ЈЕЗИВИ СРПСКИ МУК – СЛУЧАЈ МАРТИНОВИЋ

0
(0)

Тог шестог „предреволуционарнодемократског“ септембра историјске 2000 те године објављена је вест да је преминуо Ђорђе Мартиновић, мученик са Косова. Најстрашнији пример икада забележен у историји. Не само по бруталности којом је арнаутска дивљачка дружина исти починила. Он носи страшан печат језиве српске ћутње, нанешене неправде несрећнику Србину, кукавичлук и олошки плашт српских кадрова у црвеној камарили потчињеној задриглом Станету Доланцу.  И срамоту државе Србије- ако дотична више и зна шта је то срамота. То ћутање и данас траје. Нико и не спомиње  несрећног Ђорђа  из Гњилана. Ни док се кези у бриселским чампрасдиванима, ни док дронови који носе заставу велике Албаније лете изнад српске престонице,  ни  када Еди Рама усред те исте престонице тврди да је прича са Косовом завршена. Исти плашт,исте кукавице . Само сада сакривене и умивене по европски. А ове 2015 тачно је тридесет година од оног првог маја 1985 године, када је Ђорђе кренуо на своју њиву  и петнаест година од када се упокојио и нашао свој небески мир.  И сада мирна његова душа можда лебди изнад распетог и несрећног Космета. Гледа попаљене манастире и прославе арнаутске независне државе на чијем су челу продавци људских органа и хероина. Није Ђорђе једин симбол српског страдалаштва и распећа. Има их безброј бројаних а никада не избојаних,али је његов усуд персонификација свих тих несрећа. И зато је Ђорђе тај симбол изникао из сопственог мученичког тела узвишен до највиших висина. Он нема улицу у Београду, он своју људску правду никада није остварио у сопственој држави . Али је васкрасао као такав. Понижаван и физички и душевно. Први јавни терористички напад   догодио се у ноћи 16.марта 1981 године када је група тероиста тада називаних контрареволуцијом запалила конак Пећке патријашије, престонице српских патријарха (до тада је углавном чињено подмукло,уценама,паљењем сена и сечом шуме као и данас у Бујановцу и Прешеву када је убијен српски полицајац). Те кобне мартовске ноћи подметнут је пожар у поткровље конака Патријашије. На три места у размаку од десет метара. У конаку се налазило тридесет монахиња и стари јеромонах.  Уз велике муке монахиње су спасиле старовековне књиге, неколико икона и голи живот. Све друго, одаје патријарха, радионице,сестринске собе изгорело је потпуно. Према неким сведочењима ватрогасна пећка екипа је каснила,потом дошла са празним цистернама за воду. Пожар се сам угасио тињајући до дубоко у ноћ. Тада се сматрало да је то најгоре што се могло догодити. Показало се да има и од горег горе.  Нико није одговарао за овај злочин као ни данас. И тада се водило рачуна да се другови из покрајине не увреде. Четири године касније за Ђорђа почиње девети круг пакла. Припремљен од другова са врха савезне државе и сем већ споменутог изопаченог Доланца,  све самих српских кадрова. Наиме тог злокобног дана око 13 часова Ђорђе је кренуо на своју њиву. Сачекали су га арнаутски олоши (како је сам сведочио њих тројица, а према неким верзијама познаваоци тадашњих прилика тврде да су у питању били сестрићи Синана Хасанија тадашњег председника Председништва СФРЈ ,дакле председника Југославије)  и  мучки га набили на колац, на који су претходно ставили пивску флашу и гурнули је у дебело црево и то доњи део ( тзв. данце).  Крвав и измучен успео је да дође до гњиланске болнице. Послат је у Приштину где су му операцију извршила три доктора.  Вест је брзином светлости доспела у јавност. Саопштено ј е да је напад на националној основи и да је истрага у току. Ђорђа је у болници посетио Новак Ивановић начелник Дома Јна у Гњилану при чему је једва живог Маартиновића убеђивао да да изјаву да је сам себе повредио. Прича се окренула наглавачке. Ђорђа премештају на ВМА где се обавља још једна тешка операција. Али, почиње и операција Станета Доланца и државне службе. Писац Миодраг Булатовић лежао је на ВМА у исто време када је  Ђорђе оперисан. Он сведочи о малтретирању којем је овај невољник био изложен свакодневно. Булатовић каже ;“Видео сам како два полицајца, тешко повређеног Ђорђа,држећи га испод мишке одводе у другу собу,док су му се ноге вукле по ходнику јер од несносних болова није могао да хода. Ђорђу је прећено да ће бити избачен кроз прозор зграде ВМА. Новак Ивановић начелник дома ЈНА изјавио је да му је сам Мартиновић признао да се сам повредио. Ханума комунистичког шљама и милог саговорника Вука Драшковића у студијима Херцег Босне, Азема Власија позната као Надира Власи у то време дописник хрватског Вјесника, баца измишљену Мартиновићеву изјаву у етар. На сцену ступа љигавко Стане Доланц и у студију  Радио телевизије Љубљана објављује са циничним осмехом на лицу, које понајмање личи на људко „ да је Мартиновић сам себи нанео повреде и да је истрага завршена“ а затим кезећи се саопштава да је Ђорђе „први српски самурај који је извршио харикири“. Настаје салва смеха у студију. Савезна скупштина је осам пута водила расправу о овом случају и пребацила је на Скупштину Србије која је опет пребацује на покрајинску јер је она надлежна по Уставу.  Случај се захуктава те Петар Грачанин, народни хеој тражи такође да се случај затвори. Ислеђивање полумртвог Мартиновића на ВМА одобрио је тадашњи начелник ове институције Владимир Војводић  док његов заменик, касније адмирал у хрватској војсци , Срђан Крстинић тражи да се Мартиновић избаци са ВМА. У овом подухвату му несебично помаже генерал Никола Љубичић. Тек по оглашавању интелектуалаца и новинара и објављивања њиховог текста „Истина набијена на колац“, овај случај добија размере страшног суда. Мартиновић под притиском одлази са Косова и настањује се у селу Читлук  код Крушевца. Добица Ћосић јавно апелује на Душана Чкребића (аутора књиге о Кочи Поповићу) председника Председништва Србије и Бранка Мамулу да се случај потанко истражи. Одговора нема. Огавни полицијски извештај констатује да се „Мартиновић упустио у неку врсту хомосексуалног акта те сам себи нанео повреде. И то тако што је колац забио у земљу,на њеха ставио флашу а затим сео на њу. Флаша се поломила и распрснути делови су се зарили у утробу. Чувени сликар Мића Поповић приведен је у просторије Службе и саслушаван сатима јер је по објављивању вести у САНУ организовао изложбу „Распеће Ђорђа Мартиновића“.Изложба је прекинута.    

Аутор приведен. Мартиновић је већ тада отишао са Косова, а доктор Зоран Кривокапић сазнаје да постоки могућност операције у Лондону чиме би се Мартиновићу омогућило да више не користи кесу коју би морао да носи док је жив. За операцију је неопходно 12.000 долара. Помажу добри људи и дијаспора. Док српски доктори тврде да до самоповређивања никако није могло доћи као и то да су злочин извршиле најмање три особе што потврђује и светки познат доктор Хали, који ће Матиновића оперисати успешно, суперсупер експертизу врши љубљански доктор Јанез Малчински и доноси суд да је самоповређивање апсолутно могуће. Спремала се независност бивше аустроугарске покрајине Словеније. Прилику је ваљало искористити. Када је видео став доктора Холија Малчински шаље претње оптужујући човека који је извршио операцију да се меша у унутрашње ствари СФРЈ. Суђење за овај злочин почело је тек 1987 године и трајало је пуне три године. Пресуда је донешена,али о злочину није било ни речи. Наиме адвокат Ђорђа Матиновића поднео је тужбу против СФРЈ. Пресуда се састојала у томе да је држава спор изгубила и да Мартиновићу мора исплатити 120.000 марака за нанесену душевну и физичку патњу. О срамоти нанешеној овом човеку од стране тадашњих функционера и лекара ни речи. Требало је запушити уста Мартиновићима. Наравно новац никада није исплаћен. И по распаду СФРЈ то је спречио Зоран Соколовић,који је после промена 2000 те извршио самоубиство. Мартиновићи су се обраћали и Народној канцеларији и Борису Тадићу. Службеник Народне канцеларије записао је да је њима начињена велика неправда и да живе у великој беди. Од овог извештаја није било вајде.

На почетку НАТО агресије Ђорђу су мобилисана сва три сина и два унука. Послати су на Косово. Часно су бранили Србију,часније него она њих . Преживели су,срећом, и другу косовску голготу. Покренули су и нови процес, али је из суда дошао одговор да нема основа. Можда би исплата износа из пресуде олакшала државну касу за пар милиона. Боље на време спречити. О голготи Ђорђа Мартиновића,српског сељака из Гњилана на Косову снимљена су два филма и написане три књиге.

На државној телевизији филмови су били ЗАБРАЊЕНИ од свих директора РТСа; Душана Митевића, Ратомира Вица, Милорада Вучелића, Александра Црквењакова, Александра Тијанића(пореклом са Косова) и Бојане Лекић уреднице БК телевизије чији су власници такође пореклом са Косова, надалеко позната браћа Карић. Истина о Ђорђу Мартиновићу и данас је забрањена. Као и филмови. Јер на европској телевизији није упутно приказати судбину малог човека, заправо већег од свих нас. А сви можемо постати Ђорђе. Вјечнаја памјат. Почивај у миру.

Д.И.

разговори.блогспот.цом

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Лајчак, поздравио те Драгче у име Србије и понудио ти договор сад одмах, далеко је пролеће (видео)

5 (1) Специјални изасланик ЕУ Мирослав Лајчк долази у посету Приштини, па Београду одмах након …

Миломир Степић: Црква и Војска да буду резолутније поводом КиМ! Кад ће ако неће сад?!

5 (2) * Ширењем дефетизма и безнађа пасионарност се (међу Србима) систематски сузбија, а народна …

4 Коментара

  1. Secam se dobro golgote jadnog Martinovica o kojoj obican svet medjusobno shaputao.

  2. Bio sam klinac kada se ovo dogodilo, ali sam, čitajući novine, zaključio šta je prava istina. Kasnije sam ga često u razgovorima apostrofirao kao simbol patnje i stradanja. Nisam ni znao da je živeo nekih 20 km od mene. Neka mu je laka zemlja, a Srbija nek se večno stidi.

  3. slučaj Martinović da, i nažalost po ko zna koji put u istoriji mi ne trebamo da se plašimo šiptara već ovih naših podmuklih jajara (jer su šiptari i stanje na KIM produkt naših samoživih političara), ništa mene ne čudi, Mi nažalost imamo kratko pamćenje i brzo zaboravljamo ko nas je izdao. Nije nas izdala ona svinja dolanc, već ovi naši IZDAJNICI sadašnji i bivši. Ovi sadašnji su najgori, verujte mi svi ćemo mi biti jednog dana Martinovići, ali to neće uraditi šiptari već ove sotone. Krv im se zatrla da bog da. Amin.

  4. @Aleksandra :::: AMIN…………..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend