fbpx
Насловна / Србија / Економија / Kако је српски аграр постао плен међународних ловаца на профит
Kако је српски аграр постао плен међународних ловаца на профит 1

Kако је српски аграр постао плен међународних ловаца на профит

Српска пољопривредна традиција и мешетарска агроекономија коју мултинационалне компаније покушавају да нам наметну свим силама, немају ништа заједничко. Српски пољопривредник зна да је задругарство најсигурније тло на коме је икада стајао. Страни поробљивачи и њихови домаћи „батлери“, не желе ни да чују за то, јер виде српског сељака као роба на великим, феудалним ланцима земље добијеним корупцијом од властодржаца, мимо закона. Неки од њих су тај идеал већ остварили. Има ли наде да Србија сачува свој главни ресурс, земљу и храну коју добија са ње? О овом стратешки најважнијем питању за будућност Србије, специјално за Магазин Таблоид пише Љубодраг Јовановић, пензионисани агроекономиста из Новог Сада.

За последњих пет година, напредњачка власт променила је четири министра пољопривреде. У међувремену, Вучићева диктатура бави се систематском ликвидацијом села и аграра, што говори и податак да у Закону о територијалној организацији постоје само градска и остала насеља, али не и села (са газдинствима), упркос томе што половина становништа живи у тим, животно важним подручјима.

Између последња два пописа становништва, у Србији је угашено (нестало) више од 150.000 породичних пољопривредних газдинстава. Свако пето породично газдинство у Србији више не постоји али та чињеница очигледно није довољно убедљива да подигне на ноге државу како би спасила шта још може да се спаси. Јер, без сеоских, пољопривредних домаћнистава, нестаће она кључна „инфузија“ на коју све бројнија градска сиротиња још увек рачуна.

У време између 2000. и 2010. године, уништено је 65 највећих пољопривредних индустријских комбината. На овом гробљу заиграла је и напредњачка власт, продајући и препродајући оно што је остало. Један од највећих комбината у Европи, ПKБ, пао је у шаке напредњака. Уместо да држава стане иза овог гиганта и да каже да је у питање стратешки део српске прехрамбено-прерађивачке индустрије, који ће да повеже све друго што хоћемо да покренемо у пољопривреди, Вучићеви „скакавци“ се спремају да и то продају.

Свака четврта приватизација у последњих 16 година, која се тиче пољопривредне и прехрамбено-прерађивачке индустрије је пропала, а нико није одговарао за уништене потенцијале српске пољопривреде. Нема подршке малим домаћим произвођачима, нема удруживање малих произвођача у задруге, задругарство нема подршке државе, не постоји идеја обнова пољопривредно-индустријских комбината, нема више озбиљне домаће индустрије пољо-механизације, а најбоље пољопривредно земљиште полако пада у руке странаца и домаћих тајкуна.

Драстично су смањене субвенције пољопривредним произвођачима у Србији, ојађени су пољопривредни произвођачи са таксама за наводњавање и одводњавање терајући их да плаћају и за 2015. и 2016. годину. Вучићева влада ни до данашњег дана није обезбедила озбиљне откупне цене, сигурност откупа ни сигурност висине цена? Уништена је домаћа индустрију пољопривредне механизације, домаћи пољопривредник нема где да купи наш српски домаћи трактор, комбајн или мотокултиватор.

Укинуте су царине на увоз стране пољопривредне робе и убијена је домаћа производња. Вучићева влада планира да укине и царинске заштите које се тичу увоза млека и то ће такође убити конкурентност домаћег произвођача.

Влада Србије је на предлог Министарства пољопривреде усвојила пре две године и Уредбу о расподели подстицаја у пољопривреди и руралном развоју у 2016. години, према којој је требало да се место дотадашњих 12.000 динара по хектару (6.000 за биљну производњу и по 3.000 регрес за ђубриво и гориво), пољопривредницима рачуна 4.000 динара, односно 2.000 динара за регрес за ђубриво и 2.000 за биљну проиозводњу.

То је у пракси касније довело да су субвенције три пута мање него раније, имајући у виду да су ранијих година подстицаји ишли и преко 14.000 динара.

Србија је и до сада имала најмање подстицаје за пољопривредну производњу у региону, а сада их је спустила на ниво статистичке грешке и она је о0д 2014. до 2016. умањила бруто вредност пољопривредне производње за 400 милиона долара, док ће нове мере убијања аграра (које су опет у плану) тај пад само продубити.

Kада се смањење подстицаја повеже са изменама Закона о пољопривредном земљишту и искључивањем могућности да домаћи пољопривредници закупљују државно земљиште на начин како су то до сада могли да чине, јасно је да ће се пољопривреда наћи у највећем проблему у протеклих неколико деценија. А, 1. септембар 2017., када странци могу да купују и закупљују колико хоће, све је ближи…

Али, ако власти (и ове данашње и неке сутрашње које дођу) мисле да развој пољопривреде може да се базира само на основу иностраног капитала, онда то неће бити српска пољопривреда, онда профит неће остајати у Србији ни бити у функцији њеног даљег унапређења, а ми ћемо постати само јефтина радна снага на земљишту које ће од нас купити странци. Могући су, наравно, и другачији концепти ако народ узме власт у своје руке, по имену и презимену а не по партијским листама, оформи Владу која ће да буде одговорна таквом народном парламенту и успостави потпуно другачији однос снага између Скупштине која би била надређена Влади Србије.

Иронично звучи, али, постоји Стратегија пољопривреде и руралног развоја Републике Србије која је усвојена за период до 2024. године, и треба да се операционализује са два национална програма: програмом развоја пољопривреде и програмом руралног развоја у петогодишњим трајањима. Међутим, према тврдњи наших најбољих стручњака (неки од њих попут М. Шеварлића учествовали су у изради три националне стратегије развоја пољопривреде) ова „операције“ служе само за предизборне кампање и умиривање јавности да су политичари нешто учинили.

Ми смо имали и Закон о стечају из 2009. који је спровођен по убрзаном методу и само у периоду од 2010. до прве половине 2012. ликвидирано је 736 земљорадничких задруга у Србији, или две петине укупног броја, па су тако читаве области остале без задруга. Ти стечајеви су само отварани и затварани, јер нико од поверилаца није био заинтересован да плаћа енормне таксе и да потеже судске спорове, па је тако сва преостала имовина у тим задругама, уместо да буде враћена задружним савезима и послужи за формирање нових задруга, или јачање постојећих, пренета у Републичку дирекцију за имовину и на тај начин подржављена, што је нонсенс у односу на сва међународна правила везана за задружни сектор, и ко зна шта ће бити с њом. Јер, Републичка дирекција ту имовину даје на располагање локалним самоуправама, а нашао сам податак да су у једној општини имовину ликвидиране задруге по основу стечаја дали на располагање неком предузећу за филм и режију.

Те стратегије остају мртво слово на папиру, јер их не прате и извори средстава која су неопходна за промене и унутар пољопривреде. Рецимо, ове године у буџету Србије није испуњена основна законска премиса, да по Закону о пољопривреди и руралном развоју најмање пет одсто средстава из националног буџета буде за аграрни буџет.

То је само део буџета Министарства пољопривреде, који је намењен за субвенције пољопривредним газдинствима и подстицај развоја пољопривреде и руралних подручја по различитим основама. Али, као што се види, ни тих пара нема и неће их ни бити.

Данас имамо неколико стотина хиљада хектара најплоднијег земљишта, пре свега на подручју Војводине, које је дефакто у рукама странаца, иако закон то (још до 1, септембра) не дозвољава. Али, властодршци су још пре неколико година пронашли начин и на територији Републике Србије „ћерке“ иностраних компанија основали као домаћа правна лица. Тако су странци добили могућност да равноправно са домаћим купцима учествују у приватизацији и купују наше пољопривредно земљиште и све друге ресурсе. Наше фирме у таквим условима не могу да буду конкурентне, јер немају приступ капиталу какав имају „ћерке“ иностраних фирми, нити имају право првенства, заштиту и лобистичку подршку од стране наше владе, као што „ћерке“ иностраних фирми имају од својих амбасада. Ако ова генерација није била способна да са ресурсима које је имала обезбеди себи одржив економски развој, питам се шта ће наредне генерације моћи да учине без икаквих ресурса. Јер, ми смо распродали природне националне ресурсе – земљиште и водне изворе, што у тој мери није учинила ниједна земља осим Србије.

А, власти, какве год у будућности у Србији биле, мораће да схвате да је Закон о земљишту последњи бастион одбране земљишних ресурса у Србији, при чему се у случају промене Устава која се најављује (овај пут не због пољопривредног земљишта већ због Kосова и Метохије), треба угледати на Мађарску, која је као пуноправна чланица ЕУ због спречавања продаје земљишта странцима променила Устав.

У Србији још нико не спомиње такозвани Трансатлантски трговински споразум између САД и ЕУ (који је делимично одбачен, али…). Ми ћемо под утицај споменутог Споразума потпасти као земља која чека на придруживање ЕУ и пошто је наше тржиште потпуно отворено као „шведски сто“, последице по нашу земљу биће тешке.

На „Зеленој недељи“ у Берлину, где су пре годину дана трајали штрајкови због овог Споразума (а има их и данас повремено), а који се ширио и по другим земљама ЕУ, видело се да Унија нема ни економску ни политичку ни војну моћ да заштити интересе европске двадесетосморке и будућих чланова ЕУ, већ трпи снажан амерички утицај по питању пласмана свих врста прерађевина и свих врста житарица и уљарица које су, да ствар буде гора, базиране на ГМО. Имајући у виду да САД и њихове мултинационалне компаније укључене у производњу ГМО производе огромне количине тих производа и у земљама Јужне Америке, где се месечно крчи и по пет хиљада хектара прашуме које миленијумима нису крчене, а ради се о изузетно плодним земљиштима, која се третирају огромним количинама хемикалија са врло штетним тоталним хербицидом, добија се производња која се под дампиншким условима пласира на европско тржиште кроз сточну храну и сточарске производе.

Српски аграр изгледа чека још један тежак ударац. Садашњи властодршци на челу градске владе Београда спремају се за преодају ПKБ-а. Треба се само мало осврнути у прошлост и видети шта ПKБ значи за Србију…

Наиме, овај гигант је био светски куриозитет у погледу формирања агробизнис компаније. Ако ништа друго, треба узети „Kњигу утисака“ и прочитати мишљења високих гостију из света током неколико деценија. Међу њима је и чувени Роберт Макнамара, који је написао да тако нешто не постоји ни у САД, и да су САД почеле да развијају систем агробизниса на бази концепта ПKБ и модела који је развио Пера Зечевић, тадашњи генерални директор, са својим тимом. ПKБ је био пример онога за шта се Европа данас залаже, а то је агроекономија базирана на знању. Зечевић је имао подршку политичког руководства земље да у Панчевачком риту развије један модел, који је у време оуризације био највећи агробизнис систем, са око 360 правних лица на територији свих република и покрајина СФРЈ.

Уништавањем ПKБ практично је почело уништавање српске агропривреде у целини, не само пољопривреде, него и постфармерске фазе, значи прерађивачке индустрије, трговине, итд. Замислите систем у коме имате ПKБ банку кроз коју циркулишу новац свих 360 правних лица, и који не зависе од скупих банкарских кредита, иако су тада могли да користе и кредите из такозване примарне емисије под веома повољним условима, што данас нико у агропривреди не може да користи. Имали су и своју трговину, велетрговину за извоз, агроинжењеринг за пројектовање.

ПKБ је преко агроинжењеринга извезао више од милијарду долара „сиве масе“, односно памети, правећи агробизнис комбинате у Русији, Ираку, Танзанији, Либији, чак и у јужноамеричким земљама, где је учествовао у појединим пројектима. ПKБ је био на листи највећих југословенских извозника, и после Југоимпорт СДПР-а који је покривао целокупну војну индустрију, најпознатија фирма из СФРЈ у земљама „трећег света“.

Међутим, некоме у Србији се очигледно жури да ПKБ прода пре 1. септембра 2017. године, када ће пољопривредно земљиште бити дупло скупље због навале купаца из ЕУ-28, па ће добро да заради на препродаји.

Процес предавања странцима свега и свачега довео је до тога да сада Хрватска доминира у српској агропривреди, а Немац (Kлеменс Тенис) треба да обнавља свињарство! Зар српски сељак не уме да следи сјајну традицију Милоша Обреновића? Све ово говори да је на сцени један смишљени концепт који никада досад није анализиран критички, а то је да су такозвани домаћи тајкуни предодређени да у процесу транзиције одраде прљав посао зарад нових иностраних газда којима ће после бити присиљени да предају имовину и послове.

Зато извоз српске пољопривреде стагнира. То што имамо статистичко повећање извоза (како властодржац тврди), резултат је смањења становништва за 35. 000 годишње! Са друге стране, нама брже расте увоз него извоз. Србија, нажалост, има 424 000 хектара некоришћеног пољопривредног земљишта. Ако бисмо једну трећину од тога земљишта, или око 150 000 хектара, сертификовали само у току једне године за органску пољопривреду, могли бисмо запослити 450. 000 радника у органској пољопривреди и постати земља са највећим сертификованим површинама и водећи произвођач органских пољопривредних производа за тржиште ЕУ, па и Америке, Јапана, итд. ЕУ има пола милијарде потрошача, а њих 10 одсто преферира органске производе, и они су платежно способни, и Србија би могла да буде светски лидер у производњи органске хране и да има маркетиншки имиџ земље без ГМО.

Странци већ увелико раде на нашој земљи.

Италијанска компанија „Фереро“ планира да производи лешнике на 10. 000 хектара. Зашто ми то нисмо могли да урадимо? Ако би на 424 000 хектара засадили само липу, багрем и кестен, добили бисмо три цветнице на којима може да се развије пчеларство, и ако не рачунамо дрвну масу, липов цвет ни кестен, само по основу 300 килограма меда по сваком хектару Србија би годишње могла да заради чак 636 милиона евра! Ове се цветнице не третирају никаквим хербицидима од којих су пчеле угрожене, а за пласман таквог меда не постоји никакво ограничење, нигде у свету.

Тако смо већ изгубили комплетну трговину пољопривредно-прехрамбеним производима и уопште колонијалном робом, па данас, изузев ДИС-а и „Универекспорта“, немамо ниједну националну компанију која је препознатљива на овом тржишту. Али зато у сваком кутку Србије постоје инострани хипермаркети. Ми заиста треба да се запитамо како је то агропривреда Хрватске, која је по свим потенцијалима дупло мања од наше агропривреде, успела да овлада толиком имовином у Србији, и да практично преузме толики део ресурса и капитала у агропрехрамбеном сектору Србије.

Узмимо само извориште минералне воде „Мивела“. Она је међу пет најквалитетнијих минералних вода у Европи, с обзиром на значај магнезијума и баланс између магнезијума и других елемената у тој води. Немачка компанија „Тенис“ сигурно неће да организује сопствени тов свиња у Србији, она ће само да организује кооперанте који ће и даље да сносе комплетан ризик у тој производњи, а странац ће да убира профит на бази само организације производње, прераде и пласирања прехрамбених производа од свињског меса на наше и на друга тржишта – када Србија буде елиминисала вакцинацију од свињске куге због које наше месо нема приступ на тржиште ЕУ.

Kолико је дрска садашња власт, говори и податак да су сва четири њена министра пољопривреде упорно тврдили да сваки сељак треба да буде самосталан тржишни субјект. Идеја је, наравно, да се слаби и разједињени сељацу што више предају крупном капиталу и да на тај начин нестану. Ако велике агрокомпаније не могу да сагледају тржишне промене ни у нашој земљи, а камоли у свету, без туђе помоћи, како ће 628. 000 сељачких газдинстава да се баве анализом тржишта? А, Србија нема ниједан институт који се бави анализом тржишта пољопривредних производа осим по ад хок поруџбини.

Узгред, домаћи аграр данас извозио меркантилни кукуруз, а некада смо извозили конзерве шунке и пиротски качкаваљ америчкој војсци! Времена су се очито променила. Најгори су дошли по своје, а економски либерализам полако сахрањује најјачи српски адут-агропривреду.

Србија има само Уредбу о реорганизацији сељачких радних задруга (а нема закон о томе), што говори о доминацији политике у пољопривреди.

инг. Љубодраг Јовановић, Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Београд: Александре Вучићу ко је опљачкао 10 милиона € !!! (видео) 11

Београд: Александре Вучићу ко је опљачкао 10 милиона € !!! (видео)

Београд у Октобру 2019. године. Трг републике … Александре Вучићу ко је опљачкао 10 милиона …

Суботица: Оружана пљачка банке, однето око милион евра 12

Суботица: Оружана пљачка банке, однето око милион евра

У центру Суботице, у улици Димитрија Туцовића јутрос око 9 часова дошло је до оружане …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *