Јања Гашећа: Писмо са Косова и Метохије или Албанци мењају став

Јања Гашећа: Писмо са Косова и Метохије или Албанци мењају став

4.9
(7)
Албанцима се на КиМ љуља тло под ногама, пре свега због суморне стварности у „држави Косово“. Верујте, добром делу њих прича о животу у држави Србији више не звучи смешно и залудно

У ове дане када се сећамо страдања у НАТО агресији, осврнућу се укратко на живот Срба и Албанца на Косову и Метохији, из угла онога кроз шта смо од тада прошли. Где су они, а где смо ми? Баш када се ближи јун, време када је нас Србе демократски свет затворио у гета и оградио бодљикавом жицом – пре скоро 22 године.

У тренутку када је потписан Кумановски споразум и када је почело повлачење војске и полиције, односно одлазак Срба из многих крајева Косова и посебно Метохије, чинило се да је све изгубљено. Места која су опстала била су суочена са стравичним страдањима – говорим о српским местима јужно од Ибра. Погром Албанаца над недужним српским народом ишао је упоредо са доласком Кфора. Људи из метохијских градова и села причају да су војници Кфора мирно посматрали њихову голготу под изговором „вакуум простора“, где једна војска одлази, а друга долази у својству „мировњака“.

Правдали су се да им је требало времена да упознају терен, да схвате да Албанци убијају Србе, а не обрнуто – како су их учили. Припадници Кфора су – то је једино што су тада радили – мртве Србе закопавали и гробове им означавали бројевима. Водили су их као нестале иако су знали њихова имена. Годинама су лагали породице да су можда живи. Било је то време општег хаоса, толиког да се не зна коме је било теже – да ли нама што се трудимо да останемо или онима који нису имали другог избора него да беже, остављајући све што су генерације пре њих стицале. То се, понављам, посебно односи на места у Метохији, јер су тамошњи Срби били први на удару терориста.

Борба за опстанак

Срби из централног дела Косова имали су десетак дана предности у односу на Србе који су живели у Метохији, односно више времена да се организују у кругу својих села. Срби из Сиринићке жупе су ванредни хероји кад се погледа шта су све издржали, али и они су имали неколико дана више од страдалника из Метохије. Север Косова, односно Косовска Митровица, имао је највише времена да се организује и одбрани.

Мишљења сам да би много више Срба опстало у свим крајевима Косова и Метохије да је само имао неко да их води. У тим првим месецима говорили смо да су поједини припадници војске могли да остану као цивили и да пробају да организују народ. Ако се Косовска Митровица поделила на два дела, могла је и Приштина. Само да је имао ко да организује Србе да се повуку у део града где је насеље Улпијана, у све оне празне војне станове. Можда не би сви, али сигурно би од 40 хиљада њих барем 10 хиљада успело да о(п)стане.  У Метохији је опстало село Гораждевац, у општини Исток село Црколез, па ћемо се заувек питати да ли се и у том делу покрајине народ могао боље организовати? Да ли се Призрен могао поделити на два дела, само да је имао неко да поведе народ?

Јања Гашећа: Писмо са Косова и Метохије или Албанци мењају став

У јесен 1999. године Срби су се тукли са припадницима Кфора широм Косова и Метохије. Било је то време када су на сваки миг Албанаца такозвани мировњаци претресали српске куће и правили хаос. Хапсили су свакога на кога је Албанац уперио прстом. У таквим ситуацијама морали смо некако да се боримо, да их терамо из села, па се неко досетио да у првим редовима буду жене, јер су припадници Кфора у таквим ситуацијима најбрже попуштали. (Нису то радили зато што су се плашили, већ што нису хтели да се туку са женама.) И данас се препричавају туче у Племетини са норвешким војницима, у Старом Грацку са финским, у Грачаници са Швеђанима. Штрпчани су имали целодневне сукобе са Американцима и Пољацима. Сукобе на мосту на Ибру у Косовској Митровици да не помињем. Биле су то ружне сцене и нисмо осећали понос, нити смо се осећали силно према припадницима НАТО, односно Кфора. Била је то борба за опстанак. Борба да се сачува кућни праг у гету. Да се опстане још један дан.

Нова искушења донео је март 2004. године када је требало одолети дозвољеном и потпомогнутом насиљу где припадници Унмика и Кфора нису имали команду да реагују – иако је такозвани вакуум простор давно завршен – а припадници косовске полиције помагали су да се пали српска имовина и протерује народ. Погром над Србима траје и данас. Насиље не престаје, само се увија у другачију форму. Наша борба за опстанак и даље је актуелна, само је, да тако кажем, фронт проширен. Наша гета до потписивања Бриселског споразума имала су једну димензију, након тога сасвим другу. Сада нас у искушења доводи и политика званичног Београда. Најбољи пример је интеграција севера покрајине у такозвани косовски систем. Зато нас не чуди изградња базе „Косовских безбедносних снага“ на северу Косова.

Очи упрте у Бондстил

Насупрот нама се, у свој овој причи, налазе Албанци. У јуну 1999. године на стотине хиљада њих вратило се на Косово и Метохију за само недељу дана. Као што им је наређено да напусте своје домове и причају да их из њих протерује српска војска – не кажем да таквих појединачних случајева није било, али организованог прогона сигурно није – односно да је на делу хуманитарна катастрофа. тј етничко чишћење, тако им је и омогућен повратак. Када се нешто добро испланира, даље све иде глатко. А код њих је све ишло без икаквих проблема – сведок сам томе, не треба бити посебно паметан да то схватиш. (Кад су Срби у питању план је био супротан. У остатку Србије није било спремљених центара за прихват расељених као за Албанце у Македонији, или по Албанији, на пример. Србе нису чекали новинари водећих светских (не)зависних медијских кућа, јер није их занимало етничко чишћење Срба. Није ни сада боље. План и воља за повратком Срба, три пута мањег броја, не постоји ни после две деценије.)

Елем, у тим првим годинама успостављања „америчке демократије“, док је нама сваки дан био неизвестан, Албанцима  је све ишло у корист. Баш онако како је предвиђено у пројекту тадашњих великих сила за – како га они зову – Западни Балкан. О томе шта се све њима овде толерише могао би роман да се напише. Контрадикторности су такве да се косе са здравим разумом, али ушли су у коло са њима, послужили су сврси, и нешто су за све то морали и да добију. Награда је дозвола да прогласе такозвану независност.

Ових дана интернетом кружи снимак анкете Албанаца, различитог животног доба, о томе шта ће да раде ако Американци оду. Њихови одговори били су да ће српска војска у том случају за два сата бити на граници са Албанијом или да ће се, ако се база Бондстил затвори, све променити за два минута. Говорили су и да је Америка њихов родитељ, да без њих нису безбедни и слично. Цитираћу једног од њих који каже: „Отићи ћемо са њима. Зашто бисмо остали овде?“

Срби – посебно јужно од Ибра – 22 године опстају у гетима без своје војске и заштите. (Пишем о томе у својим текстовима, и зато у овом тексту помињем само прве године „демократије“ коју су нам донели бомбардовањем.) Рећи ћу само да опстајемо не зато што смо храбри, не да бисте нас славили, жалили, или шта већ. Опстајемо јер смо своји на своме, јер бранимо оно што су нам преци оставили. Што су – још горе се патећи – чували у петовековном ропству. Та земља коју овде газимо наша је, и без обзира на продају и даље смо већински власници. Ми смо 22 године после званичног почетка пројекта „Држава Косово“ и даље своји на своме – ту где и припадамо. Држи нас нада да ћемо дочекати правду на праговима својих кућа. Један од сведока нашег постојања, манастир Високи Дечани, ових дана подсећа свет на угроженост свега српског у овом делу Европе. Немањићи су га подигли у четрнаестом веку да би чувао нас и у двадесетпрвом. Тако ради народ који има историју и традицију.

Јања Гашећа: Писмо са Косова и Метохије или Албанци мењају став

Са друге стране, Албанци одлазе на починак и буде се са очима упртим у базу Бондстил. Недавно сам писала текст о њиховом фанатизму када су САД у питању, па не бих да се понављам. Можда само треба рећи да све што мисле да имају и да су створили у ове две деценије почива на томе да на Косову и Метохији постоји база Бондстил и да се у њој налазе њихови господари. Она им је симбол победе. То им је „држава Косово“, то им је сва историја. „Како каже Америка“, реченица је коју су изговарали чак и деценијама пре НАТО агресије.

Њихова нада је да Американци неће отићи са Косова и Метохије. Осећај припадности код њих не постоји, јер су свесни да су све отели. То је сва мудрост такозване државе или пројекта Косово. Најновији напади на српске младиће у Косовској Митровици и Грачаници показују фрустрираност Албанаца. Нервозни су, и како време буде пролазило њихов притисак биваће све већи – али спремни смо и на то. Знамо их из периода кад су тражили „Косова Репубљик“ и сећамо се те силе, еуфорије, става да им нико ништа не може. Гледамо их и сада, када се на велика врата враћа прича о Великој Албанији, и не видимо исто расположење.

Другачија политика

На први дан Рамазана чекам са пријатељицом испред радње у Призрену да њен власник дође из џамије са молитве. Његова мала радња налази се у центру града, и специфична је по томе што у њој продаје мараме, марамице, бошчалуке и сличне ситнице. Оно што нама треба купује се једино у тој радњи и морамо да чекамо да се отвори, јер ко зна када ћемо опет имати прилике да дођемо у Призрен. Таквих радњи је последњих година све мање јер, како нам је рекао једном приликом њен власник, нема ни купаца. „Ови наши не купују више. Ништа их не занима што има везе са обичајима и традицијом“. У том старом језгру Призрена готово сви власници те мале радње имају у склопу својих кућа. Тако је и са овом необичном продавницом. Радећи у њој целог живота, њен власник је стекао пензију државе Србије. Испричао нам је да је уплаћивао доприносе, и пре неколико година оставарио је право на пензију.

„Био сам пре неколико дана у Грачаници да подигнем пензију. Имам српску личну карту“, рекао нам је одмах по уласку у радњу. Купујемо шта нам треба, а он нам, као стари трговац на које смо навикли, поклања по марамицу за успомену. Разговор у радњи о обичајима и традицији је веома пријатан, и пошто се наша куповина ближи крају пита нас: „Има ли вакцина у Грачаници?“. Одговарамо да нема, али му предлажемо да оде у Куршумлију, Бујановац, Рашку, било где у остатку Србије, и да прими вакцину коју хоће. Кажемо му да не мора ни да се пријављује. „Тако ми је рекао и доктор Љубиша из српске амбуланте у Мушникову. Само, чуо сам да од јуче немају право да се вакцинишу странци“, каже нам. Наш одговор извукао му је осмех на лицу. „Ви нисте странац“, рекле смо кратко. „Нисам, нисам, имам и српску здравствену књижицу“, каже нам.

Старији господин из Призрена је грађанин Србије и има право да се вакцинише, ако то жели. Има свако од њих ако има документа државе Србије. Наш одговор да није странац био је искрен. Протеклих месеци вакцинишу се у поменутим местима без проблема. Зато у времену које долази држава Србија мора на њих да гледа као на своје грађане. Ако им издајемо документа, онда, на пример, они морају бити на бирачким списковима. Нека не гласају, али нека знају да их сматрамо својим грађанима.

Наша политика мора бити другачија од тренутне. Нема места причама да је Албанаца на Косову два милиона и да су проблем. Нема их ни пола од наведеног броја, и не смеју нам бити проблем. Косово и Метохија је наша покрајина под протекторатом Уједињених нација и морамо имати јасан план шта на нашој територији они могу добити. Ако они причају о Великој Албанији, причајмо и ми о правима која им нудимо. Ако ће они да граде базу у Косовској Митровици, одговоримо им војном вежбом у Рашки, на пример.

Јања Гашећа: Писмо са Косова и Метохије или Албанци мењају став

Имамо, ваљда, неко оружје домета до места где ће бити поменута база, па хајде да кажемо да је најзгодније место да то оружје буде у Рашки или на неком оближњем брду. Живимо за дан да осетимо у својим гетима да је Србија држава у правом смислу те речи. Обичном народу, Албанцима, љуља се тло под ногама, што због другачијег односа сила у свету, што због њиховог живота у беди, немаштини и бесперспективности у „држави Косово“. Зашто онда да не почнемо да причамо о њиховом животу под окриљем државе Србије? Верујте, за добар део њих та прича неће бити смешна и залудна прича.

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: AFP Photo/Armend Nimani

Извор Нови Стандард

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ОТВОРЕНО ПИСМО ВУЧИЋУ: У Србији најмање права има обичан Србин, православац!

ОТВОРЕНО ПИСМО ВУЧИЋУ: У Србији најмање права има обичан Србин, православац!

5 (24) Деведесетих су ми говорили чекај да прође комунизам и биће ти боље. Онда …

УСРЕД ПАНДЕМИЈЕ Министрима повећане и плате и накнаде за чланство у УО

УСРЕД ПАНДЕМИЈЕ Министрима повећане и плате и накнаде за чланство у УО

5 (6) Упркос економској кризи која је због пандемије корона вируса погодила цео свет па …

Leave a Review

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend