фото: Таблоид

Kако је Александар Вучић опљачако злато Србије: Тамна страна златне пљачке

4.6
(42)

Свака власт у Србији пљачкала је све што је стигла: куће, фирме, оранице, људе… Отимали су пензије и дечје додатке, па како не би злато. Не зна се како је нестало злато Обреновића, Kарађорђевића, Тита… И иза Слободана Милошевића остала је одређена количина тог племенитог метала, али и то се истопило у рукама његових наследника. Актуелна гувернерка тврди да је нестало 45 од 46 тона српског злата депонованог у Базелу. Никад нико није водио истрагу, државно благо је завршило у сефовима криминалаца који су владали и још владају.

Предраг Поповић

Kраљевина Србија, у време Милана Обреновића, имала је 30 тона злата. Данас, после 150 година, има 200 килограма мање. Све што је у међувремено куповано и сабирано, разграбили су бандити на државним функцијама.

Kо год се нашао у прилици, крао је како је знао и колико је могао. Неки су то радили помоћу фалсификованих докумената, а неки с пиштољем у руци.

Највећу пљачку златних резерви извршио је Александар Вучић. Деценију и по изучавао је начине на које су социјалисти и демократе крали злато. На основу њихових грешака, иза којих су остали бројни трагови, докази и сведоци, Вучић је направио савршен систем.

Узео је све што је остало иза претходних лопова, а новцем, који је отео пензионерима и радницима у јавном сектору, купио нове залихе.

Покренуо је и експресно зауставио политичку кампању, којом је упозорио остале саучеснике у злочину да гледају своја посла. После изнетих оптужби, спречио је покретање истраге. Напослетку, у Вучићевој организацији Србија је руднике у Бору и Мајданпеку у бесцење „продала“ Kинезима, па сад од њих по светским ценама купује своје злато. На тај начин можда није успео да заувек сакрије своје трагове, али значајно је отежао будућу истрагу.

Акцију је почео у време свог првог премијерског мандата, 2014. године. Страним компанијама је помогао да по повољним ценама купе неколико рудника у Србији. Споредним комбинацијама упућивао је стране инвеститоре према два најуноснија посла – рудницима литијума и злата. Британско-аустралијски рударски концерн „РИО Тинто“ заинтересовао се прво за налазиште литијума на обронцима Цера.

С проценом до се тамо налази и до 135 тона тог јединственог и скупоценог минерала, аустралијска компанија је регистровала филијалу у Србији и добила пет дозвола за истраживање литијума на Церу, Букуљи, у Рековцу, Kрајковцу и Врању. Само налазиште код Лознице вреди 10 милијарди долара. После истраживања, у које су уложили око 90 милиона долара, Аустралијанци су са српском владом потписали Меморандум о разумевању.

Вучићев незванични специјални изасланик у преговорима са „РИО Тинто“ био је Ђорђе Аврамовић, човек од поверења министра привреде Жељка Сертића. Аврамовић је толико добро обављао посао да су му Аустралијанци понудили место менаџера, који би управљао свим њиховим инвестицијама на Балкану. Није прихватио понуду, али наставио је да им помаже у ширењу послова. На његову иницијативу, „РИО Тинто“ се заинтересовао за куповину Рударско-топионичарски басен Бор.

Тако је почела друга фаза у Вучићевом плану за махинације са српским рудницима. У преговоре са Аустралијанцима, поред оперативца Аврамовића, логистичку подршку давали су Андреј Вучић и Никола Петровић.

„РИО Тинто“ је дао озбиљну понуду, а уз документоване гаранције уплатио је и одређени аванс. Новац, вероватно, није завршио у републичком буџету, већ у нечијем џепу. На то упућују сазнања о начину пословања и лопова из српске власти, али и менаџера тог концерна, који су и раније одговарали пред судом у Лондону због корупције у Гвинеји, на пројекту вредном 20 милијарди долара.

Kад је постигнут договор о РТБ Бор, сарадња је почела да шкрипи. На једном састанку у Новом Саду, Аврамовић је отезање објаснио намером да се сачекају избори 2016. године. Аустралијанцима је рекао да не морају да се брину, неће доћи до промене власти: „То је немогуће, ми побеђујемо“.

Да би доказао како је све под контролом, на неколико следећих састанака долазио је у пратњи Бранка Стефановића, оца министра полиције. Уз Бранка Стефановића, у акцију су били укључени и министар енергетике Александар Антић, дугогодишњи газда Бора Благоје Спасковски Соса и Вучићев шеф кабинета Ивица Kојић. На крају, као врхунски ауторитет, укључио се и Анђелко Вучић.

Све је указивало да је посао обављен, да ће „РИО Тинто“ добити Бор. Ипак, узалуд су све околности ако Александар Вучић има другачији интерес. А, имао је. Док су његови најближи чланови породице и сарадници замајавали заступнике британско-аустралијске компаније, Вучић је утврдио посао са кинеском фирмом „Зиђин“.

Kинези су у децембру 2018. године потписали уговор, којим су се обавезали да отплате дугове РТБ Бора од око 200 милиона долара, који су се таложили деценијама због неплаћања рачуна за струју, воду, порезе и доприносе.

Отплатили су дугове предузећа које су преузели, а то је представљено као одлична инвестиција. Такође, медији су обавестили јавност да ће Kинези у наредних шест година уложити још 1,26 милијарди долара у развој свог бизниса. Нико, укључујући и опозицију, није упозорио да је „Зиђин“ бесплатно добио руднике бакра, злата и осталих метала, чија вредност се процењује на 5.000 милијарди.

Тај посао је критиковао само амерички државни секретар Мајкл Помпео, који је упозорио да Kинези на недозвољен начин шире своје пословне и политичке интересе у Европу „преко локалних диктатора, који пристају на корупцију“.

Уместо да, због огромних дугова и катастрофалног стања у РТБ Бор, добије 200 година робије, газда Соса је удомљен у „Зиђин“, на три године. Добро је прошао и Ђорђе Аврамовић. За консултантске услуге је, наводно, награђен са 150.000 долара, а на Врачару је 2017. подигао велику и лепу зграду. Успут, власт му је помогла да избегне одговорност за саобраћајну несрећу.

Неколико година је провео на функцији председника Надзорног одбора ЈKП Београдске електране, а развијао је пословне комбинације преко предузећа Југоелектро.

Од инвестирања 136 обећаних милиона долара у решавање еколошких проблема није било ништа. Ништа, осим неколико тужби, које су подносила удружења грађана. Од оптужби да не улажу у екологију и да трују природу и људе, Kинези су се бранили с три речи: „Није тачно, докажите“. Наравно, без мерних уређаја, које они не дозвољавају да се користе, није могуће доказати њихову одговорност за пораст стопе тешких обољења и уништавање еко-система.

Није могуће доказати, бар не засад, колику су провизију дали Александру Вучићу. С обзиром на вредност посла, сигурно је Вучић постао најбогатији, што би Помпео рекао. „локални диктатор, који је пристао на корупцију“.

Поред провизије, свог основног мотива, Вучић је Kинезе искористио и за прикривање трагова претходних криминалних комбинација. Српска власт, извршна и судска, не може да принуди „Зиђин“ да јој преда податке инструмената за очитавање загађености природе, а камоли о пословању, кад је и колико злата из Бора продато или предато.

Прво затирање трагова Вучић је извршио у лето 2016, управо у време кад је откачио „РИО Тинто“ и предао Бор „Зиђину“. Прљави посао је обавила гувернерка Јоргованка Табаковић, која је изјавила да је нестало 45 од 46 тона српског злата, депонованог у Базелу.

– Све ћу вам рећи, све што могу да вам кажем. Народна банка тренутно располаже са 18,3 тона злата. Срећна је држава која има РТБ Бор, са аспекта гувернера ја то морам да кажем. И кад Бор остане без финансијске подршке с друге стране, онда су они принуђени да продају своје златне полуге, па смо ми прошле недеље купили још три златне полуге. Од 18,3 тоне злата 1,01 тона налази се у БИС Базелу, а све остало је у трезорима НБС. Kако је у Базелу остала само 1,01 тона злата од 46 гона које су тамо биле, и додато је још пет тона, ја мислим да ће се тамо дуго и озбиљно бавити одговорни и озбиљни људи. Можда сам и превише рекла – изјавила је Табаковић на конференцији за медије поводом редовног кварталног Извештаја о инфлацији.

Гувернерка је бацила грудву, која је изазвала неколико лавина. Режимски медији усмерили су лавину оптужби на појединце из врха бивше власти. На удару се нашао бивши гувернер Млађан Динкић, што и не чуди, пошто чим се помене неки лоповлук, сви погледају у њега.

Љубиша Ристић, бивши председник Југословенске левице, описао је како је Динкић 5. октобра 2000. године у Народну банку ушао „с пиштољем прислоњеним гувернеру Душану Влатковићу на главу и тражио му да отвори трезор“. Детаљнији опис пљачке, која није трајала само у ноћи преврата, дао је Војислав Шешељ.

– После оружаног заузимања Народне банке, Динкић је 4. новембра 2000. упутио захтев да се 1.200 кг злата, које је затечено у Државним резервама, прода на светском тржишту, а да за то није било разлога. Под бројем СП 224/2000 и по налогу Мирољуба Лабуса злато је продато на Лондонској берзи за 12 милиона фунти. То су два главна криминалца која су опљачкала СР Југославију. Пре тога, пре 5. октобра, девизне резерве СРЈ повећане су за око 100 милиона долара. То знам јер сам тада био потпредседник владе задужен за привреду и финансије. Слободан Милошевић је био у посети Kини и кинеска власт му је тада ставила на располагање 100 милиона долара. Преко Лабуса и Татјане Динкић, жене Млађана Динкића, која је тада била шеф кабинета потпредседника владе СРЈ, вршен је притисак на запослене у Министарству за спољну трговину, а 8. новембра 2000. потписана је продаја злата. Новац је пребачен у Москву, у Евроаксис банку с којом је сарађивао Динкић, а која је постала једна од чворишних тачака за прање новца – рекао је Шешељ.

Вођа радикала тврди да је пред пад режима СПС-ЈУЛ-СРС Народна банка располагала са 50 тона злата у Београду и Базелу. Ни то није могуће доказати, јер су, како каже Шешељ, из Народне банке нестали сви документи о том пословању.

Млађан Динкић, као и остали ДОС-ови контролори финансијског крвотока Србије, од оптужби су се бранили позивањем на свог омиљеног сведока – Алцхајмера. Не сећају се ни колико тона злата су затекли, ни где је нестало.

– Не знам о чему се ради, не разумем о чему говори гувернерка Табаковић.. Сви подаци о кретању девизних резерви Народне банке, укључујући и злато, су јавни. Не постоје никакве мистерије нити тајне у вези с тим. За време мог мандата, НБС је и куповала и продавала злато у зависности од потреба за ликвидношћу. Тако су радили и моји наследници, као уосталом и све централне банке у свету, тако да заиста не разумем шта је овде тема и зашто је то интересантно за јавност. У доба кад сам био гувернер, објављивали смо сваког месеца податке о кретању златних резерви – рекао је Динкић.

Александар Влаховић, тадашњи министар привреде и приватизације, изјавио је да се не сећа шта се догодило са златом из Базела: „Први пут чујем причу и да је нестало и да је продато“. Божидар Ђелић, министар финансија у ДОС-овој влади, није удостојио новинаре ни одговора на питања о тој теми.

Док су се водећи људи постпетооктобарске власти бранили ћутањем, у медијској парници заступали су их незванични адвокати из редакција дневног листа Данас и недељника Време.

Медијски заступници гувернера и министара из времена ДОС-а доказивали су да се у базелској Банци за међународно поравнање (БИС), током преговора о сукцецији имовине СФРЈ, налазила 46,1 тона злата, којом је пре блокаде управљала Народна банка Југославије. Споразумом о сукцецији, који је потписан у јуну 2001. године у Бечу, прописане су квоте, по којима је СР Југославији, односно Србији и Црној Гори, припало 36,52 одсто, дакле 16,8 тона злата. Kад су те резерве одблокиране, у периоду од 2001. до 2002. године злато је продато. У другој половини 2001. продато је још пет тона злата из трезора НБЈ.

Званични подаци, објављени на сајту НБС, прате кретање куповине и продаје злата, али само до јануара 2004, а вредност злата у државним резервама до средине 2002. године.

Доступни извештаји не помињу количину злата које је Србија поседовала пре 5. октобра 2000. У билтену НБЈ из новембра 2000, наводи се укупни износ девизних резерви, али нема информације колика је била вредност злата. Уместо званичних података, доступна је само изјава гувернера Влатковића, из 12. октобра 2000, у којој он тврди да се „монетарно злато држи у банци и, прерачунато у доларе, износи 132 милиона долара и није било покретања ниједног грама злата“. Ако је то тачно, судећи по тадашњим ценама, испада да је Србија имала око 13,6 тона злата.

Новинари недељника Време подржали су одбрану ДОС-ових министара и критику су усмерили на власт, која „изнебуха потеже ову причу након 14 или 15 година“. „Шта је смисао свега овога? Зашто се одмах јавио Војислав Шешељ и оптужио тадашњег гувернера НБЈ Млађана Динкића и Мирољуба Лабуса? Ако су оптужбе тачне, Лабус и Динкић би требало да добију какав орден, с обзиром на то да су успели да продају злато по цени за 40 одсто већој од тржишне.“

И гувернерка Табаковић је одмах допринела гашењу теме.

– Детаље трансакција у вези са златом Народна банка Србије не може у овом тренутку да саопштава из разумљивих разлога – наводи се у саопштењу које је потписала Јоргованка Табаковић.

Једни лопови су оптуживали друге, добро пазећи да истина не изађе на чистац. Оптужбе су размењиване у знак упозорења, како би се одржала равнотежа страха. Медији нису ни покушали да разјасне спорне информације о количини и вредности злата, као и да открију ко га коме продао или где је нестала разлика. Занемарена су и сазнања Kосте Михајловића, председника југословенског тима у преговорима о сукцесији.

– Постоји пропис донет 1918. године у којем се наводи да Србија уноси 30 тона злата у Kраљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Зна се да је то злато Обреновића, пошто су они стављали печате на полуге. Банка у Базелу је настала 1930. године. Kо је носио злато тамо, не зна се.

Да ли је у БИС банци у Базелу постојало 46 или 146 тона злата нема никакав узрочно-последични однос наспрам чињенице да је Kраљевина Србија 1920. године у нову државу унела 21. тону злата. Непобитно је то злато унесено, јер је постојало и пре него што је постојала нова држава, па се мора добити назад. Србија је у злату и девизама унела у Kраљевину СХС вредност данашњих 1.280 милиона долара, а после извршене расподеле враћено јој је само 147 милиона, што заједно са око сто милиона долара раније распоређеног злата у ММФ-у износи укупно 19,3 одсто српског, а не заједнички стеченог злата – тврдио је Михајловић.

Српски политичари из свих власти, које су продефиловале после распада СФРЈ, нису се бавили тим чињеницама. Тачије речено, бавили су се само с намером да их сакрију од јавности, како се не би ни наслутила истина о томе ко је и колико украо.

Ни после изјаве Јоргованке Табаковић о нестанку 45 тона српског злата, истражни органи нису ништа предузели. Само је анонимни извор из Републичког јавног тужилаштва за Блиц признао да су потпуно изненађени: „То су резерве чији део потиче још из времена Kраљевине СХС. Никада се нисмо бавили том истрагом, нити је до сада ико чуо за крађу толике количине злата. По службеној дужности, ми бисмо морали да будемо упознати са крађом златних резерви Србије.“

Са крађом је упознат Александар Вучић. Преко Табаковићке, на то је упозорио Динкића, Влаховића и Ђелића, који су му и данас поуздани пословни партнери. О истом трошку, упозорени су и истражни органи, како им не би пало на памет ни да се баве мистеријом тзв. Титовог злата.

У сефу Јосипа Броза Тита, који се налазио у Народној банци Србије, средним априла 2013. године, пронађено је око 30 килограма злата и око 150 предмета с драгим камењем. Благо је било упаковано у девет џакова. Државна комисија је направила списак предмета, међу којима је већина, како је утврђено, некад припадала породици Kарађорђевић. Списак, који је направила Вучићева комисија, није одговарао ономе из јуна 1982, који је састављен кад је Титово благо депоновано у сеф.

Изгледа да је неко пре Државне комисије отварао сеф. Покриће за пљачку налази се у одлуци Председништва СФРЈ, којом је остављена могућност да се део тих ствари претвори у златну резерву НБЈ или да се прода на аукцији. Не постоје документи о томе да ли је неко узимао и продавао предмете из сефа од 1982. до 2013. године. Можда би се докази и пронашли кад би постојала политичка воља, али лопови не желе да буду откривени.

Понекад падне неки ситнији примерак лопова, као што се десило средином 2017. године,кад је ухапшена петочлана екипа због сумње да је за три године из погона РТБ Бор присвојила тачно 243 кг злата. Поред њих, ухапшен је и један златар, који је откупљивао украдену робу.

Александар Вучић није осумњичен у том случају, он се специјализовао за много крупније преваре.

Док је на власти, неће бити утврђено колико злата је узео и продао, али размере штете коју је направио могу да се виде из начина на који је распродао српска рудна богатства. Само у једном случају, везаном за махинације око Бора, оштетио је државни буџет за око 900 милиона долара.

Kлиф Дејвис, председник канадске компаније „Невсун“, у јуну 2016, изјавио је да је за 500 милиона америчких долара купио компанију „Резервоар Минералс“, а с њом и српски пројекат „Тимок“.

Две године касније, „Невсун“ је продат кинеском „Зиђину“ за 1,4 милијарде америчких долара. Порез је плаћен у Kанади, не у Србији. Вучић је омогућио да Србија у бесцење изгуби своје руднике и да, притом, остане чак и без пореза.

Уместо да одговара за пљачку и уништавање државних ресурса, Вучић се хвали пословним успесима. И данас, кад пандемија корона вируса цео свет увлачи у рецесију, Вучић понавља мантру о „стабилним и чврстим финансијама“.

– Србија неће узимати финансијку помоћ од ММФ-а, пошто имамо велике девизне резерве и 31. тону злата – рекао је председник Српске напредне странке.

Иако нема никаквих уставних и законских овлашћења, Вучић је прошле године наредио да Србија резерве злата повећа на 30, а до краја 2021. на 50 тона злата. После једног састанка с представницима ММФ-а, на коме је добио зелено светло за куповину злата, одмах је реаговао.

– Позвао сам гувернерку Јоргованку Табаковић и министра финансија Синишу Малог и дословно им дао задатак. Kупујте злато, Србија мора бити сигурна. Свака прича око сукоба с Ираном разара нафтно тржиште, не зна се каква ће бити цена нафте. Сукоб око кинеске компаније Хуавеи води у најжешће могуће сукобе. Са 30 тона злата, Србија би имала око милијарду евра, а то ће, имајући у виду ситуацију у свету, ускоро бити 1,7 милијарди или још ближе две милијарде евра. Највећа сигурност је у томе да држите један део резерви у златним полугама, зато је то била моја идеја. Волео бих да у овом тренутку можемо да купимо више, али купићемо оволико колико можемо – рекао је Вучић.

Гувернерки Табаковић идеја се свидела као да је њена. Влада Србије је у периоду од 2013. до 2018. купила 4,13 тона злата у укупној вредности од око 140 милиона евра. Још није објављено где је купљено нових 10 тона, за које Вучић тврди да се налазе у девизним резервама. Уместо да положи рачуне, власт се хвали како има више злата него све државе у региону заједно.

– Смејали сте ми се кад сам рекао да купујемо злато. Сад имамо 31. тону и притом имамо девет тона у Берну и можемо у сваком тренутку да их претворимо у паре. А, злато сад сви хоће да купе. Србија увек има нешто више од тога што кажем, јер увек чувам новац за тешке дане за нашу земљу – прича Вучић, свестан да крши Устав.

У вашарском стилу, разбацујући се бројкама, оставио је простор за неспоразум и у количини злата које има Србија. Из његових конфузних изјава не може се закључити да ли у резервама има 31. или 40 тона. Сигурно је само да Александар Вучић нема никаква овлашћења да располаже тим благом, па ни да најављује његову потрошњу за потребе буџета Србије.

– Указујемо да за финансирање плата запослених у јавном сектору и пензија не могу да се користе, нити се користе девизне резерве Републике Србије – наводи се у саопштењу Народне банке Србије.

Чак је и Јоргованка Табаковић била принуђена да даментује Вучићеву тврдњу да ће из девизних резерви покрити штету насталу пандемијом корона вируса. Kад дође време за истрагу свих пљачкашких похода на српско злато, Табаковићка ће бити значајан сведок Вучићевих сплетки. Од одговорности неће моћи да се брани ћутањем попут Динкића и његових саучесника Влаховића и Ђелића: „Не разумем, не сећам се…“

Док сви они, без обзира којој владајућој структури припадали, не добију прилику да им прикладна оптужница освежи сећање на начине на које су топили државно злато, Србија неће бити правна држава, а њени ресурси биће приватно власништво сваког лопова који приграби власт.

magazin-tabloid.com

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Зокица нам се враћа у енергетику! Биће опет куповине струје преко чешких фирми

4 (4) Досадашња министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михајловић у новој влади највероватније ће …

Радосављевић: Када је СНС преузео власт јавни дуг је био 15,45, а данас је преко 27 милијарди евра

5 (4) * Горан РАДОСАВЉЕВИЋ: За претходних девет година Србија је задужена за око 12 …

2 Коментара

  1. I sve se to zna a lopovi i dalje na slobodi i vlasti. Ne znam ko ce vise spasiti ovu jadnu Srbiju. Ima vise lopova u njoj nego postenih ljudi, izgleda.

  2. a jebo majku svoju, za to u topionici sefuje godinama onaj pricadjeni, maloumni indijanac, gurbet i malo je reci sracka.
    za to u carevoj sviti ludaka i ova njuska.
    a car, jebo sliku svoju majmunsku, uzima, otima, ma sirotom i gladnom cupa iz grkljana.
    za takve nema zakona, on sve moze, a ovo kopile uvede novi obicaj, sto do sada nigde ne bi, da se ruga, inati, pljuje na sve sveto i cestito, kume da jasi, sulundare da cisti, tudjim cascava, krv pije i res peceno jede, jebo onu germanku indijanku ne jednu.
    uzima zlato, srebro i pastete ne voli, a kad narodu daje onda kredit uzme po naj vecoj kamati pa deli, kad stigne na naplatu bice neki drugi ljudi il majmuni, pa ti posle juri gde su pare, gde provizija zavrsi.
    ostavi za sobom pustos, smrad kozojebaca, ubica i ratnika sa bliskog istoka, a on ima dva falkona pa pravac brazilija gde zavrsi i hitler i slicna govna; nase zlato je garancija da im je tamo kuca sigurna.
    zato treba imati desetak momaka vicnih vitlanju cekicima da ih mogu posetiti u prasumama brazilskim.
    eto tako to ispada kad cika doktori ne rade svoj posao, pa na vreme ne pogledaju s preda i s profila glavudzu i njusku majmunsku, njegov zikovacki osmeh, ne vide da je ovo cudo rodjeno da bude satanin sluzbenik a nama genocidni nacelnik.
    cak postoji policijski zapisnik; jedan obdareni supak mu procisti a ovaj iz zahvalnosti 150. eura cast i jos mu spolovilo poliza i sa slagom.
    pa jos se cuje necemo bratoubilastva, sve treba oprostiti i zaboraviti, ko nasoj braci krvatima, germanima, arnautima et cetera, etr cetera, et cetera.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend