Јелићи до школе на коњу, маштају о струји

Када смо прошле године, почетком септембра, објавили причу о породици Јелић из засеока Јантурине, у месној заједници Баре, удаљеној од Сјеница око 30 километара, јавност у Србији била је шокирана сазнањем да негде на Пештеру, у 21. веку, тројица дечака: Мићо, Милош и Марко, са родитељима Светланом и Дарком Јелићем, расту у брвнари без воде и струје, уче уз светло петролејке, а у школу иду на коњу.

Многи су тада пожелели да помогну, међу првима јавила се Марија Шерифовић која је малишанина купила кревете, породица Дамјановић послала им је скромну помоћ из далеке Аустралије, а било је и најава да ће Јелићи коначно, можда и пре прошле зиме, добити струју. Министарка енергетике Зорана Михајловић, приликом посете Сјеници, кад је чула за невоље тројице дечака и њихових родитеља, рекла да ова и све друге породице у Србији, које још живе у мраку, што пре треба да добију струју и да држава треба и мора да им помогне.

– Свашта су нам тада обећавали и причали, а ми, ево, и даље живимо у беспућу, без воде и без струје. Сами не можемо да поставимо два километра бандера, мали су приходи од стоке коју гајимо, а помоћи ниоткуд. Не верујем да би за општину и државу то био велики издатак, а нама би струја отворила очи – прича глава породице Томислав Јелић, Дарков отац и Мићов, Милошев и Марков деда.

Жао ми је деце, посебно кад пишу домаћи уз петролејку. За нас старе можда је већ касно, мада бих и ја волео да дочекам струју, да не умрем у мраку као моја супруга Борка која нас је напустила прошле јесени – додаје Томислав.

Осим што живе без воде и струје, Мићо и Милош до школе у Црвском путују осам километара. Не могу сами, па их сваког дана на коњу „превози“ отац Дарко.

Кренемо у десет сати и до школе путујемо два сата. Чекам да се настава заврши, а то је у три после подне и опет два сата до куће. Прошле године Мићо је у школу ишао школском „ладом-нивом“, која је превозила децу из околних села, а сад је, кажу, више деце, па за моје дечаке нема места. Већ страхујем при помисли: како ће бити кад дође зима. Ово је најсуровији део Пештера, снегови знају нападати по по два-три метра, некада смо данима одсечени од света, буде и до 40 испод нуле – прича Дарко Јелић, отац малишана.

Мада у много чему оскудевају, Јелићи не мисле да се селе и радују се што ће ускоро добити још једног члана. Светлана би требало да се породи у октобру, Мићо, Милош и Марко се радују брату или сестри, деда Томислав је уверен да ће добити и четвртог унука.

Није лако у овој муци и недођији гајити троје мале деце, по цичи зими воду доносити са удаљеног бунара, купати их и хранити по мраку, прати их све рукама, учити их да пишу уз петролејку и васпитавати. За много тога они су ускраћени, али, сигурна сам, биће добри људи, то нам је, уз здравље, најважније. – прича мајка тројице дечака Светлана Јелић.

ПОМОЋ ОПШТИНЕ Помоћник председника Општине Сјеница Мића Каличанин каже да ова општина није у стању да сама реши проблеме Јелићима и да је затражен пријем код министарке Зоране Михајловић. Надамо се да ће Министарство помоћи да Јелићи добију струју можда и пре зиме, све би, ако се обезбеде средства, могло да се заврши за неколико дана. Деца сигурно током зиме неће пешачити, општина ће им обезбедити неки превоз – истиче Каличанин.

Ја сам у школи раније видео светло, Милош тек недавно, а Марко још не зна како изгледа сијалица. Никада нисмо ишли даље од Црвског и не знамо како изгледа град. Волели бисмо да нам је школа близу, да не морамо толико да пешачимо и да тата не мора са нама у школу. Кад порастем волео бих да будем доктор, да лечим људе по Пештеру – прича најстарији Мићо.
ДОБИЛИ “ЗИМСКУ ОПРЕМУ“

Мада нису ни гладни, ни жедни, Јелићима би свака помоћ пуно значила. Познати хуманитарац из Новог Пазара Хидо Муратовић већ им је однео јакне, чизме и другу „зимску опрему“, а деци пуно слаткиша. Скромни су то и поносити људи, прави горштаци, којима не треба много, апелујем на Општину Сјеница, ЕПС, Министарство енергетике, и све друге, да им помогнемо да коначно добију струју – истиче Муратовић.

 

Новости