова.

Ако направим сажимање свег материјала који о крађи избора у Европи и свету до данас постоји, могла бих да изнесем следеће логичко сажимање свих ових врста крађа.

Седам категоријалних типова крађе гласова ван или на бирачком месту били би:

1. Први тип крађе јесу отимања бирачких гласова преко тзв.”фантомских гласача” који не постоје. Ови „бирачи” или станују у неком здању под грађевинским радовима, односно на неком градилишту, или на неком месту одакле су станари евакуисани и где нико не борави. Њих, у сваком случају, нема. Други облик ове крађе јесте крађа преко тзв. мртвих гласача (ово је најчешћи облик крађе у политичкој злоупотреби Србије). Највећи проблем овде јесу у ствари тзв. изборне листе. У америчкој држави Илиноис, где су овакве крађе биле учестале, постоји једна изрека која би била лепо применљива и на отаџбину Србију: „у дану гласања чикашка гробља се изпразне”. Ми бисмо у том правцу могли да кажемо следеће: у дану гласања из свих гробаља у паганској Србији становници изађу у шетњу до изборног места.

Такође, 1997. године у париским предграђима појавили су се многи „фиктивни гласачи”, за које се, додуше, не зна да ли су били мртви или живи.

2. Други тип крађе, сличан првом, дешава се у крађама преко непријављених бирача, најчешће подстанара који живе код старијих особа, или представљају лица са лажним пријавама боравка (ово је посебно чест облик крађе у неким европским земљама са бројном и недовољно евидентираном емиграцијом).

3. Трећи тип чине крађе преко тзв.измештених бирача „промењених адреса”.

4. Четврти тип чине крађе који се реализује приликом гласања на даљину, односно поштом (као, рецимо, крађа на општинским изборима у Бирмингему 2005. године) или крађа која се догађа у гласању путем прокурације, тј. „овлашћења”. На пример, 2005. општинар Блекбурна у Енглеској осуђен је на три године и седам месеци затвора због крађе гласова (поштанских гласова) 233 особе. Такође, општински избори у Бирмингаму 4. маја 2006. године водили су пресуди о поновном пребројавању изборних гласова.

5. Пети тип чине крађе које се дешавају у “покрету” гласачких кутија, односно врећа из којих папирићи испадају на било којој релацији и удаљености, али у нашем случају најчешће од земаља где живи српско расејање, по лошим друмовима из времена Краљевића Марка, све до доласка у Србију.

6. Шести тип чине крађе које се дешавају методом “усмеравања избора” или тзв. “еxит пол” методом. Ову методу америчка администрација често дискретно сугерише у “младим демократијама” које су под њеном контролом иако је она у Европи строго забрањена. Први пут је у Француској покушао да је примени бивши председник Саркози уз благослов својих америчких подржаваоца.

Овај метод у Србији често суптилно проводи институција Цесид, обично давањем неком кандидату “шансе” пре времена, тј. превременим изласком у јавност са одређеним надуваним резултатом који није коначан, али који се наводи и понавља јер он психолошки утиче на неодлучне. Треба знати да у демократијама оваквог типа о изборима на крају често одлуче управо неодлучни. У исту категорију крађе спадају и све “честитке победнику” које се изговарају или “процуре” пре затварања бирачких места.

7. И, најзад, седми тип јесу крађе које се тичу организације гласања на самом бирачком месту.

КАКО СЕ ОДБРАНИТИ

Позабавићу се сада опширније тачком број 7. Метод обележавања прста како би се спречило поновно гласање, које се посебно користи у афричким земљама и на Балкану (као гласач и у Француској потврђујем да се тамо овај метод не користи) далеко је од довољног.

Основни принцип крађе из категорије број седам био би следећи:

а) Први, генерални, најједноставнији тип ове крађе састоји се у додавању листића у гласачку кутију у корист неке листе или кандидата. Најједноставнији начин извођења дате операције јесте следећи: један од поткупљених контролора користи краткотрајно одсуство супарничких контролора и убацује додатне листиће у гласачку кутију;

б) Гласач који је саучесник контролора преваранта (у даљем тексту КП) убацује у кутију истовремено два или више листића уместо једног;

в) При отварању кутије по завршетку гласања контролори стављају на гомиле стотине листића. Будући да је свако концентрисан на свој део посла, нико се не обазире на то шта се дешава поред њега. У том тренутку један од контролора превараната (КП), под изговором да на столу нема довољно места, узима групу листића да би их ставио мало даље, али не удаљујући се много, како не би изазвао сумњу. Када се увери да га нико не гледа, он дискретно убацује листиће који су унапред били спремљени.

Регуларизација: прва последица пуњења кутија додатним листићима јесте непоклапање са записницима. Зато је први задатак контролора преваранта (КП) тај да усклади број гласачких листића са бројем потписа.

У првом кругу он може лажно да потпише само оне особе за које извесно зна да су отсутне у оба круга. На руку му иде изборни закон који бирачу дозвољава да се потпише само иницијалима.

У другом кругу КП може да потпише у име било ког познатог или непознатог бирача који је гласао у првом кругу, али у другом није изашао на изборе. Довољно је да направи имитацију његовог рукописа. Ово се обично ради пред затварање бирачких места, у тренутку неке мало веће гужве или „пуш-паузе”, оброка, тоалет паузе и сл. Апстиненти се најбоље виде пред сам крај гласања и тада КП потписује у њихово име.

Али у другом кругу, уколико се познају апстиненти, КП може једноставно да потпише унапред уместо њих, будући да се ови записници никада не проверавају пре самог гласања. Да би се у оваквом случају сачувао склад између листића и записника, када се појављује гласач, КП одмах проверава да ли се тај бирач појавио у првом кругу. Ако није, он му подмеће да потпише на оно место где је требало потписати за први круг. Ово је лако јер, нажалост, ниједан бирач не проверава где тачно потписује.

Још један метод преваре састоји се у следећем: по затварању бирачких места КП преузима на себе да броји у записнику, а затим дискретно додаје потписе који недостају. Истовремено, контролори пребројавају листиће и на крају питају да ли се број поклапа са бројем потписа. КП одговара “да”, а то даље обично више нико не проверава. Уколико КП није завршио са додавањем лажних потписа, он на питање о поклапању одговара негативно и тиме наводи чланове комисије да поново броје, чиме добија више времена да дода лажне потписе који му недостају.

Превенција овакве праксе у Европи састоји се у следећем: основна ствар у таквом случају јесте да на сваком бирачком месту седе контролори свих различитих заинтересованих страна као и интернационални посматрачи. Али то није довољно. Потребно је одмах проверити да ли записник унапред садржи неке потписе. Потписи првог и другог круга избора обавезно морају да буду у различитим бојама. Потребно је одмах уверити се у то да на столу у првом или у другом кругу стоји само једна оловка само једне боје одређене за тај круг избора. Такође и сама правила заокруживања или подвлачења на изборном листићу морају да буду потпуно јасна. На пример, у гласању на референдуму за осамостаљење Квебека од федералних англосаксонских власти, поништавани су и они листићи где је оловка мало прелазила кругове у које је требало ставити путачу, што се такође може сматрати својеврсним обликом крађе гласова.

Такође, записник мора да стоји затворен све до тренутка појављивања бирача и он мора пред њим да се отвара и затвара. Ово, наравно, у Србији нико не поштује.

По завршетку гласања гласачка кутија не сме да се отвара пре него што чланови комисије изброје потписе. Прво се броје потписи, па се онда отварају кутије. Кад је све урађено, записник или његов број мора да се стави у кутију и она мора сигурносно да се затвори (кесе или џакови морају да се запечате). Мора се тачно знати који чланови комисије имају кључ од бирачке кутије, односно који могу да отворе џакове. Таква кутија , џак, или кеса, морају да буду у средишту простора и свима видљиви. Такође, у Европи се инсистира на томе да отварање бирачких кутија снима телевизија.

Тамо где гласачка кутија нема свој бројач или се посматрачи нису уверили да је у почетку гласања бројач био на 0000 (бројач мора да показује четири нуле на почетку гласања) крађа је лако могућа. Тако је, рецимо, у Америци 2000. и 2004. године била веома сумњива контрола остварена од гласачких машина. Контролори који напуштају место и иду на паузу морају ментално да упамте број који је био на бројачу, а да затим тачно знају колико су минута били отсутни. Гласачу у просеку треба један минут да гласа, дакле, ако контролор пишки пет минута, а број на бројачу се померио за много више од пет гласова, извесно је да је било крађе. Зато и онај посматрач који излази на пушачку паузу, треба да стоји напољу и док је на паузи броји гласаче који улазе на гласање.

Треба такође проверавати да ли гласачки листови на столу иду у пакетима (обично по 100) и да ли се тај број поклапа са бројачем. Ако их је на столу сто, а бројач показује 280, тамо где је било три листе, ово значи да недостаје 20 листића у односу на број бирача.

У тренутку док гласач убацује листић, требало би добро проверити колико листића убацује у кутију.

Када се гласачки листићи стављају у коверте од по сто и када су сви стављени у такве коверте, онда постоји опасност од организоване крађе КП и замене коверте са сто листића сасвим новом унапред припремљеном ковертом. Ово је утолико лакша крађа уколико уопште не утиче на усаглашеност са записником. То је тзв. проста “замена количине”.

КРАДЕ УВЕК САМО ПАЛИ ЧОВЕК

Из свег овог описаног и упамћеног лошег искуства искрених Европљана видимо да је погрешно мислити како политичке крађе у Европи и свету не постоје и да су оне одлика само малих и заосталих средина. Тачно је, међутим, то да се крађе у Европи дешавају у неким срединама више него у неким другим (у Француској, рецимо, највише на Корзици, у прекоокеанским француским територијама и у предграђима Париза), слично као код нас на Косову и Метохији, односно (из неког разлога) у угроженим зонама.

Краде се, међутим, у принципу свуда јер је крађа туђих политичких гласова (и опредељења) пре свега психолошки чин, а тек потом техничка изведба. Техника контроле је до данас савршено напредовала, али људске емоције и људска психологија нимало нису напредовале. Човек је остао потенцијално похлепно биће, које је напуштањем деонтологије и прихватањем англосаксонске утилитаристичке етике у ствари одбацио сваку етику.

Било да је реч о Сократовом етичком учењу, о киничком принципу природног живота, о Платоновој етици хармоније, о стоичком принципу живота с природом, о Аристотеловој етици људскости и мере, о Аристиповом хедонизму, о Епикуровом принципу атараксије, о Спинозином етичком рационализму, о енглеском утилитаризму, о Кантовој етици категоричког императива, о Шопенхауеровом етичком песимизму, о Спенсеровом еволуционизму, о Ничеовом иморализму, о Диркемовом социологизму или о Кјеркегоровом, Хајдегеровом и Сартровом егзистенцијализму…, све што је значајно у људској мисли и у стваралаштву дато је у питањима и одговорима о моралу и моралности, о идејама слободе и правде и о природи великих људских дела. Овај порив за моралним и етичким обликовао је људски ум и створио све што је било вредно у теорији људског духа. Без њега је апсолутно немогуће судити о било чему што је важно за човечанство, па и о демократији политичких избора.

Никада деонтолошки и утилитарни приступ етици неће моћи да се приближе један другом иако ће бити доста примера у моралној пракси који ће покушати да траже средину између ова два „морална погледа“ на свет.

На страни деонтолошког става свакако је чињеница коју с правом истичу критичари утилитаризма, а то је да је утилитаризам заправо етика последица, док прави осећај за правду, подразумева намеру да се чини, односно да се не чини добро или зло. Сваки етичар и сваки психолог знају да интенционално, намерно и свесно учињено и ненамерно и несвесно учињено зло немају исти морални статус, чак и ако су последице ова два чина исте или сличне. Када кажемо да циљ оправдава средство – што су на неки начин допуштали већ атински посланик Еуфем, а затим Игњације де Лојола, Николо Макијавели, Џереми Бентам и др… – ми тиме још увек нисмо дефинисали да ли под тим тврдимо да су нам апсолутно сва средства у том погледу изједначена (ово би била позиција тврдог утилитаризма) или ипак настојимо да према неким моралним критеријумима изаберемо средство, односно неко средство које је „моралније“ од неког другог, чак и онда када тврдимо да је средство увек оправдано високим циљем. У случају да тражимо најморалније средство за високо морални циљ, ми тада ипак уносимо некакву нијансу у наш утилитаристички став. Али, наравно, тиме не можемо да одговоримо на питање шта бисмо морали да учинимо у ситуацији у којој имамо само једно једино – и то лоше и неморално – средство за постизање нашег циља?

Рецимо, имамо само следеће средство: порећи или игнорисати (оно што је речено и објављено) да се крађа догодила у првом кругу српских избора 2012. (ако се та крађа заиста догодила) да би се, из неког интереса несметано пошло у други круг.

Ако сада све ове појмове применимо на изборну парламентарну и председничку трку у Србији 2012. године, видећемо да је деонтолошки став у питању српских избора усвојио само покрет Двери, који се први побунио против изборне крађе и који је једини на томе истрајао.

Они који сматрају да крађе гласова није ни било потпуно су кохерентни јер за њих проблема ни нема.

Међутим, после побуне покрета Двери, на побуну због крађе избора дигле су се и СНС, ДСС, делови НС, па чак и један део мађарске мањине. Сви су они демонстрирали, односно били у протестима доказујући изборну крађу, давали изјаве о томе, тражили поново пребројавање гласова и јасан увид у гласање барем на спорним местима, тврдећи да неће бити другог круга избора ако је први покраден (што је потпуно логично), као некада ДОС (2000) и као сада Томислав Николић (2012). Затим је речено да ће бити другог круга, али управо зато да би се крађа открила и обелоданила.

Али шта се онда догодило са људским памћењем?

Још има времена да се уклони ова амнезија. Још има времена да контролори преваранти (КП) признају проблем и да се лажни избори – ако је заиста било изборне крађе и тамо где је било изборне крађе – као у Европи, идентификују и понове.

Бићемо психоптерапеути и бићемо веома брзо вештаци и сведоци овог потиснутог материјала, односно његовог неминовног враћања у свест.

 

МИЛА АЛЕЧКОВИЋ НИКОЛИЋ

Стандард