Пре 40 година (1973), на Електротехничком факултету у Београду основано је Друштво за информатику Србије (ДИС). Поздравну реч на јубиларној свечаности изговорио је један од двојице највећих научника и стручњака електротехничке струке проф. др Тихомир Алексић, који је са академиком Рајком Томовићем творац првог електронског рачунара у нас, ЦЕР-10 (цифарски електронски рачунар).
Малена дружина од неколицине врсних зналаца, којом би се и данас подичили водећи светски универзитети и институти, 1960. је СФРЈ (и њену окосницу и наследницу Србију) уврстила на високо шесто место у свету! Иза САД, СССР, Јапана, Француске и Велике Британије.
Замишљен и склопљен у главном граду, за данашње услове грдосија слабашног срца, смештен је у шест металних двокрилних ормана (2 пута 2 пута 0,70 метара) у просторији површине око 80 квадратних метара, која је без престанка расхлађивана. Називали су га, рогобатно (и тачно), универзални једноадресни динамички рачунар, изводио је 50.000 операција у секунди, а коришћен је за решавање математичких задатака и статистичку обраду информација.
У осмишљавању је учествовало око 80 инжењера, математичара (програмера), техничара и мајстора специјалиста, а рођен је у главама тадашњих водећих научника и стручњака, доцније великана нашег рачунарства: Рајка Томовића, Тихомира Алексића, Вукашина Масникосе, Ахмеда Манџића, Петра Врбавца, Душана Христовића и Милојка Марића.
Испуњавао је 24 основне наредбе, с речима променљиве дужине од 30+1 бит, имао оперативну меморију од два склопа феритних матрица (2 пута 12 килобајта), 1.750 „Филипсових” електронских цеви, 1.500 транзистора, 14.000 диода за логичка кола, да не набрајамо даље.
Као наменски цифарски рачунар за шифровање смештен је у згради СКНЕ (Савезни комитет за нуклеарну енергију) на Обилићевом венцу у Београду.
Време подвига и незаборава које је, нажалост, прохујало с вихором.
Седамдесете су упамћене по снажном домаћем развоју и производњи; најпре у Београду (ИМП), касније и у Нишу (Електронска индустрија). Домаће машине стајале су раме уз раме с иностраним, наглашава Никола Марковић, трећи председник Друштва за информатику Србије, чији су претходници проф. др Тихомир Алексић и проф. др Миодраг Петровић. Главни талас наишао је осамдесетих, када се оснива Београдска рачунарска индустрија (БРИ), с чијом је ознаком направљено и продато више од 5.000 ТИМ рачунара (ПТТ, ЈНА, банке, државна управа, електропривреда итд.).
И тај узлет заустављен је на измаку исте деценије, године 1992. Савет безбедности је изопштио нашу земљу, забранио јој увоз високих технологија и искључио Интернет!
Прапочетак Електротехничког факултета, према писању проф. др Јелице Протић, везује се за далеку 1894, када је Стеван Марковић на Великој школи одржао високошколско предавање из области електротехнике. Прве дипломе уручене су 1922, а 15 година доцније на Машинско-електротехничком одсеку уведена су четири смера, од којих је један био телекомуникациони.
У минуле четири деценије Друштво за информатику Србије, стручно, непрофитно и невладино удружење грађана, организовало је око 450 округлих столова, педесетак предавања и исто толико представљања књига (папирних и електронских), 39 научно-стручних скупова под називом „Информатика”. Са око 60.000 учесника, који би испунили сва седишта на београдској „Маракани”!
И читаоци „Политике” присетиће се посебно два незаборавна подухвата: обавештавања целог света преко Интернета о збивањима на Косову и Метохији (1998) и свакодневног извештавања преко домаћих веб сајтова о злочиначком НАТО бомбардовању СРЈ (1999).
Круну успеха оличава свечано саветовање „50 година дигиталног рачунарства у Србији (1960–2010)”, праћено богатом изложбом, приказивањем документарног филма и објављивањем јединственог зборника.
Упркос недаћама, у нашој земљи ради 30.000 информатичара.
