Jош jе таjна колико има Србиjа таjни

СКИДАЊЕ ознаке тајности са многих докумената, који се чувају у разним архивима, изменило би уџбенике историје, тврде историчари, као и они који су били у додиру са тим списима. У нашој земљи на десетине хиљада разних докумената и даље носи ознаку тајности. Податак колико Србија има тајни је тајна, али се зато зна шта следује свима који их открију – ударац по џепу или, чак, десет година затвора!

– Као повереник бавим се само “тајнама” које су предмет жалби које примим – каже Родољуб Шабић. – Непотребних, често бесмислених тајни има неупоредиво више. Као наслеђе из ранијег периода и потпуно другачије безбедносне културе, остале су нам дословно хиљаде и хиљаде разноразних тајни у поседу разних државних органа. Законом о тајности података било је предвиђено да у року од две године те тајне буду преиспитане са становишта нових стандарда. То је требало да нас реши огромног, непотребног баласта из прошлости. Али, нису биле предвиђене никакве санкције за пропуштање ове обавезе, практично ништа није ни учињено.

Тако да и данас, указује Шабић, имамо непознат, а у сваком случају огроман број информација које формално имају статус тајне, а ничим га не заслужују. Данас се “тежиште” проблема “тајности” преселило из сфере класичне власти тамо где је концентрисано највише новца и имовине – у државна јавна предузећа.

По закону, постоје различити начини престанка односно опозива тајности почев од истека рока – “државна тајна” – 30 година, “строго поверљиво” – 15 година, “поверљиво” – пет година, “интерно” – две године. У јавном интересу тајност ма ког степена могу опозвати Скупштина, председник Републике и Влада.

– Имао сам бар неколико стотина случајева неоснованог позивања на разноразне тајне – истиче Шабић. – Неки су добили велики публицитет, на пример број прислушкиваних од стране БИА, фамозна “службена белешка” о разговору министра полиције и Улемека Легије у ноћи његовог хапшења, уговор ЈАТ – “Ербас”, а у новије време фамозни канал Морава – Егеј.

Некадашњи заменик ДБ Зоран Мијатовић каже да је комплетна документација из БИА старија од 30 година пребачена у архиве Београда и Србије, и да се тамо налазе документи са ознаком државна тајна:

– Али, како се каже, ђаво није седео на једном месту. Било би занимљиво видети шта се чува и како је класификована грађа у војном или архиву јавне безбедности. Они на потпуно другачији начин издвајају и класификују грађу. Сигуран сам да кад би са многих од тих докумената скинули ознаку тајности, испливали би много озбиљнији подаци од оних које објављује “Викиликс”. Из тих докумената сазнали бисмо са ким је и о чему разговарао Ворен Цимерман, последњи амерички амбасадор у бившој СФРЈ, ко је учествовао у распарчавању и распродаји Југославије…

Мијатовић каже да се није штедело када је документација са ознаком строго поверљиво слата у Хаг:

– Нико није контролисао шта се шаље. Слало се све што је Хаг тражио. Документација често није имала никакве везе са осуђеником. Тако су у досијеу Војислава Шешеља који је прослеђен Хагу, биле и белешке о “жестоким момцима” Браниславу Дугом Лаиновићу и Бати Кан Кану.

Таква документа могу се пронаћи на интернету, указује др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју, али, ако се та документа овде затраже, најчешће се добије одговор да су недоступна.

– Не знам са којих докумената није скинута ознака тајности, али да она постоје, то је ван сумње – додаје Павловић. – У протеклом веку више тајни имали су комунисти од монархистичке Југословенске државе. Садржаји тих докумената су често тривијални – од приватних списа и скандала државних и партијских функционера до докумената из спољне политике.

Професор др Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида, каже да у сваком архиву постоји нешто што истраживачи не могу да добију да користе.

– Оно што је предато Архиву Србије и Историјском архиву Београда представља кап у мору архивске грађе. Архиви некадашње Службе државне безбедности и војне обавештајне службе су праве ризнице. Нико не зна шта се у тим фондовима крије. На пример, југословенско министарство иностраних послова имало је своју обавештајну службу и иза ње је остала богата грађа. Она је, нажалост, недоступна историчарима, али постоје појединци који само понешто знају о једном делу грађе која се чува.

Током истраживања новије историје Српске православне цркве Ђурић је прегледао архивске фондове у државним институцијама и у Патријаршији.

– Ни Патријаршија не дозвољава коришћење њених архивских фондова. То је, углавном, воља појединих епископа или чиновника Синода. Истовремено, Патријаршија не објављује зборнике докумената из живота Цркве који би могли да баце сасвим ново светло на одређене догађаје – закључује Ђурић.

 

Драгана Матовић, Новости